-

NaslovnaAutorski članciKolumne i članci7 veličanstvenih decenija Roba Halforda

7 veličanstvenih decenija Roba Halforda

Leather Rebel. Starbreaker. Metal God. Bez imalo sumnje jedan od najvećih metal vokala ikada, član odabranog društva najznačajnijih figura rokenrol kulture, frontmen velikih Judas Priest i strastveni posvećenik odabranog muzičkog poslanstva, Rob Halford danas proslavlja jubilarni 70. rođendan. U njegovu čast, donosimo pregled bogate karijere i uzbudljivog životnog puta neumorne britanske legende, propraćen sa deset vokalnih izvođenja za čistu desetku.

Robert John Arthur Halford rođen je 25. avgusta 1951. u Saton Koldfildu, a odrastao u Walsallu, nedaleko od Birmingema. Kao najstarije od troje dece iz skromne i složne radničke porodice, Rob smatra da mu je zavičajna sredina postavila temelje kasnije radne etike, a bezuslovna roditeljska podrška i ljubav ohrabrile da se upusti u ostvarivanje snova. Bilo je tu još nečeg, takoreći u vazduhu – prisećajući se detinjstva provedenog u blizini topionica, kaže: Bukvalno smo udisali metal pre nego što je heavy metal uopšte nastao.

Kao većini vršnjaka, prva velika muzička opsesija bili su mu The Beatles, da bi kasnije pao pod uticaj sastava The Rolling Stones, Rogera Daltreya i Roberta Planta. Pa ipak, iako je pevao u školskom horu i redovno učestvovao u priredbama, Halford do kasnih tinejdžerskih godina nije ozbiljno razmišljao o profesionalnom bavljenju muzikom. Po završetku srednje škole zaposlio se kao menadžer u prilično nekonvencionalnom bioskopu (namenjenom prikazivanju filmova za odrasle), prošao kroz amaterske bendove Thark i Lord Lucifer, pa jedno vreme radio kao inženjer rasvete u pozorištu (Grand Theater Wolverhampton). Dok ga je potonji angažman ispunio divljenjem pred sjajem pozornice i probudio želju za javnim nastupima, drugom sudbonosnom susretu kumovala je njegova sestra.

Sue Halford se, naime, zabavljala sa Ianom Hillom, basistom birmingemskog sastava Judas Priest. Te 1972. grupu (osnovanu tri godine ranije) napušta pevač Al Atkins. Preko Hillove devojke (i buduće supruge) članovi otkrivaju talentovanog mladića tako što je, govori urbana legenda, Rob pevao pod tušem ili možda pred televizorom baš u trenutku kada su ostali došli u posetu njihovoj kući. Bilo kako bilo, dotle član grupe Hiroshima, Halford pristaje na „transfer“, sa sobom dovodeći bubnjara Johna Hincha. Istorija je mogla da počne, prvim zajedničkim nastupom u maju 1973. kao vatrenim krštenjem, pa albumom „Rocka Rolla“ koji je objavljen naredne godine.

Prva faza njihove neprekinute saradnje potrajala je do 1992. i ostala zabeležena kao zlatno doba za Judas Priest, period nastajanja kultnih albuma, nenadmašnih turneja, burnog rokenrol života, kontroverzi, ali i sigurne izgradnje reputacije koju danas uživaju. Njihov razvojni put se dosta pouzdano može propratiti i na vizuelnom planu, kroz svojevrsnu evoluciju imidža Roba Halforda, uvek verno reflektujući traganje za adekvatnim muzičkim izrazom. Ta staza je vodila od sedamdesetih kada su (prema njegovim rečima) „prvo izgledali kao danas članovi grupe Greta Van Fleet”, zatim se poigravali punk estetikom, preko karakterističnog mačo imidža obeleženog kožnom garderobom, nitnama i motorima, do ušminkanog pokušaja da uhvate talas glama, pa zaokreta ka agresivnijem, speed/thrash, čak grunge fazonu usvojenom devedesetih.

Ako je debitantsko ostvarenje „Rocka Rolla“ bilo još dosta bezlično i nevešto skrojeno, počev od sledeće ploče „Sad Wings of Destiny“ (1976) u prvi plan dolaze autorski pečat i moćan glas Roba Halforda, potpomognuti briljantnim dvojcem gitarista, K.K. Downingom i Glennom Tiptonom. Jedna za drugom, na A strani vinila nanizane pesme „Victim of Changes“, „The Ripper“ i raskošna „Dreamer Deceiver“ poslale su jasnu poruku: na ovaj bend vredi ozbiljno obratiti pažnju.

Ipak, do potpunog međunarodnog trijumfa proći će četiri godine i isto toliko solidnih albuma („Sin After Sin“, „Stained Class“, „Killing Machine“, „Unleashed in the East“), da bi muzički svet konačno kapitulirao pred pločom „British Steel“. Po pesmi „Metal Gods“, fanovi su uskoro Halfordu nadenuli nadimak koji se svojski potrudio da opravda. Uvodne numere na obe strane ploče, „Breaking the Law“ i „Living After Midnight“, postaju, svaka na svoj način, ono što obično zovemo ličnom kartom benda. Prva od njih inspirisana je režimom Margaret Tačer, kolapsom automobilske industrije u Robovom zavičaju i porastom nezaposlenosti. Sve zajedno podstaklo ga je da se „stavi u perspektivu momka koji je takvim stanjem stvari doveden na rub pameti“: Želeo sam da zabeležim i izrazim obespravljenost, bes, anarhiju svuda oko mene. Pesma je dobila odgovarajuće živopisan video spot, koji je režirao Julien Temple.

Osamdesete su mogle da počnu. Nakon nešto slabije primljenog, potcenjenog „Point of Entry“, usledila su dva, prema mišljenju mnogih, apsolutno nenadmašna albuma „Screaming for Vengeance“ (1982) i „Defenders of the Faith“ (1984). Danas je više nego jasno kako se radi o klasicima heavy metal zvuka, kojima je nemerljivo doprinela energija Roba Halforda. Poznat po izvanrednoj interakciji sa publikom, izjavio je: U prošlosti je heavy metal predstavljao ružnu reč. Uvek sam govorio da mi (Judas Priest) nosimo zastavu britanskog heavy metala, na šta smo veoma ponosni. Ozbiljno shvatamo tu misiju. Ipak, svoju scensku personu oduvek odvaja od privatnog bića, upoređujući Boga Metala u kog se pretvara svakim stupanjem na binu, sa Supermenom: Samo što on iz telefonske govornice izlazi u plaštu i helankama, a ja obučen u kožne stvari.

Malo je tako svestranih, prepoznatljivih, a uticajnih načina interpretacije. Operska pevačica Claudia Freelander je, analizirajući vokalne stilove nekoliko najreprezentativnijih metal izvođača, jedino povodom Halforda izrazila želju za bližom saradnjom. Sa rasponom glasa od četiri oktave, Rob podjednako ubedljivo šeta od „režanja“ iz grla, preko čistih deonica, do prepoznatljivih vriskova koji „lome stakla“. Ono što ga svrstava u sam vrh jeste neophodna vokalna izražajnost spojena sa sposobnošću prenošenja različitih emocija na slušaoce, od topline do gneva.

Među posebno zanimljive podatke svakako spada onaj da Rob, dok peva, uvek žvaće žvaku (i to sasvim određene marke, Wrigley’s „Airwaves“). Tokom jedne koncertne večeri potroši i po tri pakovanja. Kaže da mu ni samom nije jasno kako: ali, to je jedna od stvari koje mogu! Neobična navika je, između ostalog, zabeležena u dokumentarnom filmu o nastanku pesme „Stars“ u sklopu humanitarnog projekta „Hear n’ Aid”, čiji su idejni tvorci bili Dio, Vivian Campbell i Jimmy Bain. Na snimanju upriličenom maja 1985. Rob se pridružio brojnim kolegama iz žanra, pevajući, prema svedočenju prisutnih „za oktavu više od svih drugih“. Iste godine se sa svojim bendom odazvao američkom delu Live Aid koncerta, izvevši tri pesme na sceni u Filadelfiji.

Bilo je to vreme uspeha, provoda, uživanja, ali i mnogih bura i kontroverzi. Iza samosvesne energije performansa, krila se ozbiljna i dramatična borba sa ličnim demonima. U Halfordovom slučaju, radilo se o usamljenosti praćenoj frustracijom usled života obeleženog kamufliranjem seksualnog opredeljenja, koje će potrajati do u osvit novog milenijuma. U međuvremenu, razvivši ozbiljnu zavisnost od alkohola i droge, upravo krajem 1985. dotiče egzistencijalno dno. Nakon predoziranja pilulama i niza incidenata, među kojima je svakako najveći ostavio trajnu traumu – tadašnji partner, nakon žučne rasprave, pod dejstvom opijata i u nastupu depresije na njegove oči puca sebi u glavu – Rob se u januaru prijavio na rehabilitaciju. Odluka se pokazala kao spasonosna: Bez toga? Bio bih mrtav. Doslovno.

Prva turneja nakon ostavljanja poroka, „Fuel for Life Tour“, do danas je nenadmašna po energiji pokazanoj na bini: Rob ističe kako se osećao zdravije i bolje nego ikada pre, što se i te kako čulo i prepoznavalo. Trideset pet godina kasnije, među najveće lične uspehe ubraja činjenicu da je i dalje čist, iako priznaje da za bivšeg zavisnika svaki dan predstavlja iskušenje i borbu. Muzika mu predstavlja najveći izvor pomoći, pa uvereno tvrdi: Završio sam sa tim.

Dok glamerski obojena ploča „Turbo“ (1986) i većinom mlaka „Ram It Down“ (1988) nisu visoko kotirane među poštovaocima Judasa, devedesete donose veliki, dvosmisleni zaokret. Počelo je neslavnim epilogom tragedije iz 1985. – za Roba, kao što smo videli, višestruko burne godine (dodajmo svemu činjenicu da se bend tada našao na neslavnoj Filthy 15 listi). Dvojica mladića izvršila su samoubistvo, navodno pod uticajem pesme „Better by You, better than Me” (obrade sa albuma „Stained Class”, 1978), zbog čega njihovi roditelji kasnije podnose tužbu protiv benda i diskografske kuće, tereteći ih za skrivene poruke koje su njihove sinove navele na kobni čin. Suđenje održano u julu 1990. privlači veliku pažnju javnosti, iznova pokrenuvši pitanje tobože negativnog uticaja metal muzike. Rob je bio primoran da prilikom saslušavanja određene (apsurdne) navode pobija pevanjem delova problematične pesme.

Nastavak godine je, ipak, bio trijumfalan usled velikog povratka u milost starih fanova i armije novostečenih, zahvaljujući eksplozivnom, sada uveliko kultnom albumu „Painkiller”. I bend i frontmen nalazili su se u punoj snazi.

Poslednji koncert promotivne turneje, održan 1991. u Torontu, obeležila je zamalo fatalna nezgoda. Tek što se Rob na početku pesme „Hell Bent For Leather“ njime dovezao na binu, što je već neko vreme predstavljalo uobičajenu praksu i glavnu atrakciju, njegov „Harley Davidson“ motor je zakazao, sudarivši se sa poluuzdignutom platformom za bubnjeve. Nakratko izgubivši svest, Rob se slomljenog nosa podigao i završio nastup. Nije prošlo dugo do napuštanja benda, u maju sledeće godine. Odlazak je propratio podizanjem tužbe protiv diskografske kuće „Sony“ i jasnim stavljanjem do znanja kako želi promenu.

Svoju nameru prilično jasno pokazuje oformivši radikalno drugačiji bend Fight, sa kojim je između 1993. i 1995. snimio dva albuma tvrđeg zvuka, više u skladu sa novim stilskim tendencijama doba. Usledio je projekat 2wo, žanrovski najbliži industrial metalu, čiji je rezultat, album „Voyeurs“ (1998), producirao Trent Reznor.

Javno priznajući homoseksualno opredeljenje, tokom intervjua na MTV-ju 1998, Rob je izveo pravu revoluciju u malom, imajući u vidu pretežno mačo i često seksistički nastrojeno rock/metal okruženje. Uprkos strahovanju da je time zapečatio karijeru i možda ugrozio ličnu bezbednost, Rob dobija veliku podršku kolega i publike zbog svoje iskrenosti i hrabrosti.

Poenta je da sam pre svega heavy metal pevač, član benda. Ali, to što se moje seksualno opredeljenje smatra neuobičajenim, iz nekog razloga uvek privlači dodatnu pažnju medija.

Povratak korenima obeležava nastanak grupe Halford. Da Rob ne može bez heavy metala, potvrdili su albumi „Resurrection“ (2000) i „Crucible“ (2003), turneja sa kolegama Iron Maiden i Queensryche, te zanimljiva i, nažalost, neostvarena ideja o saradnji iz snova. U pitanju je projekat „The Three Tremors“, osmišljen po uzoru na „Tri tenora“, kojim je planirano da se udruže Bruce Dickinson, Ronnie James Dio i, naravno, sam Halford. Najdalje što se otišlo bilo je zajedničko izvođenje pesme „The one you love to hate”, kada su se na bini rame uz rame pojavili Bruce, Rob i još jedan izuzetan operski vokal, Geoff Tate. Realizacija je pre par godina stigla na red, ali sa drugim akterima.

Ipak, došle su i dvehiljadite, a sa njima uplovljavanje u neku mirniju luku. Veoma slično fanovima Maidena, koji period Blazea Bayleya uglavnom ne računaju kao ono pravo, faza u kojoj je Tim „Ripper“ Owens pokušao da zameni Roba nije ostavila značajnijeg traga. Sve dolazi na svoje mesto tek pomirenjem starih saboraca, obeleženim albumom „Angel of Retribution“ (2005), ujedno početkom drugog, zrelog doba Judas Priesta kome smo i dalje svedoci.

Sopstvenu produkcijsku firmu „Metal God Entertainment“, Rob je osnovao 2006. godine, dok 2010. pokreće modnu liniju „Metal God Appareil“. Prošlog septembra izašla je dugoočekivana autobiografija „Confess“.

Rob Halford važi za kolegijalnog, otvorenog, uvek optimističnog, u ophođenju sa drugim muzičarima i publikom (neki bi rekli „tipično britanski“) učtivog čoveka. Zbog toga se o njemu retko može čuti drugačije mišljenje od pozitivnog: novinari vole da ga intervjuišu zbog elokvencije i činjenice da je zabavan sagovornik sa mnoštvom anegdota „u rukavu“, ostali umetnici nailaze na pristupačnost i podršku bez obzira na žanrovske razlike. U tri navrata je bio zamenski vokal Black Sabbatha (‘92. na dva koncerta peva umesto Dia koji je odbio da nastupi ispred Osbournea, a 2004. menja upravo Ozzyja, odsutnog zbog bronhitisa), udruženim nastupima podržao bendove kao što su Sum 41, Metallica, Pantera, sve do japanske atrakcije Babymetal.

Ono što svakako ostaje presudno i podjednako ubedljivo kao na početku njegove karijere – Rob Halford odaje utisak čoveka koji živi svoj muzički san. Jedino što mu se još može poželeti jeste da nastavi sa ispisivanjem stranica impresivne melodijsko-životne povesti, čineći to baš kao što kaže najskoriji hit Judas-a: bez predaje („No Surrender“). Kada smo kod toga, ni grupa ne miruje, pa je upravo Rob, tokom poslednjih godinu dana u stalnoj komunikaciji sa obožavaocima, više puta nagovestio da se, pored privremeno stopiranog obeležavanja pola veka aktivnosti, u dogledno vreme može očekivati njihov novi studijski album.