-

NaslovnaAutorski članciKolumne i članciBorba bez obzira na sve: GRUP YORUM (II deo)

Borba bez obzira na sve: GRUP YORUM (II deo)

Zbog svog društvenog angažmana i učešća na protestima, Grup Yorum je dugo na meti vlasti, te su mnogi članovi iznova bili hapšeni, a neki i trajno prognani iz Turske.

Trećeg oktobra navršilo se pola godine od smrti Helin Bolek (Bölek), pevačice turske Grup Yorum, koja je umrla nakon 288 dana štrajka glađu u borbi za pravedno suđenje i pravo da grupa javno nastupa. Nedugo zatim, 7. maja 2020. godine, od posledica 323 dana dugog štrajka glađu, umro je i basista grupe Ibrahim Gokček (İbrahim Gökçek), kao i Mustafa Kočak (Koçak – nakon 297 dana), politički zatvorenik, koji je tražio fer suđenje i solidarisao se sa grupom. Nedavno. 28. avgusta, umrla je i njihov advokat iz Narodne advokatske kancelarije, Ebru Timtik nakon 238. dana štrajka glađu.

Vrhunac progona od strane države dostignut je nakon neuspelog državnog udara 2016. godine. Tada su, pod izgovorom borbe protiv Gulenista – koji su optuženi za neuspeli državni udar – posle čistki u vojsci i u državnom aparatu, a nakon novinara i akademskih radnika, na red došli i umetnici.

Grup Yorum su još 2015. godine zabranjeni pojedini javni nastupi. Prvi put u svojoj istoriji, 2018. godine su se našli na državnoj „sivoj listi” traženih terorista. Za informaciju koja bi dovela do hapšenja članova grupe: Alija Aradžija (Ali Araci), Inana Altina, Selme Altin, Emel Ješilirmak (Emel Yesilirmak), Ihsana Džibelika (İhsan Cibelik) i Ibrahima Gokčeka – ponuđena je nagrada od 300 hiljada turskih lira (blizu 50 hiljada evra). Vlasti su tvrdile da su „povezani sa organizacijom” (misli se na zabranjenu DHKP-C). Optuženi su bez dokaza, a na osnovu izjave samog jednog svedoka.

Prilikom upada u Kulturni centar „Idil”, uhapšeno je jedanaestoro ljudi (osam članova i tri radnika koja su radila na fasadi zgrade). Selma i Inan Altin su u julu 2018. godine pobegli iz zemlje i zatražili azil u Francuskoj. Uprkos optužbama za povezanost sa zabranjenom DHKP-C, članovi su tu vezu negirali, mada je nesporno da su otvoreno pevali i o borbi same DHKP-C. U znak protesta zbog postupanja države prema njima, započeli su štrajk glađu.

„Naša tela su naši instrumenti, naši mikrofoni”

Štrajk glađu, kao vid političke borbe, u Turskoj nije retka pojava. Zbog uslova u ozloglašenim zatvorima F-tipa državu su u periodu između 1996 – 2000. godine potresli mnogi slučajevi štrajka glađu političkih zatvorenika sa velikim brojem smrtnih ishoda, što je na javno mnjenje ostavilo duboki trag. Samo je prošlu godinu obeležio štrajk glađu nekoliko hiljada kurdskih zatvorenika, kao i kurdskih poslanika u turskom parlamentu, u znak protesta zbog izolacije Abdulaha Odžalana, zatočenog lidera Radničke partije Kurdistana (PKK).

Članovi Grup Yorum su na početku štrajka glađu izneli pet zahteva: da se oslobode svi uhapšeni članovi, da se imena članova uklone sa spiskova traženih lica ministarstva, da se povuku sve optužnice protiv članova Grup Yorum, da se ukine zabrana održavanja koncerata i da se prestane sa policijskim racijama na Kulturni centar „Idil”. Isprva je pet članova započelo štrajk, 17. maja 2019. godine. Tokom ovog štrajka podršku su im povremenim štrajkovima pružali i drugi politički zatvorenici iz drugih zatvora. Ibrahim Gokček je nakon hapšenja u februaru 2019. godine, poslat u zatvor, ali je usled pogoršanja zdravstvenog stanja zbog štrajka glađu pušten.

Pošto su pušteni iz zatvora u novembru 2019. godine, Helın Bolek i Ibrahim Gokček su nastavili sa štrajkom u znak solidarnosti sa još uvek zatočenim kolegama. Od 3. januara 2020. godine pretvorili su ga u štrajk do smrti. Oni su boravili u „Kući otpora” u istanbulskoj četvrti Armutlu, odakle su 11. marta na sılu odvedeni u bolnıcu, sa namerom da budu prisilno hranjeni, što je u suprotnosti sa međunarodnim pravom. Nakon odbijanja prisilnog tretmana ponovo su pušteni, a Ibrahim Gokček je tom prilikom izjavio da niko ne može da ućutka Grup Yorum i „ili pobeda, ili smrt”. Mustafa Kočak je, takođe, iz zatvora prebačen u bolnicu na prinudno hranjenje, što je odbijao.

Nakon Helinine smrti zabranjeno je čak i da se održi sahrana kakvu je želela. Policija je iz džemevije (cemevi, molitveni prostor Alevija nepriznat od države) oduzela sanduk sa telom i obavila sahranu bez prisustva rodbine. Uprkos tome što je Ibrahim svojom voljom završio štrajk glađu 5. maja, on je od posledica umro u bolnici dva dana kasnije.

Nakon Ibrahmove smrti problemi nisu prestali. Po održanju verske ceremonije u džemevi, pod izgovorom da se ne drži distanca u vreme proglašene pandemije, policija je zabranila protestni marš okupljenih Ibrahimovih poštovalaca. Kako bi rasterala okupljene, bacala je suzavac i ispaljivala gumene metke. Potom je oduzela Ibrahimovo telo, kasnije vraćeno porodici, koje je uz jaku policijsku pratnju odneto da se sahrani na groblju u oblasti Kajzeri. Ovo je izazvalo reakcije „Sivih vukova”, paramilitarne organizacije bliske ultranacionalnoj MHP (koja čini vlast sa AKP), a koji su izneli pretnje da će telo biti iskopano.

Bend je i nakon smrti ovih članova izložen represiji i hapšenjima. Naime, 5. avgusta je policija ponovo tokom probe za najavljeni zabranjeni koncert uhapsila još šest članova, a Kulturni centar „Idil” je iznova pretražen. Prilikom pokušaja da se održi novi koncert Potpuno nezavisna Turska, 9. avgusta, policija je hapsila okupljenu publiku.

S obzirom na to da je prva postava u zatvoru već nekoliko godina, a druga uhapšena početkom avgusta, poslednji internet koncert 11. avgusta održala je treća postava, koju čine najmlađi članovi, uglavnom tinejdžeri i studenti.

Trećeg septembra pušten je iz zatvora Ali Arači, a poslednjeg dana septembra, na 40. rođendan Ibrahima Gokčeka, iz zatvora su, uz obavezu sudskog nadzora, puštene Ibrahimova žena Sultan Gokček i druga pevačica Bergjun Varan (Bergün). Četvrtog oktobra je uhapšena još jedna članica benda, Dilan Ekin. Nalog za hapšenje je izdat zbog učešća na sahrani Ibrahima Gokčeka.

Solidarnost i podrška

Nije neobično da grupa ovog profila uživa toliku popularnost, a ključ leži u solidarnosti koju ispoljavaju. Grup Yorum redovno piše pesme u spomen novonastradalima u borbi. Tako je jedna od potresnih posvećena nastradalom dečaku Berkin Elvanu („Uyan Berkinim”), koga je smrtno pogodio policijski suzavac tokom protesta na Taksim trgu 2013. Druga je o prisilnom raseljavanju siromašnih iz gradskih četvrti, kako bi se izgradio luksuzan neboder. Treća, pak, o pogibiji trista jednog rudara u rudniku Soma 2014. godine, koja se desila zbog toga što su vlastima bliski vlasnici štedeli na zaštitnoj opremi i tehnici.

Krajem maja su objavili pesmu „Zafer Halayi” („Ples pobede”), posvećenu Helini, Ibrahimu i Mustafi. U njoj svoje kolege muzičare nazivaju „besmrtnom pesmom”, „komandantima sedam nota”, Mustafu Kočaka „ratnikom za pravdu”. Nakon smrti Ebru Timtik objavili su i pesmu njoj posvećenu.

Tokom godina, a naročito nakon hapšenja, Grup Yorum je dobijala solidarnu podršku od kolega umetnika, „od Antarktika do Latinske Amerike” (Ibrahim Gokček). Tako je na jednom njihovom koncertu sa polomljenom gitarom nastupala Džoan Baez (Joan).

U maju 2020, u Grčkoj, 120 muzičara okupljenih na ulazu u Odeon Heroda Atičkog, podno Akropolja, izvelo je „Tencere Τava Ηavası” benda Kardeş Türküler, emblematičnu pesmu o društvenim borbama koje su se odigrale na trgovima Turske 2013. godine.

Potom se u avgustu okupila još jedna grupa grčkih muzičara, koja je pesmu Grup Yorum „Haklıyız kazanacağız” (U pravu smo, pobedićemo) izvela na grčkom jeziku. Atini se i dalje pred turskom ambasadom organizuju protesti koje grčka policija redovno rastura. U Italiji je objavljen poseban album u znak podrške. U pojedinim državama Evropske unije advokati su nakon smrti Ebru Timtik protestvovali u znak podrške kolegama iz Turske. U Nemačkoj je 3. oktobra održan koncert podrške pod nazivom Sloboda izražavanja i kulture – i u Nemačkoj, jer su sastavu Grup Yorum i tamo zabranjeni nastupi.

Policija je ponovo 14. oktobra izvršila pretres Kulturnog centra „Idil“ i tom prilikom ponovo uhapsila nedavno puštene Sultan Gokček i Bergjun Varan, kao i Betjul Varan (Betül), Erena Erdema i Bariša Gjursesa (Barış Gürses).

Grup Yorum nije bend, oni su kolektiv, oni su stav, oni su ideja o solidarnosti koja je spremna na najveće žrtve. Nemoguće je reći da li će Grup Yorum u svojoj borbi uspeti, ali je sigurno da od toga neće odustati, jer su taj zavet zapečatili životima. Uostalom, sami su rekli „Ille Kavga” – Borba bez obzira (na sve).

Preuzeto od Magazina Etnoumlje (World Music Asocijacije Srbije)