Bohemian Rhapsody – Uprkos svemu, “It’s a kind of magic”

Kada je pre osam godina prvi put najavljen film o grupi Queen čitav svet bio je istovremeno oduševljen i prestravljen. Da, bilo je krajnje vreme da se fantastična ličnost Fredija Merkjurija pojavi na velikom ekranu i da se priča o jednom od najvećih bendova ikad predstavi čitavom svetu, ali da li će iko to moći da uradi kako treba?

Sudeći po ovom što smo dobili, odgovor je i da i ne. Konačan rezultat je jedan predivni haos koji pruža neverovatno bioskopsko iskustvo, ali ostavlja pomalo praznine kada je u pitanju priča o jedinoj pravoj kraljici. Da bi stvar bila gora, neke činjenice su potpuno izvrnute zbog dramatizacije ili nečega što je poznato samo onima koji su donosili odluke.

Važno je napomenuti da je od samog rađanja ideje o filmu bilo mnogo problema, uključujući i kastovanje Saše Barona Koena koji je kasnije odustao od filma, kao i odlazak režisera Brajana Singera, umesto koga je film završio Dekster Flečer, pa nije ni čudno da, na momente, izgleda kao da nisu znali šta rade sa filmom. Da li snimaju Fredijevu biografiju? Da li je to priča o bendu? Da li je priča o stvaranju muzike? Da li je priča o stanju u muzičkoj industriji?

Zasebno, mnoge od ovih stvari funkcionišu; zajedno, manje-više. Jedan od najdivnijih delova filma svakako je gledati Queen kako stvara muziku. Dve scene se izdvajaju: ona u kojoj naivni, mladi, ali kreativni studenti koriste sve što im je pri ruci da snime vanvremensku “Seven Seas of Rhye”, a druga je, naravno, kada stvaraju “Bohemian Rhapsody”.

Čini se da, iako je bio “poster boy” za svaku najavu filma, zapravo Frediju nije posvećena dovoljna pažnja, bar ne na onaj način na koji je to zaslužio. Najveći deo filma prikazuje Fredija kakvog svi mi već znamo, kao performera, što je predivno, ali bilo bi bolje da su otišli dublje. Svakako, bilo je tu nekoliko scena kada on sumnja u sebe, porodični sukob kom je posvećeno dve scene (gotovo da sam zaboravila da nije bio u dobrim odnosima sa ocem dok se nije iznenada pojavio na kućnom pragu 15 minuta pred kraj filma, kad mu je ovaj oprostio), i prikaz njegovog raskalašnog života koji, sudeći po filmu, niko od članova benda nije odobravao. Sad, ispravite me ako grešim, ali postoji nekoliko snimaka sa Fredijevih žurki gde se Brajan Mej i ekipa fantastično provode, a čak nose i maske.

Dalje, postoji problem “raskida” između članova benda za koji je u filmu okrivljen isključivo Fredi, pod uticajem Pola Prentera, ovde prikazanog kao da je Diznijev zlikovac (nije da to nije bio u stvarnom životu, ali malo su preterali). U stvarnosti, Brajan Mej i Rodžer Tejlor su već imali svoje solo projekte u tom trenutku i članovi benda su se sporazumno razišli, na neko vreme i nikad nisu potpuno prekinuli saradnju. Da stvar bude još gora, Fredi se nakon “potpunog neuspeha” u karijeri van Queena vraća tražeći oproštaj od svoje prave porodice. Da, to je slatko i scena je bila dirljiva, ali nemojte svaljivati svu krivicu na čoveka koji sad ne može da se brani, zarad malo dobre stare dramatizacije u blokbasteru.

Odnos sa Meri Ostin je zapravo lepo prikazan i sudeći po intervjuima i raznim biografijama, deluje prilično tačno. Počelo je kao veza, bilo je očigledno da su se vrlo voleli (na različite načine) i da je ona, u neku ruku, zapravo bila ljubav njegovog života, jer ga je jedina razumela. S druge strane, veza sa Džimom Hatonom, sa kojim je bio šest godina, stala je u dva minuta filma. Nemojte reći da je to zbog tajmlajna, jer je tajmlajn već vrlo iščašen da bi se u dva sata ubacilo i to da je Fredi saznao da je HIV pozitivan.

Vidi se da su Brajan Mej i Rodžer Tejlor imali veliki uticaj na priču, što nije loše zbog autentičnosti, ali jeste zbog pristrasnosti. Na momente je delovalo kao takmičenje gde su pokušavali da prikažu da su svi članovi benda podjednako učestvovali u kreativnim procesima (ne kažem da to nije istina, ali delovalo je malo usiljeno) i da Fredi ne bi bio ništa bez njih. Mada, ne može se osporiti da je prikazan odnos između toliko različitih ljudi vrlo zanimljiv, naročito kada je u pitanju stvaranje muzike kada se svi prepiru i nadmeću idejama.

Ubedljivo najbolji deo filma je Live Aid koji je prikazan toliko tačno i realno da je bio osećaj kao na pravom koncertu (ko nije zaplakao na “We Are the Champions”, nema dušu). I da dođete u bioskop samo na tih desetak minuta, vredeće novca. Cela glumačka ekipa uspela je da prenese, ne samo pokrete, već i emociju, što je, kada je u pitanju nastup Queena, naročito za pohvalu.

Kad smo kod toga, glumci su fantastično odradili svoj posao. Gvilim Li je pljunuti Brajan Mej i fizički, a i po ponašanju. Ben Hardi savršeno oslikava vragolastog Rodžera Tejlora, a Džozef Macelo dočarava nam pomalo nesigurnog i samo naizgled nespretnog Džona Dikona. Lusi Bojnoton kao Meri Ostin pleni svaki put kad se pojavi na ekranu.

Naravno, Rami Malek kao Fredi Merkjuri je ukrao šou, iako su mnogi od nas sumnjali da će uspeti to da izvede, jer niko nije kao Fredi i niko nikad neće biti kao on. Malek je uspeo da na ekran dovede i Fredijevu nesigurnost, sumnje i tugu, ali isto tako i njegove performerske veštine, neobičnost i ekstravagantnost. Tokom čitavog filma delovalo je kao da je Fredijev duh ušao u njega, pa kada prevaziđete neke fizičke razlike (podočnjaci i to što je, bar nazigled, sitniji nego što je Fredi bio), poverujete mu u skoro svako “darling”. Povremeno je malo karikirao, jer čini se, po intervjuima i snimcima, da je Fredi ipak imao malo muževniji stav, ali to mu se da oprostiti zato što se toliko uživeo. Iako nije zapravo pevao Fredijeve deonice, uspeo je gotovo savršeno da uhvati izraze lica, emociju i pokrete. Dajte čoveku Oskara, ako ništa drugo, bar da ispoštujete kraljicu!

Poslednja zamerka je više stvar ukusa. Deluje kao da je propuštena prilika da se film završi pesmom “Show Must Go On”. “Don’t Stop Me Now” nije loš način da legenda napusti scenu, ali zašto bi, kada je već napisana pesma koja je proglašena za njegov oproštaj i zaveštanje?

U suštini, “Bohemian Rhapsody” je svakako film koji treba pogledati. Ne samo to, treba ga pogledati u bioskopu, gde je zvuk savršen, a ljudi oko vas zapanjeni onim što gledaju. Ništa manje Fredi Merkjuri ne zaslužuje. Naravno, ostvarenje ima svoje uspone i padove i bavi se višestruko kompleksnim pričama koje bi mogle stati u nekoliko filmova, otud i ta haotičnost, ali i pesma po kojoj je dobio ime je na početku nazivana haotičnom pre nego što je postala klasik.

Queen je bend koji je obeležio muzičku istoriju, a Fredi je čovek koji je pomerao granice i to je nešto što ćete u ovom filmu svakako videti. Ako ne izađete iz bioskopa noseći u sebi malo više ljubavi, ne samo za Queen i Fredija, već za ceo svet uopšte, onda nismo gledali isti film.

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.