Ako nekog zabole: Svi zečevi idu u raj


Neke smrti su veće od drugih.

Znam da ružno i bezdušno zvuči, ali jednostavno je tako. Umre ti neko iz familije (pu pu pu), bude žalost nekih godinu dana, nakon toga to krene da bledi i završi se tako što potomci muku muče da se sete tog imena kada se povede neka nebitna priča. A ako život reši da pokaže ono ružnije lice i pokosi nekog, što kaže onaj vic sa babom, „random“, to ipak ostavi malo dublje posledice na pojedince ili se,u određenim slučajevima, izvuče iz statistike u vidu nekog zakona koji se usvoji (Tijanin) ili ne usvoji (Aleksin). Sa druge strane, skroz drugačije umreš ako si poznat…

Mada i tu ima nivoa i nivoa. Svedoci smo da je u prethodnih par godina preminulo brdo velikana muzičke i glumačke scene. Čak se neću ni upuštati u detaljniji popis umrlica. Vesti na neke od njih širile su se društvenim mrežama poput požara. Bowie i Cohen mu nekako dođu kao najbolji primeri. Nekad ljudi RIP-uju redom po difoltu (ako vam je takva konfiguracija prijatelja na Facebooku), dok se nekad tačno vidi da je pokojnik stvarno uticao na određene muzičke ili generacijske niše. Tako je Cornellova smrt najviše pogodila true grandžere, znači ekipu rođenu s kraja sedamdesetih i početkom osamdesetih. Na one malo mlađe (gde ubrajam i sebe) jednako emotivno je udarila iznenadna smrt Chestera Bennigtona koji je sa Hybrid Theory i Meteorom obeležio jednu eru, bez obzira na to u šta se Linkin Park kasnije pretvorio. Između svih tih boldiranih imena, muzička scena konstantno ostaje bez nekih ljudi čiji put u večna lovišta izazove broj RIP-ova i novinskih članaka na nivou statističke greške. Jedan od njih je i Scott Hutchison čije ću ime, evo, boldirati.

Scott Hutchison; foto: David Lee

Scott Hutchison (Owl John) bio je gitarista i pevač škotskog indie benda Frightened Rabbit koji je, uz sastave Twilight Sad i We Were Promised Jetpacks, činio okosnicu Nove škotske melanholije. Ok, ovaj talas ne postoji zvanično niti se i blizu ovako zove, ali bi svakao trebalo nekako ga osmisliti i definisati. Iako dosta različiti u stilu, muzika sva tri benda pogađa u sličnu emotivnu metu i „miriše“ na maglu, čaj sa viskijem i žute sijalice. Na pola bilo kog albuma osećate se kao na pola Trainspottinga ili Filtha. I nema veze što neki od tih bendova, konkretno baš Frightened Rabbit, zvuče poletno ako ih slušate sa pola mozga. Ispod njihovih folk-rock himni potkovanih ritmom za marširanje mažoretkinja krije se i te kako slojeviti rendgen jedne mučene glave.

Tekstovi su oduvek bili najjače oružje ovog benda. Scott se doista nije štedeo u iskrenosti i muziku je, očigledno, koristio kao vid terapije. Ipak, teško je povezati lik dobroćudnog bradatog debeljka sa onim što krene iz njegovih usta na bilo kojoj pesmi sa nekog od 5 objavljenih albuma. Ljudi koji su ga poznavali kažu da je bio vedrog duha i omiljen u društvu. Pa opet, setimo se Robina Williamsa… U intervjuima je bio blag, ali pod konstantnim (i pomalo zaboravljenim) weltschmerzom. Umesto kolumne za Q magazin napravio je intervju sa drvetom (!?) koje se odaziva na Brian i koje je iznelo svoje zabrinutosti za ekološku situaciju u svetu. U jednom intervjuu za američku televiziju je objasnio da je ceo bend postao vegetarijanski i da, kada neko ipak poklekne za picom ili biftekom, mora da ubaci pozamašnu svotu novca u kasu za kaznu koja se posle uplati nekoj humanitarnoj organizaciji. Ono čega, na žalost, nije mogao da se odrekne kao mesa, bio je alkohol. Kao Škotlanđanin prirodno je gajio afinitete prema viskiju, da bi vremenom priznao da se navukao na burbon, što mu dođe neki vid nacionalne blasfemije. Pijanstvom se dosta bavio u svojoj diskografiji. Zaboga , ceo jedan album se zove “The Winter of Mixed Drinks”… Ipak, možda je najbolji primer pesma „I wish I was sober“ sa zadnjeg albuma „Painting of a Panic Attack“:

Like a blush of love, it hits me without warning
Long nights of getting lost
I walk beneath the bridge I don’t know
I need black suit for tomorrow, I’m in mourning
My love you should know
The best of me left hours ago so
Shove it right into my mouth and let me smolder
Fallout and the damage done
I can’t unsing the things I’ve sung
Still not giving up though
I wish that I was sober

Pokušao sam što više da skratim ovaj citat kako ne bih tekst pretvorio u dosadnu copy-paste pesmaricu, ali, verujte, jako je teško osakatiti nešto što tako divno čini celinu. No dobro… Ovde se, poprilično izokola, nazire i drugi, usudiću se da kažem i bitniji, lajtmotiv Scottove lirike, a to je – voda. Ne voda za piće već voda koja slobodno teče, ali o tome nešto kasnije. Ono što je Scott maestralno umeo da uradi kao tekstopisac je da u 20 stihova mizerije prošvercuje jedan koji je dovoljan tračak optimizma da celoj pesmi da drugačiji ton. To se najbolje vidi u poslednjem stihu refrena čuvene „Heads roll off“:

When it’s all gone, something carries on
And it’s not morbid at all
Just when natures had enough of you
When my blood stops, someone else’s will not
When my head rolls off, someone else’s will turn
And while I’m alive, I’ll make tiny changes to earth

Da se razumemo, Frightened Rabbit nije uopšte veliki bend, niti će Scott Hutchison ikada biti u rubrikama poput Gospodari pesme. Oni su više bili birtija u predgrađu koja ne gleda blagonaklono na popularnost kod fensera iz centra i nove članove prima samo ako dođu sa nekim „starijim sedeocem“. Scottova smrt nije odjeknula dalje od Velike Britanije. Poneki članak na Guardianu, NME-ju, Q-u i ostalim britanskim muzičkim portalima je otprilike bilo sve. Nekoliko „kolega“ poput (pomenutih) Twilight Sada i WWPJ, Charlatansa i Franka Turnera odradili su različite obrade na svojim koncertima. Twilight Sad su „Keep yourself warm“ čak zvanično uvrstili u svoju standardnu setlistu. Ono što još više raduje je to da su se oglasili brojni ljudi kojima je, po sopstvenim rečima, muzika Frightened Rabbita spasila život u najtežim trenutcima. Nemali broj njih je čak postovao pisma koja im je Scott pisao kao odgovore na probleme koje su podelili sa njim lično. Iako je bilo dobro poznato da i on sam nije u sjajnom stanju, u tim odgovorima je uvek bilo puno ljubavi, podrške, poziva na borbu i veru u život. Pisao im je sve ono što verujem da je i sebi ponavljao svakog dana kako bi pregurao noć. I to je, do nedavno, uspevalo…

Članovi benda prijavili su Scottov nestanak škotskoj policiji 9. maja. Poslednji put je viđen na snimku bezbednosne kamere hotela u Edinburgu kako izlazi iz istog oko 1 noću. Vera u njegov povratak bila je velika. „Sklonio se da razbistri glavu“ i tako to. Međutim, samo dan kasnije najcrnje sumnje su se obistinile kada je šef škotske policije izjavio da su identifikovali telo koje su izvukli iz reke Forth u obližnjoj luci. Poslednji njegov tweet glasio je: „I’m away now. Thanks!“ i odjednom je postao oproštajna poruka, a ne pijano baljezganje po internetu. Scott je, na neki način, ostao dosledan sebi i zatvorio pun krug u svojoj umetnosti kroz koju se neki vid davljenja i utapanja konstantno pojavljivao tokom svih albuma u karijeri. Stvar ide i dalje jer je, poput Disa, faktički prorekao svoju smrt u pesmi „Floating in the Forth“ (2008) pogodivši i način i mesto. Ili je to jednostavno bio odavno skovan plan koji je podsvesno samo čekao odgovarajući trenutak? Krivo mi je, priznajem, što je baš moralo da bude kao u toj pesmi iz prostog razloga što upravo poslednji stih tog refrena nosi nadu da će se sve preokrenuti. I uvek je, kada bi svirali tu pesmu uživo, refren prekidao gromoglasni aplauz publike – baš zbog tog stiha. I to bi mu izmamilo osmeh…

And fully clothed, I float away
(I’ll float away)
Down the Forth, into the sea
I think I’ll save suicide for another day

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.