Branko Golubović – Izgužvane misli (2018)


Jednostavno, svako je igrao svoju važnu ulogu u bendu, i smatrali smo da, ukoliko jedan od nas zakaže, to će se negativno odraziti na rad. Bend nije bio skup individualaca, bio je više kao slagalica – kompleksna struktura u kojoj je svako od nas činio u neku ruku najbitniju kariku, što je tu strukturu činilo koliko ranjivom toliko I lepšom, originalnijom.


Sredinom decembra prošle godine, u Domu omladine Beograda, izdavačka kuća Dallas Records predstavila je „Izgužvane misli“, knjigu Branka Golubovića Goluba. Reč je o autobiografiji aktivnog frontmena šabačkog pank-rok benda Goblini, koji je uspeo da napravi ozbiljnu karijeru devedesetih godina prošlog veka, a danas slovi za jedan od najvažnijih bendova u regionu. Goblini su do sada objavili pet studijskih albuma, dva koncertna izdanja i jedno kompilacijsko izdanje. Pre „Izgužvanih misli“, Golub je u maju 2009. godine objavio svoj prvenac „Priče iz Avganistana“.

Nedavno je napunio 50 godina i trenutno živi i radi u Jordanu na stvaranju uslova za grafite “Min njet” u okviru mirovnih misija. Na aktuelnom izdanju čija recenzija je pred vama, počeo je da radi u septembru 2015. godine. Stranice „Izgužvanih misli“ su svojevrsno svedočanstvo jednog teškog vremena koje je iza nas, o čemu svedoči i njihov radni naziv “Rokenrol praznih stomaka“.

Svaka rečenica koja se nalazi u ovoj knjizi je gola istina o odrastanju i sazrevanju jedne generacije, kao i o njenoj neprekidnoj borbi za očuvanje mentalne higijene u okruženju u kojem se turbo folk širio nezaustavljivom brzinom. Ova knjiga je, kako je Mile Kekin, frontmen grupe Hladno pivo, naziva “punokrvna biografija pravog pravcatog benda… posebna, kao što je i Golub poseban lik, svjetski putnik, aktivist, frontman, pisac i opasan frajer…”

Po Golubovim rečima „Izgužvane misli“ su njegov “pokušaj da otrgne od zaborava neke od trenutaka koje je proživeo (čitaj: preživeo) s Goblinima, mnoge od njih lepe, ali neke i poprilično gorke.” Već na samom početku njegovog pripovedanja pred nama se otvaraju vrata prolaza ka prošlom vremenu kada je Golub (Goša) imao nepune 23 godine i bio student stočarstva na Višoj poljoprivrednoj školi u Šapcu, gradu koji je bio poznat po “narodnoj muzici, Radio Šapcu i nekom bizarnom vašaru.” Ipak, Golub ne zaboravlja da napomene, kako je taj isti Šabac nosio naziv “mali Pariz” i bio prvi grad u Srbiji koji je imao klavir, prva stakla na prozorima, prve učitelje muzike, prve prave krevete, prvi fijaker, bolnicu, apoteku…

Jedna stvar zbog koje ćemo uvek biti zahvalni Šapcu jeste mentalitet malog mesta koji nam nikada nije dozvoljavao da previše uzletimo i da se prokurčimo misleći da smo neke jebene zvezde.

Vlada i Alen, čiji su očevi bili vojna lica i koji su sa svojim porodicama izbegli iz Hrvatske (Karlovca), mladi su muzičari koji će vremenom zauzeti bitna mesta u Golubovom životu pa tako i biti glavni akteri u ovoj knjizi. Preko svojih prijatelja Kome i Zokija, Golub se sa njima upoznao na proslavi svog rođendana, a već nakon par meseci, tačnije u martu 1992. godine, dobio je ponudu da postane pevač njihovog novooformljenog benda. Iako nije imao niti sluha, niti dana iskustva sa muzikom, prihvatio je ovaj veliki izazov. Tada su rođeni Goblini! Naziv bendu dao je on sam, a ideja je potekla od malih zelenskastih stvorenja iz evropske srednjovekovne mitologije iz knjige “Vile i vilenjaci” Briana Frouda.

Golub se u knjizi nije libio da piše i o ne tako lepim temama, pre svega o preteranom konzumiranju alkohola, narkotika i raznih lekova, dovitljivošću u nabavci istih, te o mnogim problemima do kojih je “igranje sa životom” dovodilo. Ono što je važno napomenuti je to da on nijednog trenutka ne pokušava da propagira takav način života. Naprotiv, on upozorava mlađe generacije da se drže “pravog puta”, poručujući im: “Zato, pamet u glavu i pazite šta radite sa svojim životima!”. Jedna od pesama iz opusa na tu temu, koju međuostalim Golub spominje u knjizi, jeste i pesma “Luna“.

Sa teškom situacijom u zemlji, pogotovo u vreme galopirajuće inflacije 1993. godine, kada su beda i siromaštvo bili vidljivi na svakom koraku, “ruku pod ruku” su išle i mnoge poteškoće koje je imao sam bend. Sve teže je bilo zadržati njegove članove na okupu, mesta za održavanje proba često su se menjala (sala Doma JNA, fotokopirnica u Komitetu, skladište šećera…), prvi nastup koji je bend trebao imati u holu Komiteta prekinut je od strane policije, a veliki problem je bio i pronaći radio stanicu koja bi pustila njihove pesme. Kad smo kod pesama, ljubitelje muzike Goblina posebno će obradovati to što Golub u knjizi opisuje konkretne događaje koji su bili ispiracija za njih. Nekad su to bili upečatljivi ljudi iz bližeg okruženja, nekad je to bilo esperimentisanje sa narkoticima i borba sa zavisnošću, nekad nesrećne ljubavi, nekad “budaštine o kojima su razmišljali i koje su ih ‘opsedale'”… Jedna od najzanimljivijih priča svakako je ona o nastanku pesme “Cipjonka“.

Za svaki bend prvi nastup je onaj koji ostaje posebno urezan u srcima njegovih članova. Goblini su svoj održali u šabačkom Domu vojske, a Golub ovako piše o tome:

Sećam se blagog, jedva čujnog aplauza koji nas je dočekao nakon izvođenja prve pesme, i sve jačih aplauza koji su se čuli kako je koncert tekao, i neverovatnog udarca adrenalina, kojeg sam postao svestan dok sam silazio sa bine. Praktično, tek tad sam shvatio šta se u stvari desilo… Tog 30. oktobra sve mi je bilo jasno. Postao sam pevač grupe Goblini…

Jedan od ključnih trenutaka za ovaj bend, bilo je takođe i upoznavanje Vlade i Ljube, bas gitariste iz Obojenog programa, novosadskog benda koji je u to vreme iza sebe već imao objavljena dva studijska albuma i stečenu popularnost u regionu. Naime, Obojeni program izašao je u susret Goblinima i učinio im veliku uslugu odlučivši da im oni budu predgrupa na koncertu u begradskom KST-u. Za bend je to bila velika čast i snažan vetar u leđa. Čitajući naredne stranice knjige, nameće se činjenica da su mu Novosađani i Novi Sad u to vreme bili jedan od glavnih “oslonaca” u karijeri. U jednom momentu, bubnjar Goblina bio je Kića iz Novog Sada, koji je imao presudan uticaj na radikalnije skretanje Goblina, od mekšeg zvuka ka pank roku, i jedan od “aktera” najpoučnije priče u knjizi. Takođe, debi album “Goblini” i naredni “Istinite price – I deo”  (oba iz 1994. godine), snimani su u jednom od novosadskih studija, a jedan od bitnijih festivala na kojima su Goblini “pobrali” dobre kritike bio je “Grafiti Avangarde” u Novom Sadu. Tada se dogodilo i upoznavanje benda sa Leom iz benda Džukele, koji će svirati sa njima tokom 1995. godine. Iste godine na mesto bubnjara dolazi Fric, za kojeg se vezuju i neke od šaljivih priča iz ove knjige. A gde je šala, tu je i sreća. Jedan od najupečatljivijih delova knjige je onaj u kojem je opisana velika promocija albuma “Istinite price – I deo” koja se održala u šabačkom klubu “Staklenac” početkom septembra 1994. godine. Zašto? Otkrićemo vam samo jedan od razloga. Bio je to jedini koncert na kojem su se pojavili i svi roditelji članova benda.

Ako ste se nekada zapitali ko je kumovao nazivu pesme “U magnovenju”, po kojoj su Goblini nazvali njihov treći album iz 1996. godine, kada pročitate „Izgužvane misli“ nećete više biti bez odgovora. “Tajna” se krije u broju 13 i proslavi Nove godine u Aranđelovcu na kojoj su Goblini svirali, ili možda bolje reći trebali svirati. Da li vam znači nešto ime Steva Berlinac? Sada ne, ali zapamtićete njegovo ime, gotovo smo sigurni.

Turneja “U Magnovenju”, u toku koje je sa bendom kao bubnjar svirao Cina iz Obojenog Programa, bila je najveća u regionu u toku te godine. Odsviran je 121 koncert, od kojih nekoliko u Sloveniji, i Goblini su se već uveliko smatrali vrlo uspešnim. Već kad smo kod uspeha, mladi muzičari možda će se i najduže zadržati na delu knjige u kojem Golub objašnjava kako on zapravo definiše reč “uspeh”.

Ukoliko je za vas uspeh popularnost benda na određenom nivou , shvatite da su kvalitet posla koji obavljate, odricanja i napor koji ulažete, kao i talenat koji posedujete, osnovni preduslovi da biste uopšte razmišljali o svemu tome. I oprez! Ako i zadovoljite sve ove preduslove, to još uvek ne znači da će vam bend postati popularan , šta god to značilo. Zašto? Zato što nakon toga dolaze neke stvari na koje možete uticati s manje ili više uspeha, a na neke od njih ne možete uticati uopšte.

“Priče sa Cera”, tako da ih nazovemo, koje se vezuju za rad na albumu “Re Contra“, jedne su od mnogobrojnih koje ostavljaju snažan utisak na čitaoca. Jedna od njih je svakako i ona iz koje je nastala pesma “Nagrada“. Ovaj album doneo je dosta društveno angažovanih tekstova koji su nastali kao posledica svega što se dešavalo u zemlji i što Gobline nije ostavljalo ravnodušnim. U njima se sve više nagomilavao bes i nezadovoljstvo.

Jedna od svirki koja je bila ključna za Goluba, bila je ona na sarajevskom festivalu “Arrival”, čija himna je bila pesma “Ima nas”, a koja je i dan danas jedna od udarnih tema građanskih protesta širom Srbije. Jedna od glavnih organizatorki koncerta bila je i Italijanka Daniela, koja će postati prvo Goblinova devojka, a kasnije žena i majka njihovog deteta. Njihovo upoznavanje i zaljubljivanje “na prvu” oplemenilo je i “omekšalo” stranice “Izgužvanih misli”. Njihovo zajedništvo bilo je u isto vreme i lako i teško zbog spleta različitih okolnosti, ali nećemo otkrivati zbog čega.

Krajem 1998. i početkom 1999. godine, život u Srbiji postajao je sve teži. “Re contra” je bio naziv političkog manifesta Goblina, njihove životne filozofije i načina na koji su se borili protiv sistema u kojem su živeli. Sve ovo je doprinelo tome da su u toku koncerata i intervjua postajali sve provokativniji i tome su morali “platiti cenu”. Na par festivala nisu bili pozvani, a neki koncerti su im bili otkazani. Sve je kulminiralo NATO bombardovanjem, u toku kojeg je Golub bio u Sarajevu. Rad na albumu je bio gotov, ali objavljen je tek u decembru 1999. godine. Bend je pre toga bio na, i više nego živopisnoj, i više nego uspešnoj italijanskoj turneji, koja je brojala devet gradova. Ono što u ovom delu knjige ostavlja poseban utisak za čitaoca, zasigurno je jedan košarkaški meč koji Goblin opisuje. Pobedom na njemu, Goblini su još jednom potvrdili da su “j**eno jaki kad se udruže”.

Iako je album dobio sjajne komentare, u Srbiji koja je bila totalno ruinirana, bilo je vrlo teško održavati koncerte. Besplatni koncerti su bili jedini način na koji bi se skupilo nešto više ljudi. U tom periodu Golub se po prvi put zapošljava u nevladinoj organizaciji koja se bavila humanitarnim radom. Njegovo interesovanje za ovu vrstu poslova, kojim se i danas uspešno bavi, ipak je počelo nešto ranije uz roditelje i vezano je za fanove. Otkrićete o čemu je reč, a mi ćemo sa vama podeliti jedno od pravila Goblina koje je glasilo:

Poštuj ljude koji slušaju tvoju muziku i ne ponašaj se kao idiot prema njima.

Goblini su 2000. godine učestvovali na turneji “Rock’n’roll za izbore” sa sloganom “Izađi na crtu”, u želji da doprinesu radu na ideji da, ukoliko se ljudi udruže, a naročito ukoliko se mladi izvuku iz apatije, moguće je promeniti stvari. Deo knjige koji opisuje koncert koji je odsviran u beogradskom SKC-u, donosi jedan dirljivi trenutak u čijem su fokusu dvoje mladih ljudi koji su bili samo jedni od “nas”… Ovako Golub opisuje period nakon čuvenog 5. oktobra, koji je počeo proslavom na kojoj Goblini, kao nijedan od bendova angažovanih u borbi protiv režima nisu svirali:

Dolaskom „demokratije“ ne da se ništa nije promenilo u rokenrolu, nego je njena marginalizacija bila sve uočljivija. Osećaj je bio loš jer, gle ironije, trebalo je da skinemo Miloševića pa da mi pukne film po pitanju nepravde koja nam je činjena svih tih godina. Valjda sam od njega i njegovih to očekivao pa mi toliko nije ni smetalo, dapače, to mi je bio izvor neiscrpne inspiracije i energije za borbu protiv režima. Ovim novima sam verovao da će prepoznati kvalitet i umetničku vrednost onoga što smo mi i mnogi drugi imali da ponudimo. Umesto toga nikada nas nije manje bilo na radio i televizijskim stanicama. Na kraju postalo mi je jasno da se nivo seljakluka nije merio time iz koje stranke je ko dolazio. Mi smo zemlja seljačina i koliko god mi to sebi ne želeli da priznamo, oni nam kroje i krojiće nam sudbinu još dugo, dugo vremena. Svom seljačkom ukusu oni prilagođavaju medije, način življenja, srozavaju moralne vrednosti na nivo na kojem se neće osećati nelagodno pred drugima, a ni pred samim sobom.

Početkom juna 2001. godine u zagrebačkom klubu “Močvara”, Goblini su odlučili da obustave rad benda, a Golub olazi na “daleki put”. Gde i kada? Saznaćete na stranicama “Izgužvanih misli”, a mi ćemo se za sam kraj ove recenzije složiti sa stavom Dr. Kremea da “autor ove knjige nije pisac, ali ima priču, i živopisno je pripoveda – kao što i priliči pevaču benda koji je tako dobar uživo. Sočno i snažno kao leskovačka mućkalica, začinjeno tovarenjem dostojnim starih čivijaša, saznajemo kako su Goblini traćili sopstvenu mladost, a spasavali (ne samo svoje) živote.”

Autor: Branko Golubović
Izdavač: Dallas Records
Godina izdanja: 2018.
Jezik: Srpski
Broj stranica: 480
Povez: Meki
Vrsta dela: Autobiografija

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde