Sva sreća pa smo imali Ramba Amadeusa devedesetih. Jer da se neki sociolog ili muzički kritičar pitao kako da nazove muzički i kulturološki izbljuvak koji je predvodio najveći srpski fan Bajerna iz Minhena, popularni Tarmi Rićmi, sigurno bi mu dodelio epitet post-folka. Kako ta konstrukcija iz nekog razloga nosi određenu dozu ozbiljnosti, kovanica turbo-folk Svetskog mega cara daje celom pravcu komični prizvuk uz koji savršeno pristaje njuška Ivana Gavrilovića. Čemu ovaj idiotski uvod? Jednostavno da prikaže da kada neka muzika probije preuske standardizovane žanrove znalci im nakite prefiks “post” i mirna Bačka. 

U ovom i naredna dva teksta bavićemo se pomalo atipičnim i izvedenim muzičkim krivinama. Doduše, ne očekujte sad neke ubibože ekstreme koje je savremena klasifikacija porodila. Ovo je više neka varijanta petog razreda osnovne. Znate ono kad ste već upoznati sa basic predmetima poput srpskog i matematike (rock i metal), a onda vam grunu neku fiziku, hemiju i biologiju. Ovo je serijal bojanki iz tih predmeta. A današnji čas počinjemo post-rockom.

Sam termin post-rocka nije uopšte nov kako se možda čini. O njega su se očešali svi oni koje novinari nisu mogli da svrstaju u već etiketirani koš. Ako se telepromtujemo u prošlost, videćemo da su već neki albumi džankerske družine Velvet Underground i britanskog PiL-a ludog Johnnyja Rottena poneli titulu prvih post-rock albuma. Da li to jeste ili nije tako, u suštini nije ni bitno. Ali sigurno je da su ta dva benda jedni od onih koji su dokazali da je rock relativan termin koji se može jako kriviti pre nego što dođe do tačke pucanja. Devedesetih se post-rock muvao među žanrovima poput art-rocka, new wavea i krautrocka i vezivao za bendove poput Slinta, Stereolaba i u najvećoj meri Tortoisea koji su među prvima oberučke prihvatili novi žanr dok je još bio novorođenče. Pored njih valja izdvojiti škotski Mogwai, kanadski Godspeed You! Black Emperor i islandske vilenjake iz Sigur Rosa kao nosioce prvog talasa post-rocka s početka novog milenijuma.

Sa bendovima drugog talasa obrisi žanra postaju sve jasniji. Sada ga je lakše prepoznati i definisati. Sa druge strane, pravcu koji je karakterisala sloboda i neuhvatljivost muzičkog izraza stavljeni su amovi. Ipak, bendovi iz tog vremena (oko 2005. godine) vrlo su se brzo nametnuli sviračkim, kompozitorskim i vizuelnim identitetom. Pomenućemo samo neke: Russian Circles, Pelican, Red Sparowes, God Is An Astronaut, Mono… Na njima ćemo se i zadržati jer su poput školskog primera najzgodniji za opis same strukture muzike. Kao prvo i osnovno, u pitanju su mahom instrumentali. I kada ima teksta, jako je oskudan ili kompijuterizovan (Mogwai) ili na islandskom (Sigur Ros). Dalje, same numere umeju da traju jako dugo, tačnije između 5 i 10 minuta, mada umeju da prebace i to. Sa te strane lakše će ih svariti ljudi koji su navikli da slušaju Tool ili Pink Floyd. Iako je u pitanju gitarska muzika, gitaristi se ne zadovoljavaju klasičnim distorzijama već uveliko eksperimentišu pedalama, procesorima i delayima tako da neretko ispred gitariste stoji pravi pravcati sanduk sa dugmićima i pedalama. U tom smislu post-rock je jako srodan shoegazeu, dođe mu nećak ili tako nešto. Pošto nemate tekst za koji će se ljudi zakačiti jako je bitno kako kumujete nazivu pesme. Muzici se prilazi kao slikarstvu. Paletom emocija slikaju se životni ili prirodni pejzaži. Gitara je četkica koja meša boje zvuka. Treba pogoditi naziv da kada slušalac čuje pesmu vidi isto što i vi koji je svirate. Zbog toga neki (Red Sparowes) za naslov pesme uzmu celu rečenicu tipa “We stood transfixed in blank devotion as our leader spoke to us looking down on our mute faces with a great, raging and unseeing eye”. Braaateee…

Vreme razvijanja žanra potrefilo se sa razvojem brzog interneta u svetu. Pošto su savremene izdavačke tendecije naginjale ka online izdavaštvu, post-rockeri su se (kao neisplativi za afirmisane izdavačke kuće) okrenuli platformama poput Bandcampa sa kojih su fanovi za sitnu lovu mogli da skinu album ili za nešto krupniju (mada opet ne preveliku) naruče fizičko izdanje. Kako je broj bendova konstantno rastao, oni noviji su se u takmičenje uključivali nudeći svoju muziku za džabe. Tačnije “plati koliko hoćeš”, ali smo mi zatucani bez PayPala mogli da ukucamo nulu i da ne brinemo zbog piraterije već samo zbog griže savesti što smo silom prilika stipse. Došlo se do tačke kada je količina bendova bila tolika da niko normalan nije mogao sam da prati to. Tada su se pojavili mnogobrojni specijalizovani blogovi koji su pravili preglede izdanja iz celog sveta. Odeš tamo, preslušaš, ako ti se nešto svidi imaš odmah link za skidanje. Upravo je to bila opasnost za bendove trećeg talasa poput Caspiana, Toundre i Jakoba – da se ne izgube u masi. Oni kvalitetniji su uspeli da idu na turneje i počeli da naplaćuju albume. Oni koje nije htelo, jednostavno su nestali. Ako pogledamo navedena tri benda videćemo da je Toundra iz Španije, a Jakob sa Novog Zelanda, što potvrđuje tezu o globalizaciji zvuka koja je ostvarena zahvaljujući internetu. Lista ide i dalje ako uvrstimo portugalski Catacombe, australijski We Lost the Sea ili francuski Lost in Kiev.

Kada se već bavimo belosvetskim bendovima, nameće se pitanje kakva je situacija kod nas? Poprilično dobra, zapravo. Pionir žanra je svakako bio subotički bend Ana Never osnovan još 2002. godine. Svoj poslednji, treći po redu, album objavili su 2016. godine mada ih uživo ne možete baš često uloviti. Pretpostavljam da je jedan od razloga i to što jedan od članova (Goran Grubišić) uveliko ima obaveze sa svojim drugim bendom Wooden Ambulance. Ono što posebno raduje je da dva najaktivnija predstavnika dolaze sa juga zemlje. Radi se o bendovima There. (Niš) i Plavo (Kruševac). Dok prvi naginju ka kosmičkoj varijanti pravca, drugi su se odlučili za manje raskošne ali strašnije zvukove. Nišlije iza sebe imaju EP i album prvenac, a nedavno su na Nišvilleu premijerno izveli i nekoliko novih pesama. Čarapane tek čeka objavljivanje prvenca, ali je materijal odličan u šta su se uverili svi koji su ih čuli uživo. Mada ih nešto nema u poslednje vreme tako da se malo brinem da li je bend uopšte „živ“.

Šta će biti s post-rockom se nameće kao logično pitanje za kraj? Zaista deluje kao da je zaš’o u ćorsokak. Bum koji ga je zadesio definitivno jenjava poslednjih par godina i pažnja publike se razlila ne neke druge strane. Verovatno će se smanjiti količina novih bendova koji žele da zajašu talas koji prolazi. Oni koji su se dokazali izgradili su pozicije čak i nezavisno od žanra i sigurno će nastaviti da stvaraju, možda i sa žanrovskim zaokretima. Uostalom, šta fali post post-rocku?