fbpx

-

Naslovna Autorski članci Kolumne i članci "Bio je ritam, svetlo i ključ" - Goran Čavajda Čavke

“Bio je ritam, svetlo i ključ” – Goran Čavajda Čavke

Noge moraju da te slušaju i da igraju kako bubanj kaže – kako Čavke kaže, peva i dalje legendarni Električni orgazam u čast svog nekadašnjeg bubnjara, Gorana Čavajde Čavketa, koji je rođen je na današnji dan 1962. godine. Trenutak je da zastanemo i da ga se setimo.

Čavke je bio jedna od centralnih figura beogradskog novog talasa. Svestrani, multitalentovani umetnik, koji je svojom virtuoznošću za bubnjevima i posebnom harizmom ostavio neizbrisiv trag na kulturološkoj mapi Srbije, a posebno Beograda,  osamdesetih i devedesetih godina. Bio je smiren, a užasno energičan, svestan duboko svakog udarca života. Introvert sa mudrim, pronicljivim pogledom, koji je u svakom smislu bio svoj i neopterećen šablonima. Svirao je bubanj kao da hipnotiše. Od njega retko ko je umeo bolje.
Kad treba da dam iz užitka, onda dam. Kad mogu nekom nešto svojom emocijom da dam, da ovih 300 ljudi, koji su bili večeras na koncertu, odu srećni i da su srećni dok su na koncertu. Da im učinim nešto dobro, a i sebi. Eto, to je ta energija koja mi pomaže, otuda crpim snagu. (Pressing“, 1994.)
Muzičku karijeru Čavke je počeo kao bubnjar u bendu Butik, a od 1980. godine na poziv prijatelja (a kasnije i kuma) Srđana Gojkovića Gileta, i nakon kratkog vremena opiranja, postao je član Električnog Orgazma. Naredne godine otišao je na služenje vojnog roka, a kratke pauze u radu sa bendom usledile su zbog Čavketovog izdržavanja kazni u zatvorima. Zajedno sa pevačem i gitaristom Žikom Milenković iz Bajaginih Instruktora i gitaristom Zoranom Ilićem Ilketom iz Riblje Čorbe, 1992. godine, osnivao je bend Babe, a u Električnom Orgazmu je ostao sve do 1994. godine. Čavketa ćemo pamtiti i kao jednog od pokretača beogradske Rimtutituki priče, kad su tada najpopularniji bendovi region svojim svirkama iz kamiona apelovali na zdrav razum i svest naroda zbog loše političke situacije. Njegov solo album “Regression” objavljen je posthumno.

Pored muzičke karijere, oprobao se i na filmu, prvi put 1986. godine sa ulogom u studentskom filmu “Ko se boji šibicara još”, a iste godine i u filmu Milana Živkovića “Crna Marija”. Njegova naredna ostvarenja bila su: u rok-opereti “Kreatori i kreature” iz 1988. godine, u televizijskim filmovima “Telefonomanija” i “Šumanović — komedija umetnika” iz 1987. godine, a nakon toga i u omnibusu “Kako je propao rokenrol” iz 1989. godine. Ulogu pevača ostvario je u filmu “Crni bombarder“iz 1992. godine. U filmu “Geto — tajni život grada” Ivana Markova, bio je glavni junak-narator koji je kroz priču o ličnoj emotivnoj prošlosti govorio i o periodu života u Beogradu između 1991. i 1995. godine, navodeći kako se tada ustoličavao duh provincije koji je unišio urbani Beograd. Posebno oštru kritiku uputio je tada informativnoj redakciji državne televizije, koja se u to vreme pretvorila u pravu ratnohuškačku mašineriju:

Stvorenja koja su tu zaposlena kapiram kao ekipu degenerika koja radi najprljaviju šljaku svih vremena… Zanima me zašto su nas stvorenja sve ove godina trovala. Zašto su lažima terali ljude u pokolj?“, reći će o njima, pitajući se dobiju li možda za svako mrtvo dijete u Slavoniji i Bosni tri boda više na platnom spisku. ”Da li zaista misle da im zbog toga neće biti suđeno i to ne od ljudi?, pitao se Čavke.

Godine 1995. glumio je i u predstavi Bitef teatra pod nazivom “Zigi zvezdana prašina”, zajedno sa Milenom Dravić, Draganom Zarićem, Anom Sofrenović, Sonjom Vukićević, Bojanom Dimitrijevićem i Nikolom Đuričkom.

Poslednje godine života proveo je u Australiji, a preminuo je od posledica HIV virusa u dalekoj Tasmaniji 16. februara 1997. godine. Pred kraj života postao je budista, i verovao je da će u sledećem životu biti tasmanijski baštovan. Njegov pepeo je prosut na jednom brdu u Tasmaniji na kojem je voleo da provodi vreme i posmatra okean. Imao je 35 godina.

U Beogradu je pre par godina, prolaz između Trga Nikole Pašića i Nušićeve ulice, dobio naziv – Čavketov prolaz. Prvi put je postao galerija 2010. godine.

Obožavam Čavketa i svakog dana ga se setim. Mnogo smo se voleli. Kad je išao u Australiju hteo je još jednom da se izgrlimo za zbogom, ali ja nisam to shvatao kao zbogom, pa sam zagrljaj odbio. I danas se kajem zbog toga, mislio sam da ćemo još da se vidimo. Bio je divan čovek i veliki slobodnjak u mislima. Čak nije hteo ni ličnu kartu da nosi, pa je na granici govorio da je njegovo lice njegova lična karta – rekao je Žika Milenković u jednom intervjuu.

Čavke je bio neka vrsta dobrog duha „Električnog Orgazma“, bio je super tip, sigurno najkomunikativniji od svih nas. Kad bismo svirali na grupnim svirkama uvek bi Čavke bio taj koji bi pravio prve kontakte sa bendovima koje nismo poznavali dotad. On bi se upoznavao sa njima, on bi bio taj neki „ministar za komunikaciju i upoznavanje sa drugim ljudima“, bio je žešće zabavan, i duhovit, uvek sklon zezanju i u nekim teškim trenucima je dizao atmosferu u bendu – seća ga se Srđan Gojković Gile.