Sve igre sadrže ideju smrti rekao je Džim, a ovaj tekst posvećen je igri od života i ideji njegove smrti. Jednom kročivši na Kristalni brod ili možda pre njega na Pijani brod njegovog velikog uzora Artura Remboa, Slavlje guštera traje dok njihov kralj ne kaže Kraj. Najlepši demon rokenrola, Rembo sa kožnom jaknom, Dionizis, kralj rokenrola, šaman, pesnik, buntovnik, filozof, pevač, kralj guštera, Mojo Risin i još mnogo toga je ustvari jedna osoba – Džim Morison.

Džejms Daglas Morison je rođen 8. decembra 1943. u Melburnu (Filadelfija), a upravo na današnji dan 1971. godine je umro u svojoj 27. godini i tako ušao u čuveni Klub 27. Ceo njegov život je zanimljiva priča koja ga oživljava iznova već 44 godine. Sve vreme boreći se sa autoritetima gradio je obrazac svog života. Zanimalo ga je mnogo stvari mahom onih mističnih, istorija, najviše domorodačka, slikarstvo starih majstora… Impresioniran sudbinom i delom francuskih ukletih pesnika simbolista i sam počinje da piše, tako da ne računajući tekstove koje je spaliio i bacio napisao je više od 1600 stranica poezije, anegdota, epigrama, vizija, tekstova za pesme, eseje, filmskih scenarija. Neke od njegovih prvih pesama su se našle i kasnije u sklopu nekih od albuma Doorsa. Za njegovog života je objavljeno par zbirki pesama i vizija, kao što su Američka molitva, Nova bića, Poeme.

Napustivši fakultet ubrzo se pridružuje već oformljenom bendu The Doors. Može se reći da baš u tom periodu (s)kreće na Bodlerov put preterivanja ne bi li došao do dvorca mudrosti. Želeo je spoznaju svim čulima i njima vršio opažanja koristeći halucinogene droge, heroin, krek, esid, kokain, meskalin, spid, marihuanu uz redovno zalivanje alkoholom, svetim napitkom Boga drame Dionizija. Tako malo vremena, a previše nejasnih stvari sa ove strane.

Džim jeste živeo u periodu kada su hipici bili najaktuelniji, šta više Doorsi i on su bili predmet njihovog obožavanja, ali njegova filozofija života se nije poklapala sa flower-power revolucijom. Opčinjen Šopenhauerom i Ničeom, on je pre bio jedan veliki nihilista nego li psihodelični pesnik oko kojeg su duge, cveće i drveće. Večito u crnim kožnim pantalonama, tamnim košuljama i čizmama, kao i francuski dendiji i akt fotografi, predstavljao je potpuno suprotno, najmračnijeg umetnika svog doba koji pokazuje drugu simboliku, simboliku guštera, zmija, gmizavaca kao sile zla sa kojima se treba suočiti, kao i sa svakim strahom, ne bi li došli do tragane slobode. Albumi Doorsa su bili oličenje nezadovoljstva mladih, vrišteći od psihičkog bola cele generacije, servirajući problem i viziju drugačije od svih ostalih. Sami nastupi su bili jedan veliki ritual, dovodeći publiku lako do transcedentnog stanja, uz prinošenje žrtava, sa erotskim prizorima, prateći ih stihovi koji vrve od linča, pakla, gonoreje, apokaliptičnih dešavanja.

Džim, kao metamorfozni heroj je stajao pored vrata između znanog i neznanog sa svojom vizijom da mora postojati ono nešto više. Koristeći destrukciju, samodestrukciju i opijate otvorio je vrata i prešao na drugui stranu istine. Kroz priču o njemu lako se zaklučuje da je Džim najviše bio opčinjen smrću, koja ga je kao kakva materijalna i opipljiva stvar pratila u stopu od malih nogu, kao i po dobro poznatoj priči kada je duh upokojenih indijanaca zaposeo njegov um i telo, o čemu kasnije veoma često govori.

O Džimu se zna sve, od rođenja, ljubavnih afera, incidenata, manje ili više o njegoj filozofiji i idealima, ali ono što je ostalo misterija je upravo ono što ga je najviše zanimalo misterija smrti, kakva je baš njegova i bila.

Postoji više verzija njegove smrti i svaka od njih nosi odredjenu mistifikaciju, narocito jer nikada do kraja nisu rasvetljene do kraja najbitnije okolnosti. Činjenica koja je poznata i tačna je da je Džim pred sam kraj svog života, u martu 1971. godine se preselio u Pariz sa namerom da se odmori od koncerata i posveti se onome za čime je oduvek žudeo, pisanju. U tom periodu Džim je samo želeo da vrati svoj život u normalu.

Postoji više knjiga koja predstavljaju različite izvore informacija o tom tragičnom 3. julu. U svojoj autobiografiji Deni Sagerman je napisao da se nakon Morisonove smrti nakratko sreo sa Pamelom Kurson kada se vratila u Ameriku polovinom ’70ih i da mu je ona rekla kako je Morison umro od predoziranja heroinom, tačnije kada je ušmrkao obilnu količinu te supstance verujući da je kokain. Sagerman je dodao da je Pamela dala kontradiktorne verzije Džimove smrti, ali izgleda da je većina fanova prihvatila teoriju o heroinu. I sama Pamela umrla je usled prekomernog uzimanja heroina ubrzo pošto je priznata za Morisonovu vanbračnu ženu, a kao i on imala je svega 27 godina kada je preminula.

U svojoj knjizi Kraj: Džim Morison (The End: Jim Morrison) Sem Bernet posle 36 godina iznosi sasvim drugačiju verziju gde kaže da je Morison preminuo u WC-kabini kluba Rokenrol Cirkus. Iako su ga razni novinari koji su istraživali Džimovu smrt decenijama proganjali, Francuz je ćutao o svojoj priči sve do svoje knjige gde kaže da je oko 1h posle ponoći došao Džim u društvu dvojice dilera. Posle nekog trenutka primetili su da je Morison nestao te su ga u toaletu pronašli besvesnog, dok mu je iz nosa izlazila pena, a doktor koji se tu našao je potvrdio da se radi o predoziranju, dok sam Bernet tvrdi da ga te večeri nije lično video da uzima heroin, a da su ga odneli u svoj stan ne bi li pokušali da ga rasveste.

Dugo se šuškalo o tome kako je Morison zapravo umro od prevelike doze heroina u noćnom klubu, ali nijedan svedok nikada nije izašao u javnost sa svojom pričom. Patrik Šovel, danas ratni fotograf i pisac, tada je radio kao šanker u Rokenrol cirkusu i jasno se seća da je pomagao ljudima koji su iznosili Morisona. Šovel je izjavio da je on već tada bio mrtav, koji je i sam hteo da to objavi u svojoj knjizi iz 2005., ali ga je izdavač upozorio da to ne čini. Šovel kaže da bi neko već pozvao hitnu pomoć da je Džim tada još uvek bio živ, ali na kraju kaže ipak da se sve to desilo prilično davno, a i da te večeri nisu pili samo vodu.

Zvaničnik iz kancelarije pariskog tužilaštva kaže da je malo verovatno da će se ponovo otvoriti slučaj Morisonove smrti, ili da bi bilo koga trebalo krivično goniti zbog toga, jer je slučaj u zakonskom smislu zastareo.

Stiven Dejvis, autor knjige Džim Morison: Život, smrt, legenda (Jim Morrison: Life, Death, Legend), kaže da zbog Bernetove knjige neće prepravljati istoriju. On je u svojim istraživanjima zaključio da se Morison zaista predozirao u klubu, ali da je to bilo nekoliko noći uoči njegove smrti i da je on to iskustvo preživeo.Dejvis je zaključio da je umro u toaletu noćnog kluba, logično je da bi do sada ta priča već izašla na videlo .

Morison je u Pariz došao u nezgodnom trenutku po njegovu karijeru, a iza sebe je imao brojne optužbe zbog njegovog eksplicitnog ponašanja na koncertima i u javnosti. Došao je u Pariz ne bi li se rehabilitovao, ali ipak je nastavio sa razuzdanim životom i upravo je najviše bio viđan u gore pomenutom klubu Rokenrol cirkus, tada pomodarskom mestu, gde su redovno dolazili i Roman Polanski i Marijen Fejtful. Upravo ona, Marijen Fejtful, čuvena britanska pevačica, tekstopisac i glumica, izjavila je za časopis Rolling Stone da je njen tadašnji dečko Žan de Bretuji koji je bio diler, zapravo odgovoran za smrt zbog mešavine jakog heroina koji mu je nesmotreno dao.
Nakon dvadeset godina progovorio je i Džimov prijatelj, fotograf Alen Roni, koji je prijavio Morisonovu smrt pod njegovim pravim imenom Daglas, kako ga ne bi mogli odmah dovesti u vezu sa slavnim Kraljem guštera. On je bio taj koji je organizovao i njegov tajni pogreb kojem je prisustvovalo svega pet ljudi. Roney tvrdi da je Džim Morison umro od prekomjerne doze heroina i da je posljednja tri dana proveo „fiksajući“ se sa svojom djevojkom Pamelom.

Zvanična verzija glasi da je Džim poslednju noć svog života proveo u Parizu. Posle odgledanog filma u bioskopu došao je u stan ne bi li se odmorio, ali u toku noći mu je pozlilo i hteo je da se opusti u kadi gde je doživeo srčani udar i tako preminuo.

Sa svim ovim zvaničnim i nezvaničnim verzijama misterija traje i dan danas koju dodatno pored tajnog pogreba čini sumnjivom i činjenica da autopsija nikad nije odrađena iz nepoznatih razloga, konkretnije nije odobrena od strane pariške policije, što mnoge dovodi i do zaklučka da je možda uzrok CIA koja je uklanjala genijalne umove kontrakulture. Usled nedostatka uverljivih činjenica ovaj slučaj je postao pogodno tlo za špekulacije, pa se mnogi oslanjaju na neracionalne zaključke, te da je možda kriv kojekakav vrač, veštica ili neka natprirodna sila.

Retko ko je mogao odmah poverovati u priču da Džim zaista i mrtav. Rej Manzarek je prvi podstaknuo priču da je Džim odglumio svoju smrt da bi se u anonimnosti posvetio književnosti. Sam Džim je u toku života pominjao da će se u jednom trenutku povući u Afriku posle iscenirane smrti, pobeći od svog publiciteta i posvetiti se svojoj jedinoj ljubavi. Pismo od gospodina Modžoa Rajzinga (Mojo Rising), kao njegov pseudonim, nikada nije stiglo nijednom njegovom prijatelju. Mada brojni fanovi veruju upravo u ovu teoriju, dok neki tvrde da su ga i viđali u Africi.

Bilo kako bilo, Džim je želeo odmor od nečega što u životu nije želeo, pa kao glavni krivac je upravo taj teret koji je nosio. Posle svog burnog i brzog života usledilo je i suočavanje sa strahom, jedino smrt od smrti spasava, kako je često citirao. Posle njega ostao je samo The Doors kao dokaz ili ostatak nekog sasvim drugačijeg vremena.

Morison iako nepriznat od tadašnjeg kruga pesnika, sahranjen je na poznatom groblju Pere Lachaise u Uglu pesnika, koji se nalazi u istočnom Parizu. Danas predstavlja jedno od najposećenijih mesta ovakvog tipa od strane turista koji parira jednom Luvru.

Kata ton daimona eavtou je natpis na spomen ploči koji su izabrali njegovi roditelji takođe je intrigantan, te mnogi prevode kao Dole, u paklu sa svojim demonima ili Sagoreo zbog svojih demona. Međutim, na starogrčkom jeziku reč daimon znači duh i nema negativne ili pežorativne osobine, a pravilnije glasi Veran svom duhu i to je značenje koje je želela Morisonova porodica kada je odabran ovaj natpis.

Na kraju svih ili samo nekih krajeva, koju god verziju prihvatili ili možda usvojili neku novu manje ili više tačnu, ovaj rok šaman i dalje živi, pa možemo reći samo: Moj dragi prijatelju, još uvek nije kraj.