-

NaslovnaAutorski članciKolumne i članci50 godina albuma Sticky Fingers - Braon šećer i sestra morfijum

50 godina albuma Sticky Fingers – Braon šećer i sestra morfijum

Ploča benda The Rolling Stones objavljena na današnji dan (23. april), pre tačno 50 godina, je oličenje čistokrvnog prljavog blues rocka. Reč je o albumu “Sticky Fingers”, na kome duh još uvek nije prilično iskvaren, ali se jasno može videti kako talas usporava dok ispira peščane kule. Ovo je snimak promene plime i oseke jer je i prvi bez Briana Jonesa. Albumu nedostaje stilsko jedinstvo njihova dva prethodna studijska albuma, ali nasuprot tome, ovo je najkompletniji set pesama.

Omot albuma – krupni plan muških prepona u uskim farmericama s upadljivim (pravim) šlicom, koji je dizajnirao Andy Warhol, izgleda da nudi ulazak u svet seksualne hrabrosti, ali umesto toga nudi ulazak u svet nečeg iskrenijeg i zanimljivijeg: muške ranjivosti. Napisano i snimljeno tokom raspada veze JaggeraMarianne Faithfull i ranih godina Richardsove vrele veze sa Anitom Pallenberg, Sticky Fingers je zapis o vezi, album o naklonosti, bolu, želji, gubitku, ljubavi prema ljudima koje ste povredili i koji su vas povredili.

Brown Sugar” je hedonistička, okrepljujuća muzika, a produkcija je besprekorna:
instrumente možete čuti gotovo u trodimenzionalnom studijskom prostoru, kristalno bistre i precizne jačine zvuka. Ako pažljivo obratite pažnju, možete čuti i kastanjete, a čim ih primetite, shvatićete koliko su sve vreme bile neophodne.

I vrlo je prikladno da takvu pohotnu pesmu poput “Brown sugar” prati i ona setna poput “Sway“. “Sway” zvuči kao balada, ali izobličenja se čuju sve vreme. Tempo je zapravo vrlo opušten, a hor – koji zajedno peva sa bendom jer je jedinstvo važno – šalje vas decenijama unazad u šezdesete.

Wild Horses” je jedna od njihovih klasičnih balada, gde bučno sviranje na sekundu ostavljaju po strani da bi pokazali da se mogu nositi s onim „nacionalnim himnama“, zvukom koji je bio toliko popularan u to vreme. „Wild horses“ je možda najbolja balada grupe, svi članovi su sinhronizovani. Jedina slabija stvar na prvoj strani je sedmominutna “Can’t You Hear Me Knocking“, koja se ipak može pohvaliti gotovo neverovatnim rifom, kao u „Brown Sugar”. “You Gotta Move” poseduje fini bluz groove, dobro izveden (posebno od strane Keitha). “Bitch” je još jedna od agresivnih rokenrol pesama. Svi sastojci koji podižu entuzijazam su tu. Gitare, udvostručene sa bas rifom, drski mesing koji radi stvari koje nisu u potpunosti predvidive i još jedna gitara u levom kanalu koja bez prestanka solira.

Charlie Wattsovi bubnjevi su najžešći do sada, zvuče sjajno. “I Got the Blues” je najslabija stvar na albumu, ali postoji onaj solo na Hammondu koji zvuči zvezdano. Način na koji se instrumentalna oskudnost u pesmi “Sister Morphine” postepeno izgrađuje u intenzivan vrhunac svakako je pohvalan, ali pesma nije toliko izražajna kao „Wild horses“ ili “Moonlight Mile” .

Dead Flowers” je jedan od retkih upliva u country vode, i to dobar: nije složena pesma, ali za nju su zadržali genijalni hor (lepo usklađen između Jaggera i Richardsa) sa prilično dirljivim tekstom. Jaggerov falseto u stihovima “Moonlight Mile” možda će vas malo iznervirati, ali pustite numeru da svira i naći ćete bujnu, divnu pesmu sa kojom ćete gledati noćno nebo. Žice se graciozno spotiču dok klavir crta mlečni put na impresionistički način.

“Sticky Fingers” predstavlja iskreniju i grublju stranu benda, ali tekstovi i vokali Micka Jaggera nikada nisu zvučali iskrenije. Mada, iako su tekstovi ličniji, iako peva o lošim stranama rokenrol načina života, ima puno boljih, dirljivijih pesama o upotrebi droga od onih na ovom albumu. Sticky Fingers je album koji je lako slušati. Zvuči dobro, bend svira dobro, Jagger je dobar pevač, ali čini se nekako pozerski, grupa žrtvuje svoje najbolje kvalitete da bi proživela neku glupu fantaziju o tome gde žive.