Cirkus nekako nikad nije bio u srpskom fazonu.
Naravno, viđao sam s vremena na vreme neke plakate po gradu i sretao onaj raspali kombi što na razglasu vrti smešno snimljenu najavu, ali ništa više od toga. Nešto mi tu nije delovalo nimalo grandiozno kao u filmovima. Mi smo više u vašarskom tripu. A kad su vašari u pitanju, sa njima stojim drastično drugačije. Što bi rekla Bjork: „I’ve seen it all“. Kao klinac obišao sam sve vašare istočne Srbije: Knjaževac, Zaječar, Boljevac, Negotin, Kladovo… you name it! Baba i deda vukli me ko klinca da im pomažem na tezgi. Baratao sam aparatima za sladoled, sok i kokice poput surovog vašardžije. Po 2-3 noći proveo bih s njima u kamp prikolici nakon celodnevnog stajanja iza pulta, merkanja riba iza sokovnika i grickanja kokica dok mi se usne ne naboraju od soli. Bilo je uglavnom zabavno, ali na momente i ultra-dosadno. Slobodno vreme provodio sam lutajući sam uzduž i popreko celim vašarskim kompleksom. Ispotavilo se da je to bila jako korisna stvar za moje bosonogo ulaženje u svet muzike. Znao sam napamet gde u kom gradu stoji lik što prodaje bendovske majice, koji preprodavac ima najbolje diskove i polovne stripove i gde se mogu naći dobri posteri. Tačno znam da je prvi Radiohead „pao“ u Negotinu, Korn i Stereophonics u Zaječaru, a trip-hop sveto trojstvo Massive, Portishead i Tricky u Boljevcu. A uveče, kada bi prošla gužva i krenuli da pakujemo skalamerije, odlazio sam do dela gde su vrteške koji je tek tada počinjao da živi, iako sam se uvek osećao pomalo bedno jer sam se vozio sam. Ali zato bih, kada nova atrakcija dođe do Knjaževca, delovao iskusno drugarima: „Pffff… vozio sam se već 100 puta na tome“.
Nekada je ceo taj „cirkus“ u Knjaževcu trajao dosta duže od same Svetilije (da, jedna reč). Ringišpili i vejnici (kafane) dolazili bi nedelju dana pre samog vašara i ostajali još nedelju dana naknadno. Imalo je za koga. Klinci bi se svako veče sjatili da se sa devojkama ulepe do ušiju u ono šećerno vuneno sranje dok bi muška društvanca imala turneju po svim vrteškama i fliperanama. U igraonicama se učila drevna šaolin veština igranja stonog fudbala koja se zasniva na dva osnovna životna pravila: nema roštiljanja i nema davanja golova peticama. Pod vejnikom sam, sa druge strane, prvi put video Srećka Šušića na štakama i propio sve pare pa morao da se zajmim od poznanika sa susednog stola. Na sve to gledam kao na vid obrazovanja. Tome bih dodao još jednu situaciju. Naime, u Negotinu sam prvi put video „kako igra mečka“. Mislim da sam se tada i prvi put rasplakao od neke stvari koja nije bila pad sa bicikle i koja me se nije, na neki način, direktno životno ticala. Ali ljudi moji, grč na licu onog međeda bio je tužniji od Katatonije i Twilight Sada zajedno. I iskreno se nadam da je bar ta praksa prevaziđena…
Tako da, jasan mi je ceo taj trash moment u hiljadu boja koji prati ove manifestacije. Samo hoću da kažem da, uprkos svoj toj ne-estetici, vašari poseduju i neku filmsku magiju koja bi se u ovom modernom dobu, kada svaki prosečan telefon ima 20 filtera za slikanje, lako mogla da istakne (o profi fotografima i da ne govorimo). Uostalom, oni su postali sinonim za svaku veću gungulu ovde. Belmužijade, Pitijade i ostale Odisejeve poročne putešestvije ljudi nazivaju „vašarima“. Čak sam nemalo puta čuo i komentar o Nišvillu: „Ma pusti, vašar“. I sve to u pogrdnom smislu, naravno. Međutim, ono što pravi vašar odvaja od novopečenih su ti neki sitni rituali koji, ma koliko glupi bili, imaju svoju draž.
Kao i mnoge stvari na svetu, vašari su najlepši ujutru. Tada najlakše možete da zapazite radosne matorce kako skockani defiluju među tezgama. Jer zna se, ti dani su praznik. Cele godine on to čeka da siđe iz sela. Baba mu je opeglala najnoviju košulju i pantalone koje čuva za specijalne prilike. Sigurno je ustao u zoru da bi se na vreme obrijao onom metalnom šklopocijom što podseća na srednjevekovni hirurški alat i uhvatio bus „do palanku“. Prva stanica je verovatno stočna pijaca, nešto najbliže berzi sa čime će se susresti u životu. Nakon toga ide da kupi garnišlu, držač za motiku i onaj plastični muhotepač. I tako svake godine. Da ga jebem, šta rade sa tolikim garnišlama… Ako udari vrućina (a ume), tu je onaj tip sa klakerom u koritu sa ledom. Uostalom, mislim da je prva naznaka degradiranja vašara bila kada su staklene flašice u koritu zamenile plastične. Blasfemija! Pažnju mu neretko privuku i mađioničari. Ne oni što gutaju vatru i izvlače zečeve iz šešira već oni što na jeftinom mikrofonu prodaju lek koji u isto vreme leči išijas, reumu, spondilozu, rak, sidu i krizu na Bliskom istoku. Na kraju možda pojede pljeskavicu ili bar mekiku.
Slavni vašarski dani su izgleda iza nas. Pola ovoga što sam naveo više jednostavno nema. Zvala me keva pre neki dan. Pitam je kako prošo vašar. Kaže: „Užas. Slabo ljudi i niko ništa ne kupuje“. Čak se nije ponudila ni da skokne da mi kupi gaće kao što to obično radi. A svi znamo da pravoj mačo muškosti prijaju samo kvalitetni ariljski i turski pamuk. Ništa one Extreme Intimo ili Tom Tailor prevare koje koštaju kao dukserica. Što da se maješ po žegu kad od kuće možeš preko AliExpressa da naručiš sve, od igle do fontane koja peva i preliva? I zaista, nemam pametan odgovor na to pitanje. Možda jer je merak u tim malim stvarima. Tradicija nije nužno vulgarna reč koliko su nam je devalvirali „ovi“ ili „oni“ pokušavajući da prikriju prave razloge i svoje dupe. Od nekih novijih stvari koje prete da postanu tradicija, poput ovog paljenja automobila, tek me je strah…
Ali nije sve tako crno. Evo paralelno sa Nišvilleom održavao se vašar na Panteleju i reče mi jedan drug koji je iz tog kraja da je bilo „brdo ljudi“ kada je prolazio. Lično mi je bilo vrlo drago zbog toga. Znam da je ovo totalno glup i nepotreban tekst. I možda sam samo sentimentalan ali: Support your local vašar! Make Hali Gali great again! Zmislite, u protivnom, da svi vašari nestanu, postanu ukleti i vrate se da nas proganjaju kao jesenji cirkus u onom broju Dyl…
INSERT COIN TO CONTINUE:
