-

40 godina „The Number Of The Beast“: Album koji je promenio sve

The Number Of The Beast„To su neki sektaši. Pevaju o „Znaku Zveri (The Number Of The Beast)“, ističu nakaradne, zastrašujuće crteže. Promovisanje satanizma, kažem vam, štetno po našu decu.“ Priznajte, iako prosečnom poznavaocu rock i metal muzike ovako nešto zvuči kao čisto karikiranje, koliko ste samo puta čuli slična „upozorenja“?

Dolazila su i dolaze od ljudi sklonih da sude knjizi (ovde albumu) prema koricama (omotu), dok naslepo, vođeni predrasudama donose zaključke, izopštavaju i cenzurišu. A dovoljno je tako malo: načiniti prvi korak ka razumevanju, pa poslušati sadržaj „prokazanog“ predmeta zgražavanja. Jer, zaista se ima šta čuti.

Činjenica je da su od samog početka članovima grupe Iron Maiden famozni naslov i propratno vizuelno rešenje pričinjavali izvesne neprijatnosti. Protiv njih su se borili jedinim pouzdanim sredstvom – demonstrirajući moć i ubedljivost muzike kao suštine, vrednim radom iza spoljašnjeg „pakovanja“, apsolutno razoružavajućom energijom što se, na sceni tako vidljiva i neporeciva, jasno oseća već iz tonova koji zasipaju od trenutka spuštanja igle na površinu vinila.

Zahvaljujući njihovom uraganskom naletu, ne treba mnogo da shvatimo: jeste, Mejdeni su ozbiljna organizacija, ali ona koja po slobodnoj volji povezuje ljubitelje heavy metala i uopšte autentičnog zvuka, snagom vlastite predanosti, entuzijazma, širine interesovanja posredovanih kroz stihove i hiperaktivnosti oslobođene putem svirke.

Karakondžula sa omota je Eddie, sam po sebi junak jedinstvenih konceptualnih epizoda, putnik kroz vreme i oličenje raznovrsnih ljudskih strahova, težnji, poroka ili pobuna. I tako naučimo da cenimo, ako već ne i sasvim posvećenički obožavamo, dar prenošenja priče koji izvire iz svakog od segmenata stvaralaštva britanskih legendi.

Pojava Brucea Dickinsona

Ali, nije oduvek bilo baš tako – zapravo, malo je falilo da svojevrsna institucija (koju ćemo uskoro ponovo ugostiti u Beogradu) uopšte ne izgleda kako smo danas navikli. Nakon dva početnčki sirova albuma na kojima se prepoznaje nesumnjiva darovitost, osetila se neminovnost potrebe za promenom. Počelo je sa onim obično najupadljivijim kod svakog benda, pevačem. Pankerski neobuzdan (nažalost, pretežno na svoju štetu) Paul Di’Anno pokazao se nadalje neadekvatnim frontmenom, sa nedovoljno kapaciteta da isprati kurs koji se družina predvođena basistom Steveom Harrisom spremala da zauzme.

Kada je uoči snimanja tradicionalno taličnog trećeg studijskog albuma mesto iza mikrofona zauzeo mladi Bruce Dickinson, dotle vokal grupe Samson, sve se složilo baš kako treba. Iako tada verovatno toga nisu bili svesni, Harris, bubnjar Clive Burr, gitaristi Adrian Smith i Dave Murray zakoračili su u istoriju.

Ploča nazvana „The Number Of the Beast“, snimljena pod pritiskom izrazito kratkog roka od nešto preko mesec dana, objavljena je na današnji dan, 22. marta 1982. godine u izdanju diskografske kuće „EMI records“. Sa novim, proširenim i kolegijalnijim Harrisovim pristupom pisanju, pod protektoratom vernog producenta Martina Bircha i snalažljivog menadžera Roda Smallwooda, a nakon navodnog niza misterioznih, čudnovatih slučajnosti koje su pratile proces rada u studiju, album je na prvu skrenuo pažnju kako ljubitelja žanra, tako i onih drugih, zaslepljenih „kontroverznim“ naslovom.

Odgovarajuću ulogu odigrao je i vizuelni doprinos, rad Dereka Riggsa zasnovan na konceptu dvostruke marionete kao poziva na preispitivanje korelacija između dobra i zla, odnosno dileme: ko „vuče“ njihove konce?

Odnos kritike i optužbe za satanizam

Sa ukupno devet pesama, od kojih su dve objavljene kao singlovi, album doživljava izuzetan prijem kod kritike i publike, postigavši uspeh na listama slušanosti (dospeva do prvog mesta UK charts-a) i platinasti tiraž. Trijumf nisu narušili čak ni protesti aktivista, pogotovo u Sjedinjenim Američkim Državama, koji su ih usled pogrešno shvaćenog naslova proglasili satanistima i javno uništavali primerke ploča.

Vreme je, kao najpouzdaniji sudija, ustoličilo svedočanstvo Dickinsonove uspešne inicijacije u statusu skoro pa savršenog heavy metal primera, kompletnog i zaokruženog, nemerljivo uticajnog i prekretničkog za čitav muzički pravac.

Iron Maiden, 1982.

Six, Six, Six, The Number Of The Beast

„The Number Of the Beast“ je ploča koja nastupa udarnički, od prvih taktova uvodne „Invaders“, prepuna iznenađenja, obrta, promena ritma i dinamike, a ipak čvrstine i sigurnosti. Neodoljivo uvlači u svet predočen iz različitih perspektiva koje poput uloga preuzima i uverljivo dočarava Bruce, slikovito prozvan Air Raid Siren. Njegov vokal nema samo operski raspon i izražajnost, već teatarsku i teatralnu sposobnost svojevrsnog pripovedanja.

Podupire ga neumorna, razgaljena i na momente takmičarski raspoložena, ali u osnovi složna instrumentalna mašinerija: prepoznatljive Harrisove bas linije, (tada još) dvojac gitaroša i Burrovi razarački bubnjevi. Muzika Maidena se tako od početka do kraja materijala predstavlja kao invazivna, samouverena i uzbudljiva, ali istovremeno jako melodiozna, prijatna i pristupačna. Nijedna od pesama nije suvišna, niti se može nazvati slabijom od prethodne, pa čak i njihov raspored održava radoznalost, pobuđujući efekat iznenađenja.

Kako nikada nisu bili grupa poznata po baladama (zapravo će proći puna decenija dok ne snime svoju prvu pravu numeru te vrste), Maideni se služe svojevrsnom varkom, tako što čak i pesme koje počnu laganije i prilično dugo drže takav tempo, u nekom trenutku postaju tobogan virtuoznog nadigravanja električnih gitara sa karakteristično galopirajućom ritam sekcijom.

Na svakom koraku čekaju intermedijalna iznenađenja, zvučni obrti i interesantne finese: od sugestivnog načina na koji Dickinson naglašava six, six, six u naslovnom singlu i naracije iz „Otkrivenja Jovanovog“ koja je možda najatmosferičniji takav primer pored završnice numere „Thriller“ Michaela Jacksona (zanimljivo je da je Vincent Price, prema Bruceovoj tvrdnji, tražio previše novca, pa je na kraju tekst pročitao drugi glumac, Barry Clayton. Jackson je sa Priceom bio srećnije ruke, ali i dubljeg novčanika.), preko odličnog uvoda u „Gangland“, do potresne introspektivnosti završne „Hallowed be thy name“.

Osvajači, porobljeni, osuđeni na smrt… – Teme i likovi na „The Number Of The Beast“

Teme su raznovrsne i intrigantne, pravi filmovi ili književne priče u malom (ova dva medija su inače u neraskidivoj vezi sa stvaralaštvom benda, što kao izvor nadahnuća, što uzajamno se podupirući): osvajači („Invaders“ govori o vikinškoj invaziji na Britaniju, iz ugla Saksonaca) i porobljeni („Run to the hills“ suprotstavlja tačke gledišta pripadnika indijanskog plemena Cree i kolonizatora), osuđeni na smrt („Hallowed be thy name“) i robijaši u bekstvu („The Prisoner“, inspirisana britanskom serijom istog imena, čije se replike čuju na samom početku).

Zatim, tu su dame lakog morala i njihove mušterije sa junačkim namerama („22 Acacia Avenue“ je nastavak „Charlotte the Harlot“), košmarne vizije („The Number Of the Beast“ proističe upravo iz jednog takvog Harrisovog sna, nakon gledanja filma „Damien: Omen II“, ali i pod uticajem poeme romantičarskog pesnika Roberta Burnsa, „Tam o’ Shanter“) ili scene iz doba prohibicije („Gangland“ dočarava neku vrstu alkaponeovske teritorije bezakonja).

Dickinsonov ekspresivni glas sa lakoćom prelazi iz jednog modusa u sledeći, obraćajući nam se sa nepromenjenom verodostojnošću. Posebnom lepotom se izdvajaju „Children of the Damned“, diskretni omaž pesmi „Children of the Sea“ Black Sabbath-a, te zanemareni dragulj „Total Eclipse“.

Autor svih kompozicija je Steve Harris, ali su kao koautori prisutni Adrian Smith („The Prisoner“ i „22 Acacia Avenue“) i Clive Burr („Gangland“), te Bruce Dickinson, nepotpisan usled pravnih začkoljica preostalih nakon napuštanja Samson-a. Slučajno ili ne, numerička simbolika u oba prološka narativa („The Number Of the Beast“ i „The Prisoner“) odnosi se na broj – šest.

Amblem heavy metal žanra

Prilično opravdano bi se moglo zaključiti da ova ploča stoji na početku velike petorke albuma, njihovog istinski zlatnog niza iz osamdesetih koji mnogima od nas još uvek deluje apsolutno neprevaziđeno. Sve što se dešava na bini tokom koncerta, podjednako osećamo slušajući studijske snimke: isti intenzitet, uloženu strast i visok nivo komunikacije sa publikom. Kako se pokazalo, „The Number Of the Beast“ je s vremenom postao amblem, ne samo za svoje autore, već i čitav žanr – jedno od onih ostvarenja koja označavaju prekretnicu, tako da vreme počinjemo računati do i nakon njihove pojave.

I dotle jedan od nosećih stubova britanske heavy metal scene, definišući zvuk, imidž i timsko jedinstvo, Iron Maiden počev od 1982. postaju njeni ubedljivi predvodnici u globalnom smislu. Poštujući zakon kontinuiteta, inspirisali su plejadu bendova čiji pojedinačni opusi mnogo duguju inovativnosti, svežini, jasnim odlikama estetike, stila i usmerenja ove istinski prekretničke ploče.