Ako nekog zabole: Mislio sam na Berlin, Momčilo!


Verovali ili ne postoje ljudi kojima odlazak na more i nije top prioritet u godini.

Zapravo do pre nekih 5 leta nisam ni kapirao ceo taj „kako bude-bude ali avgusta mora da se maknem na 10 dana“ koncept. Bio sam u fazonu da ti posao ipak dozvoljava dovoljno vremena za odmor i zajebanciju ako se dobro organizuješ. I bio sam glup…

Tih 10 dana provedenih pored neke slane bare su melem bez koga prosečan Srbin teško da bi mogo da pregura godinu. Zato koliko god (opravdano) kukali na plate i generalno stanje u ekonomiji, nekako su svi aranžmani u agencijama uvek rasprodati. I apsolutno nemam nikakav problem da budem deo stada, iako mi se letovanje svodi na pivo, knjigu, strip i slušalice, dok se premazan sa „dve ruke“ faktora 1000 vrtim u krug ispod suncobrana da pratim hladovinu. „Hiljade prokletih mladeža“ reče Sergej u Kenguru. U vodu uđem možda 15 minuta dnevno. Onako… od bede. Zato mi i nije palo teško što ove godine, stisnut obavezama, nisam mogao sebi da priuštim desetodnevno odsustvo iz Niša. Kao zamenu rešio sam da iskoristim blagodeti niškog aerodroma dok ga Zorana nije „smotala pod mišku i odnela za BG“. Tako da sam ove godine prosečnu grčku selendru zamenio Berlinom.

Oduvek mi je bio čudan taj grad. Nikad mi nije delovao tipično švapski, još manje kao glavni grad te i takve Nemačke kakvom je mi zamišljamo. Kao da su tu, uprkos Rajhstagu i ostalim političkim zgradurinama, „rad, red i disciplina“ doživeli sličnu sudbinu kao Zid iz ’89. godine. Ipak, očigledno je imao nešto što je privuklo njuške poput Bowieja, Iggyja Popa i Nicka Cavea koji su neko vreme živeli tamo. Čak i danas Berlin privlači belosvetske izvođače koji napuštaju svoje matične zemlje da bi bili u tom „epicentru kulture“. Jebote, pola foldera s muzikom mi se sjatilo tamo. Tricky, Chris Corner (Sneaker Pimps, IAMX), Emika i Fran Healy (Travis) su se dovukli iz Britanije. She Past Away i Basak Gunak (Ah! Kosmos) su se preselili iz Turske, što je donekle i logično. Čak  i jedan beogradski new wave duo, Sixth June, zvanično obitava tu. Tako da: politika, umetnost i dekadencija… to sam otprilike očekivao.

To sam poprilično i dobio. Jer da se ne lažemo, Berlin nije naročito lep grad. Bar ne u smislu ono tipično lep, za razglednice i slikanje ispred kitnjastih fontana. Sa druge strane, one socijalističke kocke mu daju malo preteći i monumentalni izgled. Tako da sveukupno deluje moćno. Moćno i sadržajno. Mada za tri dana klasične turističke posete ta sadržajnost može samo da se zagrebe osnovnim „must see“ zicerima. Brandenburška kapija, Aleksanderplac, Memorijalni centar poginulih Jevreja, Galerija istočne strane i tako to. O samom životu grada iza spomenika slušao sam od svoja dva prijatelja koji su new age gastabajteri, što otprilike znači da su bauštelu zamenili medicina i programiranje. Njih dvojica, različiti karakterom i stilom, veličaju grad svako iz svog ugla. Što se otprilike uklapa u standardno verovanje da ovaj grad nudi za svakog po nešto. Tako se i češljaju pravo da vam kažem. Ako mislite da ste ekscentrik, već pri prvom ulasku u berlinski U-bahn bićete debelo razočarani. Ekipica je luda skroz. Na jednom mestu ispirsovane babe, klošari, ljudi sa fitnes trening, šareno obojene alternativke, asimetrično ošišani gotičari i poslovni ljudi u odelima. Sve može i svakog boli kurac što je ovaj drugi takav kakav jeste. Javna mesta su „drinking friendly“ pa svuda vidite da neko sa sobom tegli flašu s pivom u bilo koje doba dana.

Mada mislim da mi je pobednik bio jedan tip koji se, u ponedeljak prepodne, teturao polako ulicom, usput se oslanjajući na svaku banderu. U jednoj ruci je držao cigaru, u drugoj pivo. Na očima je imao teške tamne cvikere, a od autfita mrežastu crnu majicu i kratak kožni šorc. Brata je definitivno neposredno pre toga „iskašljao“ neki od čuvenih tekno klubova. Kažu poznavaoci da je ta tetrebska scena najjača u Evropi. Žurke počinju u petak i traju bez prekida do ponedeljka pa ko preživi. Čak su izbacivači iz Berghaina vrsta selebritija za sebe. Internet je preplavljen blogovima i savetima kako da se obučete i ponašate da biste se nekako promuvali unutra. Kao neko ko tablete ne pije ni za mamurluk, a od praha koristi samo Fervex i to kad baš mora, nisam imao ni snage ni volje da se jebavam s tim. Doduše jesam se silom prilika malo informisao o istorijatu cele scene u okviru multimedijalne izložbe „Nineties Berlin“ koja se bavila padom Zida i kulturološkom uticaju istog na grad. Pa sam malo protrčao kroz istoriju kultnih klubova poput Trezora i Tekknozid žurki, ali to je bilo to. Izložba je generalno bila jako interesantna i poučna pa mi je bilo malo krivo što ipak nisam nabasao na neku ultra-hipstersku „instalaciju“ gde je glavni eksponat torta priključena na akumulator ili tako nešto. Nekako mi takav tip iventa deluje tipično berlinski.

Više su me, naravno, interesovale svirke. Pročešljao sam ponudu za tih par dana koliko sam bio tamo i, na žalost, nije bilo ničeg epohalnog u trenutku. Zakačio sam jedan dan Lollapalooze gde je mjaukao Liam Gallagher. On je bio jedino kršteno ime lajnapa, a karta je bila 80 jura pa sam bio u fazonu „zaboravi“. Najintrigantniji je bio koncert američkog crust hard-core benda Tragedy u najstarijem pank klubu SO36. Čvrsto smo bili rešeni da odemo, ali nas je na ulazu, pored stotine čirokana, dredova, minđuša i prišivača, sačekao obeshrabrujući natpis „RASPRODATO“. Tako da smo se zadovoljili cirkanjem prekoputa i promatranjem besne ekipe koja se zagrevala za koncert. Klub se nalazi u Krojcbergu koji je priča za sebe i jedan je od onih delova grada koji nikad ne miruje. Ljudi piju po klubovima i sede na trotoarima, a policijske rotacije stalno zuje levo-desno. Ipak, Berlin nije uopšte toliki haos koliki biste možda očekivali. Ili je, zapravo, dobro ujednačen haos. Jer tačno se zna gde je gungula, a gde je mirno. Nekada su te stvari na svega 15 minuta hoda. Pa ti biraj gde ćeš i šta ćeš. Hoćeš da piješ fancy? Može! Hoćeš da piješ jeftino i klošarski? Može! Hoćeš bezglutensko vegetarijansko pivo? Nein danke! Hoćeš u seksulano ovakve ili onakve klubove? Ajde! Hoćeš droge od sorte? Može tu i tu! Na stanici ZOO? Ne, to je sad normalna stanica, ali ima drugih. Hoćeš prosto da odmoriš? Pa ne bi bilo loše…

Tako da, za razliku od Bajage koji je mislio na onaj drugi Berlin sa Berlincima, ja sam mislio upravo na ovaj sadašnji sa Turcima, Špancima, Azijatima i Romima. Taj sam i dobio. I dopao mi se. Možda nekog nervira ceo taj hipsteraj, ali jednostavno ga prihvatite čim siđete sa aerodroma i idete „with the flow“. U povratku, čekajući u holu Šunefelda da se pojavi na kom gejtu kreće avion za Niš, setio sam se jedne Mikijeve rečenice: „Berlin ti je Amsterdam za Amsetrdam“. Tako jednostavno i tako tačno…

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.