Ako bi se opis zvuka, efekat posle slušanja, pa i sama suština pojave nekog muzičkog izvođača mogli sažeti u jednu reč – još bolje, naslov pesme – za grupu Van Halen bila bi to erupcija (Eruption). Upravo ovo je najverniji mogući sinonim jednog od najubedljivijih i najcelovitijih diskografskih prvenaca. Pojavivši se 10. februara 1978. ploča „Van Halen“ zauvek je promenila istoriju žanra, preusmerila njegove tokove i možda ga u izvesnom smislu spasila učmalosti, a svakako predstavila svetu nekoliko budućih velikih legendi.

Stigli su u pravom trenutku. Rokenrol se sve više gubio u sopstvenoj rastućoj grandioznosti, naspram pretećeg panka čiji su konciznost, odsečnost i momentalno dejstvo bez imalo sumnje ukazivali na novo doba koje se bližilo sa isticanjem dekade. Stvorivši ludački skladnu fuziju starog i novog, dodajući joj veliko scensko iskustvo iz kalifornijskih klubova i potpuno jedinstvene pojedinačne talente svakog od članova, Van Halen su istupili kao spasonosna zvučna transfuzija. U svetskoj muzici, zaista, više ništa nije moglo ostati isto.

Za pogled na njihove početke valja se vratiti još šest godina unatrag, do 1972. kada je u Pasadeni oformljena prva inkarnacija grupe. Okosnicu tadašnjeg Genesis-a (ime je promenjeno iz razloga koji nije teško pogoditi, recimo samo Peter Gabriel i Phil Collins), zatim neko vreme Mammoth-a i naposletku (možda ne baš originalno) prezimenom osnivača obeleženog benda, nadalje će činiti muzikalna braća Edward „Eddie“ i Alexander „Alex“ Van Halen. Rodom iz Amsterdama, Indonežani po majci, Van Halenovi su se još u detinjstvu opredelili za sudbinske instrumente, samo što su ih s vremenom naprosto međusobno razmenili. Kao sinovi uspešnog holandskog džez saksofoniste i klarinetiste, obojica počinju sa klavirom, da bi ih afiniteti prema rokenrolu ubrzo neodoljivo privukli bubnjevima (Alex) i gitari (Eddie).

Nedugo nakon osnivanja, grupi se relativno slučajno pridružio hiperaktivni David Lee Roth, od koga su povremeno iznajmljivali opremu za svirke. Dolazeći iz porodice lekara i prosvetnih radnika, David je znatno više sklonosti gajio prema umetnosti, filmu i radiju, tako da je stupanje na mesto vokala Van Halen-a (tvrdi da je takvo ime grupe upravo njegov predlog) predstavljalo pun pogodak. Nedostajao je još odgovarajući basista, što biva rešeno 1974. dolaskom Edijevog školskog druga. Michael Anthony Sobolewski takođe je studirao muziku na tamošnjem Pasadena City koledžu. Kompletirana postava neumorno je počela da nastupa širom Kalifornije, brzo stičući pohvalnu reputaciju i osvajajući klupsku scenu Los Anđelesa.

Nešto je uporno nedostajalo. Uprkos simpatijama i iskrenom zalaganju kolege Genea Simmonsa da im putem demo-snimka obezbedi ugovor za snimanje ploče, u kontinuitetu su odbijani. Istrajavajući u odluci da ne menjaju ni ime, ni stil, okrenuli su se najubedljivijem aspektu: nastupima uživo. Upornost je dala rezultate, jer im koncertna ubedljivost najpre dovodi pravog menadžera, a zatim se sve odmotavalo u potrebnom smeru. Bacivši oko na četvorku, Marshall Berle ih uzima pod svoje i ugovara svirku u čuvenom klubu „Whisky A Go-Go“, gde su ih zapazili čelnici kuće „Warner Bros.“, ponudivši konkretnu saradnju.

Snimanje debitantskog albuma završeno je za tri sedmice u septembru 1977. pod budnim okom producenta Teda Templemana i sa četrdeset hiljada dolara budžeta. Rezultati su bili još brži i zapaljiviji: ploča postiže veliki uspeh, plasiravši se direktno na 19. poziciju liste „Billboard Top 200“, za svega nekoliko narednih meseci stekavši platinasti tiraž. Gotovo svaki singl, počev od obrade Kinks-a „You really got me“, koja je lansirana prva, postaje nezaobilazan deo programa radio-stanica. Album se decenijama kasnije veliča kao epohalan obrt u rangu početničkih ostvarenja Zeppelina, Ramonesa, Pistolsa, zahvaljujući utisku samoniklosti, nečeg potpuno drugačijeg od onoga što se dotle moglo čuti. Časopis „Guitar World“ rangira ga kao sedmi na listi najvećih gitarskih albuma svih vremena, dok ljubitelji teškog zvuka hvalospevima obasipaju novog gitarskog heroja (Eddie Van Halen), autentičnu harizmu frontmena (David Lee Roth) i začetke heavy metal žanra.

Iako danas važi za jedan od najboljih rokenrol debija svih vremena, ploča je kao prvu ipak dobila jednu negativnu recenziju. Novinar „Rolling Stone“-a Charles M. Young u svojoj kritici im je predvideo da će za tri godine biti „debeli, dosadni i gadni, bez obzira na to što trenutno predstavljaju atrakciju.” Iako pesmističan, u istom tekstu autor svejedno odaje priznanje Ediju na muzičkoj virtuoznosti, a ostatku benda jer ispada iz uobičajenih kalupa i ruši klišee. Veći deo javnosti i publike reagovao je znatno očaranije, uzdrmano i euforično. Znalci su se mahom fokusirali na Edijevu ingenioznu tehniku, koja je redefinisala dotadašnje mogućnosti električne gitare, višestruko ubrzavajući i uvodeći tzv. „finger tapping“ kao obavezan za buduće naraštaje. Mediji, opet, pretežno (i s razlogom) ističu frontmenovu pojavu, ekstrovertnost i potpuno nov nivo na koji je uzdigao scenske nastupe.

Kao jednostavna, a najpreciznija moguća ilustracija moći mladosti, darovitosti i samouverenosti benda, na omotu ploče našla se fotografija snimljena tokom jednog od koncerata u već spomenutom klubu „Whiskey A Go-Go“. Svaki od članova zarobljen je u trenutku koji sugeriše kreativni i izvođački zalet, a Eddie u rukama ima gitaru, zbog činjenice da je sastavljena iz nekoliko jeftinih primeraka nazvanu „Frankenstrat“, radnu verziju modela koji će ga stilski i vizuelno proslaviti. Još nešto je više nego transparentno pre spuštanja igle na vinil: glavno pravilo predstavlja pojam iz koga se rokenrol pre ili kasnije uvek iznova razvijao, ZABAVA. Van Halen su vrhunski sigurno, profesionalno, ali istovremeno ne zaboravljajući takvo načelo, odlučili da spontanosti i hedonizmu vrate mesto koje zaslužuju u životima svih nas.

Kako, uostalom, zvuči „Van Halen 1978“? Sa svojih jedanaest pesama i trideset pet minuta ukupnog trajanja, kao i kompletnim autorstvom benda izuzev kada je reč o dve prisutne obrade, uspešno „hvata“, razvija i prenosi svim prethodnim faktorima sugerisanu suštinu. Teško je izdvojiti favorita među pesmama, a potpuno nemoguće neku označiti kao višak, jer postupak sažimanja i te moderne, gotovo pankerske svedenosti, a brzine, čini da se sve završi pre nego što ste se zaista naslušali, bez rizika da se raspline i izgubi polazna nit.

„Runnin’ With The Devil“ počinje neobično živo, spuštajući vas direktno u srce ulične vreve i odmah opkolivši hipnotišućim zvukom gitare koji više nikada niko nije uspeo da zaboravi ili ne prepozna. Besprekorni prateći vokali i rif kruže oko Dejvovog raspomamljenog glasa koji uvek balansira negde na granici između kabaretskog zabavljača i garažne probe, ali se i tako dobro prebacuje iz jedne uloge u drugu da ne možete sa sigurnošću reći koja je u kom trenutku na delu. Zahvaljujući apsolutno nestvarnom gitarskom oglašavanju, ovo je savršeno otvaranje ploče. Kako bi nas sasvim uverila u takav zaključak, minijatura „Eruption“ izaziva vrtoglavicu i ispituje krajnje domete instrumenta, postajući obavezan domaći zadatak sledbenicima Edija. Elektrizovana i poboljšana drugačijim kvalitetom snage, sledi njihova verzija klasika „You really got me“. Bend zvuči složno, ozbiljno, a ipak dovoljno šeretski.

Rekli smo da je teško, mada ne i nemoguće, izdvojiti (makar ličnog) favorita sa ploče. „Ain’t talkin’ ’bout love“ pošteno i zasluženo može poneti nominaciju. Uvod sigurno spada među najupečatljivije, od onih koje momentalno identifikujete; ritam se sve vreme stabilno drži, prošaran stalnim varijacijama, pesma ni na tren ne ispušta vašu pažnju. A malo je falilo da se uopšte ne nađe na ploči, jer je Eddie zamislio kao pank parodiju koju se ustručavao da pokaže drugovima iz benda, smatrajući je nedovoljno dobrom. Od prvih tonova zapaljiva je i „I’m the one“, za promenu u prvi plan propuštajući bubnjeve, pre nego što gitara brzo i upečatljivo proštepa kroz gusto zbijenu melodijsku strukturu. Rečeni hedonizam izbija iz stihova, načina interpretacije, samouverenosti kojom sve odiše u izvođenju jedinstvenog Diamond Dave-a.

U skladu sa empatijskim karakterom teme, „Jamie’s Cryin’“ usporava, ali ne napušta odsečan, postojan ton. Za njom dolazi najinteresantnija i, neki bi rekli čak, najpotcenjenija traka u karijeri VH-a, „Atomic Punk“. Sa direktnim proto-heavy/speed otvaranjem, kompozicija je sva od oslobođene energije, anarhična, vibrantna, ispunjena obrtima i iznenađenjima – takoreći, dah i duh osamdesetih par godina unapred. Pretežni šmek dotadašnjeg toka ploče nastavlja samopouzdana, skladno skockana „Feel Your Love Tonight“.

Još jedna iskustveno-ispovedna, iz saosećajne perspektive shodno kojoj ponovo malo usporava tempo, zove se „Little dreamer“. Donosi prijatno utešno osećanje, ali čuva isti nivo energije koji ima celina. Sama „naracija“, solo deonica, ritam-sekcija i prateći vokali, povezani su tako prirodno i besprekorno. Druga obrada na albumu je „Ice cream man“ i radi se o pesmi blues kantautora Johna Brima. Dave, koji ovde i svira akustičnu gitaru, konačno dobija potpunu slobodu da ispolji prirodu rođenog šoumena, a Eddie se na svoj način igra, osetno uživajući u davanju električnog ruha staroj numeri. Za kraj, „On Fire“ predstavlja još jedan, još direktniji nagoveštaj heavy pravca, kako u muzičkom, tako i vokalnom pogledu.

Kao preovladavajući utisak tokom slušanja prve ploče grupe Van Halen, nameće se neverovatna lakoća, ležernost sa kojom sve deluje osmišljeno i izvedeno, kao da je snimljeno iz jednog poteza, u procesu besprekorne improvizacije. Pa iako je jasno da iza svega stoji savršena uvežbanost, te da je pred nama pre svega rezultat nebrojenih nastupa, ni za trenutak taj duh spontanosti nećete pomešati sa izveštačenim nemarom. Čak i doslovce eruptivan zvuk i tehnika Edijevog sviranja, koji nisu nalikovali bilo čemu dotle prisutnom na vinilima i talasima radija, dolaze kao sasvim logičan proizvod ozbiljnog razvojnog procesa.

Mnogi smatraju kako Van Halen u čitavoj kasnijoj karijeri nisu uspeli da dostignu niti prevaziđu savršenu slivenost, preciznost i eksplozivno dejstvo svog studijskog početka. Ovakvu procenu je, uprkos svemu, zaista teško opovrgnuti. Svako novo slušanje iznenađuje dovršenošću i ubedljivošću formalno početničkog materijala. „Van Halen 1978“ je album koji vas zarotira oko svoje ose, ispali poruku i ostavi – da tražite produžetke. Ima li boljeg začaranog kruga?