Na današnji dan (13. februar 1970), objavljen je album koji je doveo do velike revolucije u rok muzici – reč je o debi izdanju, sada već kultne grupe Black Sabbath. Ključ novog zvuka benda (počeli su kao blues bend) na ovom albumu bio je Tony Iommijev prepoznatljiv stil sviranja koji je razvio nakon nesreće u fabrici limova. Naime, nesrećnim slučajem izgubio je vrhove srednjih prstiju, ali nije odustao od sviranja. Dosetio se da napravi kalupe od plastične boce deterdženta i nakači ih na prste, a s obzirom na hendikep morao je da opusti žice na gitari radi lakšeg sviranja što je dovelo do nastanka masivnog i teškog zvuka po kom će bend postati poznat. Album nije dobio hvalospeve, naprotiv, opisan je kao loša kopija grupe Cream.
Ovo izdanje, koje nosi naziv benda, prožeto je „mutnim“ naslovima pesama i nekim „bezobraznim“ tekstovima (ljubav prema Luciferu), okultizmom i posveti Aleisteru Crowleyiju. Radi se o izuzetno inovativnom debi albumu sa nekoliko klasičnih metal pesama, uključujući naslovnu numeru koja je uvela standard heavy metal rifovima. Impresivan je i usporeni, mutni gitarski zvuk koji na halucinogeni način uvlači slušaoca u priču.
Naslovna numera je imala cilj da predstavi horor atmosferu. Započinje zvucima oluje, jake kiše, grmljavine i zvonom, a onda se uvlači lagani Iommijev rif zasnovan na „vražjem tritonusu“ (interval koji je izbegavan u srednjovekovnoj muzici jer je njegova disonanca izazivala osećaj zla). Ritam ove pesme obuzima, stvarajući osećaj ogromne težine i pritiska, pojačanog strahom natopljenim vokalima Ozzyja Osbournea. Figura u crnom, prikazana na omotu albuma, koja odvlači u pakao nije toliko strašna koliko jecaj očaja Ozzyja u stihovima Oh no, no, please God help me.
„The Wizard“ je dokaz da su koreni Sabbatha u blues muzici. Ovo nam jasno pokazuje usamljena usna harmonika, na koju se nadovezuju basista Geezer Butler i prava zvezda pesme bubnjar Bill Ward. Jednostavna, ponavljajuća melodija Osbournovog vokala i usne harmonike, omogućava slušaocu da pomno prati Wardove džezerske promene ritmova. Sa „Behind The Wall Of Sleep“ Sabbath je postao prvi od mnogobrojnih metal bendova (uključujući Metallicu), koji je stvorio pesmu inspirisanu delima horor pisca H. P. Lovecrafta.
„N.I.B.“ je idealna pesma za ljubitelje bas gitare zahvaljujući umeću koje Butler iskazuje u toku mnogobrojnih Iommijevih solaža. U obradi pesme grupe Crow, „Evil Woman„, Black Sabbath pristupa blues muzici na svoj način, pojačavši bas gitaru i stav teksta potpomognut žestokim Iommijevim rifovima. „Sleeping Village“ počinje Osbournovim mirnim glasom nad mekim akustičnim razlaganjem Iommija. Zatim, pesma pravi nekoliko neskladnih promena u tonu, a onda se vraća u kruti, snažni rif.
„Warning“ je još jedna obrada na albumu, ali za razliku od originala, koji traje četiri minuta, kod Sabbatha traje više od deset, zauzimajući skoro celu drugu stranu LP-ija. Ideja za obradu je nastala na probi za pesmu „Sleeping Village“. Osbourne je pravio pauzu dok su Butler i Iommi ispleli glatku melodiju i harmoniju nad Wardovim olujnim bubnjevima. „Wicked World“ predstavlja zarazne rifove, odzvanjajući bas, složene bubnjeve i sirovi vokal. Tekst odražava nezadovoljstvo članova benda tadašnjim političkim potezima.
Da li su Black Sabbath ovim albumom izmislili heavy metal ili je on nastao na nekom drugom mestu – niko ne može tvrditi sa sigurnošću. Ipak, niko ne može osporiti da ovaj magični zapis predstavlja temelj na koje će se mnogi bendovi posle njega osloniti. Black Sabbath je ovim albumom ustanovio svoje mesto na muzičkoj pozornici predstavivši svetu nešto što do tada nije imao priliku da čuje – zvuk ko iz pakla, zalegnute džezerske ritmove i masan ton gitare, kog možda nikada ne bi bilo da Tony Iommi nije povredio prste. I dalje bi svi „drljali“ gitare po standardnom štimu da nije bilo ove „nesreće“.
