Bio je to početak jednog ludog vremena. Sve se dešavalo u trenu. Kao na filmu. Sve mi se dešavalo sada i odmah. Bila je to nova, 1980. godina. Taman je stigla. Titova era je lagano prolazila. Osećalo se u vazduhu. Voljeni predsednik je bio ozbiljno bolestan. Konzilijum lekara je stalno zasedao. Novo vreme je dolazilo, vreme slobode.

Roman Vladimira Đurića, „Beograd bez sna“ , vrlo dobro opisuje period rađanja Novog talasa u Beogradu, kao i pojavu prvih pankera. Baš kao što kaže Baron, glavni junak njegovog romana, te ’80. promena se osetila u vazduhu. Posle smrti Velikog Vođe, stege represivnog režima polako popuštaju, a urbana omladina, inspirisana i nadahnuta novom modom i muzikom koja je u SFRJ naišla na veoma plodno tlo, ukazuje na sve nedostatke jednog sistema koji je bio na izdisaju. U gradskim centrima još od 1977. godine pojavljuju se bendovi koji su podražavali pank i post-pank zvuk koji je bio popularan u Engleskoj i SAD.

Beogradska velika trojka, Šarlo Akrobata, Električni orgazam i VIS Idoli (o kojoj je mnogo toga napisano), umnogome je uticala na omladinu koja je tih godina stasavala. Međutim, u glavnom gradu postojala je čitava scena sa bendovima okupljenim oko sličnih ideja. Manje poznati, ali ne i manje značajni za istoriju našeg rokenrola, bili su Urbana gerila i Radnička kontrola, bendovi u kojima je Zoran Kostić Cane započeo karijeru rokera i buntovnika. U dokumentarcu o Partibrejkersima pod nazivom „Sloboda ili ništa“ , Cane priča sa mnogo nostalgije o danima kada je pank u Beogradu tek bio u povoju:

Kad smo bili klinci, bili smo pank ekipa koja se skupljala tu u parku kod ‘Moskve’. Niko tad nije mogao da manipuliše nama jer nije znao šta smo mi predstavljali. Uvek smo se družili sa nekim ljudima koji su bili marginalci, znači, ljudi koji si bili isključeni iz svakidašnje socijalističke šeme.

Koliko god da neki ljudi danas SFRJ predstavljaju kao idealnu državu, maltene raj na zemlji, slušajući Caneta dolazi se do zaključka da stvari nisu bile tako sjajne i bajne.

To društvo, ta socijalistička uranilovka se pravila da to ne postoji, znaš, svi ti problemi, alkosi koji spavaju po parkovima, nemaju gde. Ili neki isključeni profesori iz nekog vremena, sve neki društveni devijanti. Mi smo s njima stupali u kontakt, sedeli smo na klupama, oni su dolazili, kupovali nam cirku, nešto tu pričali sa nama, i mi koji smo se samo stvorili u tom vremenu i bili slobodni u nekom mulju.

U principu, mi smo živeli po tim parkovima, to su bile naše oaze u svemu onome, tih 80-ih, priseća se Cane svojih tinejdžerskih dana. Stalno su nas privodili, vide nas kratko ošišane, u nekoj nezgrapnoj odeći, sa nekim bedževima. Mi smo bili jedan čopor nezbrinute dece. Svima bodemo oči.

O stanju svesti klinaca okupljenih oko panka (bilo da pod pankom podrazumevamo muziku, modu, ideologiju, sve ovo – ili ništa od ovoga), i njihovom stavu prema tadašnjem socijalističkom sistemu, govore poslednje reči Canetovog monologa: Sve što smo mogli da kažemo je NE!

ŽURKOLOMCI

U jednom momentu, posle nekoliko godina euforije, činilo se da je Novi talas „odsvirao svoje“. Tada su se pojavili Partibrejkersi, predvodnici generacije koja je htela sad i sve, a nikad nije dobila ništa, poslednji beogradski nosioci one baklje kojom rokenrol plamti u najplemenitijem obliku, kako ih je okarakterisao Ivan Ivačković, pišući o njima u svojoj knjizi „Kako smo propevali“ .

Brejkersi jesu nikli iz Novog talasa, ali su u muzičkom i liričkom smislu bili potpuno nezavisni u odnosu na njega. Osim toga, ne samo da su ga nadživeli, nego su stekli status jednog od najoriginalnijih i najautentičnijih rokenrol bendova sa ovih prostora. Bend je nastao u avgustu 1982. Nebojša Antonijević Anton, gitarista koji je ranije svirao u bendovima BG5 (sa Ivicom Vdovićem i Bojanom Pečarom), Butik i Šine, bubnjar Goran Bulatović Manza, gitarista Ljubiša Kostandinović i Zoran Kostić, koji je preuzeo ulogu pevača i frontmena, osnivaju bend koji ove, 2022. godine, slavi 40 godina postojanja.

Menjali su se basisti i bubnjari Partibrejkersa, ali su Cane i Anton opstali svih ovih godina, od perioda kada je rokenrol percepiran kao remetilački faktor, do današnjih dana, kada su rokeri (p)ostali čuvari istinskih ljudskih vrednosti na kojima su vaspitavane generacije.

Prvi album, jednostavno nazvan „Partibrejkers“ , izašao je 1985. godine za Jugoton. Siroviji rok zvuk – na koji su, dobrim delom, uticali Čak Beri i Rolingstonsi – uz Antonovo koketiranje sa bluzom i Canetov pankerski stav, dobitna su kombinacija za odličan album, na kome su se izdvojile pesme „Ulični hodač“ , „Ako si“ , „Hiljadu godina“ , „Hej ti, dole u mraku“ , „Stoj, Džoni“ (obrada Čak Berijeve pesme) i druge.

U izvikanoj, ali odličnoj pesmi „Hiljadu godina“ , Cane poručuje: Znam kad bih živeo 1000 godina/ ceo bi mi život stao u jedan dan/ a jedan poziv menja sve/ Ne želim da živim 1000 godina/ hoću sad i hoću sve/ a jedan poziv menja sve. Cane ovde, između ostalog, peva o frustriranim željama, kao i o tome kako se dosađuje omladina u velikom gradu. Ipak – jedan poziv menja sve!

„Hej ti dole u mraku“ poziva usamljenog, mladog čoveka da se priključi armiji istomišljenika koja narasta iz dana u dan: Hej ti dole u mraku/ Što sad stojiš sam/ Čega ima da se plašiš/ Priđi opusti se./ Priđi grupi ispred sebe/ I radi isto što i oni/ To je kompromisna igra/ Za mene i za tebe.

Drugi album izašao je, posle mnogo peripetija, 1988. godine. Prvobitno je Jugoton odbio da izda novi materija, sa obrazloženjem da na njemu nije bilo dovoljno bunta. Bend je krajem ’85. prestao sa radom, da bi se ponovo okupio sredinom ’86. Traka sa novim materijalom tavorila je dugo u PGP RTB-u, iz razloga što niko nije našao za shodno da materijal presluša.

Napokon, u martu ’88. izlazi drugi album Partibrejkersa. Album je prvobitno trebao da nosi naziv „Kobila i pastuv preljubnik“ , ali je, zbog nemara dizajnera koji je zaboravio da stavi naslov, ostalo ime „Partibrejkers 2“ , na kome se nalaze antologijske pesme: „Put“ , „Prsten“ , „Mesečeva kći“ .

Sledeće, 1989, izlazi treći album, simboličnog naziva – „Partibrejkers 3“ , sa jednim od najvećih hitova, „Kreni prema meni“ , koji je umnogome doprineo da se popularnost benda uveća i da se proširi krug slušalaca. Zanimljivo je da se ova pesma na albumu našla sasvim slučajno. Na album je „upala“, narodski rečeno, „da se ne baci“ – a ispalo je da je baš ona bendu otvorila mnoga vrata.

Osim ove, na albumu obitava nekoliko sjajnih pesama: „Ono što pokušavam“ , „Daleko od očiju“ , kao i „Hipnotisana gomila“ , za koju je Anton napisao stihove, a koja sjajno opisuje stanje jugoslovensku omladinu u periodu pred sam raspad zemlje:

Mi ne idemo nikud i ne radimo ništa
Mi smo jedna velika hipnotisana gomila

BITI SLOBODAN

Godine 1994, posle pet godina pauze, izlazi četvrti studijski album naziva „Kiselo i slatko“ . Sredinom devedesetih Cane se, posle raznih privatnih problema, okrenuo veri, što se i te kako oseti na albumu. Predivna pesma „Molitva“ uistinu predstavlja molitvu u stihu, koja odražava stanje duha napaćenog naroda koji je bio na dobrom putu da izgubi bilo kakvu nadu:

Ti možeš da spavaš ceo dan i noć
Ti možeš da sanjaš da ćeš obojiti noć
Sunce plovi po nebu dok crta svoj krug
Ljudi žive pod zemljom, vlada očaj i muk.

Bože, oprosti nam
Digni ruke i pogledaj nas
Ovo je moja molitva
Ne zaboravi nas.

Uz pesmu „Kreni prema meni“ , sa prethodnog albuma, najpoznatija stvar Partibrejkersa je „Hoću da znam“ , u kojoj se Cane obraća Bogorodici. Stihovi refrena ove pesme postali su zaštitni znak benda i kao nekakva mantra se prenose s generacije na generaciju:

Hoću da znam kuda vodi ovaj put,
mene i život moj
Čiji je početak, čiji je kraj,
koji to čovek večnu tajnu zna

Tamo gde je srce, tamo sija sunce
Tamo gde je strah, tamo živi mrak

Marijo, majko Božija,
da li vidiš šta rade sa Tvojom decom?

Biti isti, biti poseban
Biti slobodan, biti samo svoj.

Osim refrena koji sugeriše slobodoumlje i određen nivo autonomnosti, zanimljiv je kontrast ljubavi i straha, predstavljen kao odnos svetla i mraka. Ono što je Cane, još kao omladinac dobro znao, jeste da suprotnost Ljubavi nije mržnja, nego strah; iz straha proističe najveći deo čovekovih problema.

Dok pišem ove redove, na pamet mi pada film Vima Vendersa, Pucnji u Palermu, u kome se, u jednoj sceni, protagonista filma susreće sa čovekom u crnom odelu sa kapuljačom (otelotvorenje smrti prikazano na simboličan način), koji izgovara premudre reči: Strah od života je strah od smrti.

U osnovi svakog straha jeste strah od smrti, a ironija je baš u tome što se ljudi plaše mnogih životnih situacija i, umesto da žive, i na taj način pobeđuju strah/ smrt, mnogi dozvoljavaju da ih strah parališe, te se zavlače u mišje rupe i postaju živi mrtvaci. Međutim, Cane suptilno, kroz metaforu, poručuje da je Ljubav (koju u pesmi simboliše srce) stanje koje pobeđuje strah i nudi rešenje – izlaz iz mraka.

U sledećem, drugom broju serijala tekstova o 40 godina postojanja benda, biće reči o radu Partibrejkersa u drugoj polovini poslednje dekade 20. veka i prvoj polovini prve dekade 21. veka, kao i o albumima „Ledeno doba“ iz ’97. i „Gramzivost i pohlepa“ iz 2002. s posebnim osvrtom na testove pesama koje su se najviše istakle.