-

NaslovnaAutorski članciKolumne i članci50 godina albuma "Aqualung" - Dve strane ploče, dve strane života

50 godina albuma “Aqualung” – Dve strane ploče, dve strane života

Jethro Tull Sava Centar Beograd

Jesu li godine samo broj, koji nas zavarava da imamo ili nemamo vremena? Okvir u kojem smo navikli da funkcionišemo, koji su nam nesvesno nametnuli dok smo bili deca i bez kojeg danas ne pomišljamo da živimo? Ili možda teret koji ne skidamo? Kako god bilo, vremensku odrednicu, izraženu u godinama, uvek imamo na pameti. Nekome ona služi za lament, drugima za evociranje uspomena, a nama u Balkanrock redakciji služi kao povod. Povod da zastanemo na trenutak i osvrnemo se unazad, da otvorimo nova pitanja i razmislimo koliko smo daleko odmakli, unapred ili unazad, od referentne tačke kojoj se vraćamo.

Danas se vraćamo ravno 50 godina unazad. Vraćamo se u 19. mart 1971. jer je tada svetlost dana ugledao “Aqualung“, progresivno, folk rok remek-delo, blekpulskog sastava Jethro Tull. Povratkom tako daleko (da li je stvarno toliko daleko?) u prošlost postavlja se pitanje kako prići ostvarenju? Početi sa kontekstualizacijom vremena i prostora ili odmah na sadržinu? Kontekstualizacijom bismo došli u situaciju da onovremenske okolnosti i događaje na silu prepoznajemo u sadržini, zato je verovatno ispravnije iz sadržine pročitati okolnosti, teme, motive i razmišljanja autora. Koncentrisanjem direktno na sadržinu ulazimo u svet Iana Andersona, vođe benda i autora svih pesama. Hoćemo li?

Čim uzmemo omot albuma u ruke vidimo neurednog, otrcanog čoveka čiji ustajali miris možemo pretpostaviti samo po njegovom izgledu. To je onaj lik kojeg se plašimo kada ga vidimo na ulici, ne prilazimo mu, ali nam je žao zbog njegove nesretne okolnosti u ovom nepravednom svetu. Otvaramo omot, vadimo ploču iz omota, spuštamo je na gramofon, A strana, 33 obrtaja, četkica, igla – “Aqualung“. Nasilan rif prodrma slušaoca, a čim Ian počne pevati njegove reči daju smisao onom čiki na omotu. Slušalac vidi beskućnika, prljave odeće i masnih prstiju, za njega je to beskućnik, otpadnik, a za beskućnika to je život. Ianova socijalna svest je evidentna. U nastavku ove priče junakinja je “Cross-Eyed Mary“. Ona je srednjoškolka koja se daje otpadnicima i bogatašima, uvek igra igru i u igri pronalazi smisao. Van igre se ne snalazi.

Izlaskom iz rutine devojčice Meri, Ian nas vodi na samrtničku postelju svoga oca. Veoma kratko, emotivno i akustično objašnjava nam svoj put do bolnice u “Cheap Day Return“. Lepota ove numere je u shvatanju sa koliko malo reči nam je pesnik rekao kako se oseća, šta se dešava i koliko je sve besmislno, zaokruživši tekst ironičnim smehom na kraju. Pored folk pesme “Mother Goose“, tu je i “Wondering Aloud“, ljubavna stvar, o svakodnevnici zaljubljenog para, ali potpuno atipično u odnosnu na to kako biste inače zamislili pesmu na ovu temu. Pitanja, mrvice na posteljini, ruka u kosi – ljubav.

U naslovnoj numeri smo čuli sav instrumentalni arsenal Tulla, sa izuzetkom flaute koja je zarežala prvi put dok je malu Meri ispraćala u školu. Instrumentalna raskoš, kombinacija tvrdog gitarskog zvuka, sa milim zvucima flaute, akustične gitare, klavira, onda folk motivi, progresivne deonice, ali i klasične bluz deonice, sve je tu u savršenoj simbiozi. Stranu zatvara dobar primer prethodno opisanog – “Up To Me“.

Igla je stigla do najužeg kruga. Obrtanje strane.

Dok nam A strana govori o različitim svakodnevnicama običnih ljudi, njihovim okolnostima, osećanjima, ljubavi i predstavlja dijapazon socijalnih različitosti, B strana je introvertna, tematski komplikovanija, kontroverznija, muzički podjednako odlična, ako ne i inventivnija.

Tema B strane je Bog, religija, smrt. Kritika hrišćanstva, koje se zbog slabosti čoveka svelo na pohlepu, korupciju i ubistvo u ime sina Božijeg, u fokusu je B strane. Topla preporuka da tekstove držite ispred sebe dok “My God” bude dopirao iz vaših zvučnih sistema. Osim vrlo vešto i jasno napisanog teksta, zbog kojeg je pesma bila cenzurisana na radiju, muzika je napisana jako smisleno. Duhovna muzika u jednoj rok pesmi? Da, ima je u Jethro Tull opusu. Muzički vrhunac albuma.

U istom tematskom raspoloženju se nastavlja “Hymn 43“. Ian je za ovu numeru rekao da predstavlja svojevrsan bluz za Isusa. I potpuno je jasna Ianova kritika hrišćanina koji ubije Indijanca ili tri, proslavi se u Holivudu i time daje svoj doprinos borbi za oslobađanje belog čoveka. Zbog toga on poručuje Isusu da, ukoliko spašava, spasi prvo sebe od gramzivog čoveka koji njegovo ime zloupotrebljava. Na identično zasnovanoj kritici je napisana i zaključna stvar “Wind Up“. Pojedinac se slučajno rodi u nekoj od porodica, koja ga odgaja i nameće, ne zlonamerno, ali nameće okvire, između ostalih i religijski. Nauče ga pravilima, daju mu Knjigu i očekuju da se povinuje. Međutim, ne svodi se sve na odlazak nedeljom u crkvu.

Teme konačnosti, prenaseljenosti planete Zemlje i srljanja ka konačnosti obrađene su u akustičnoj “Slipstream” i “Locomotive Breath“. Pulsirajuće brujanje nezaustavljive lokomotive je zapravo čovečanstvo koje ide ka svom kraju. Ka propasti? To ne znamo, nemojte biti sigurni da je sve tako crno. Lokomitiva se ubrzava, ali ima još dosta, dosta da putuje. I dalje imamo fore da razumemo ono o čemu Ian peva na B strani. Uzmimo se u pamet.

You had the whole damn thing all wrong, he’s not the kind you have to wind up on Sundays.

Ceo fokus ostvarenja kojem smo danas posvetili pažnju jeste na dve pesme “Aqualung” i “My God“. One ne samo da oblikuju dve strane ploče, one opisuju i dve strane života, onu spoljašnju i onu, komplikovaniju, unutrašnju. Obe su svoje mesto pronašle na jednom od kvalitetnijih muzičkih izdanja dvadesetog stoleća, što ovaj album čini posebnim.

“Aqualung” je životan, ličan, konceptualan, odmeren, sofisticiran i kritički pogled na svet kakav je on bio pre 50 godina.

Nije se mnogo toga promenilo 50 godina kasnije. Okolnosti su u svojoj biti slične ili iste. Jedino se drastično promenio način izražaja (je l’ ovo lament?). U konceptualnom, aranžmaskom smislu “Aqualung” odiše umetnošću i promišljenošću. On je i vremenski dobro definisan između prethodnog albuma “Benefit” i narednog “Thick As A Brick”, jer su se u njemu pogodila prava doza progresivnog načina stvaranja, kojim se blago razbijaju standardni bluz i rok koncepti ukrašeni flautom.

Detaljnije razmatranje Tullove muzike na albumu je greota pakovati u reči (kakav alibi, prim aut), takve stvari treba osetiti.