-

40 godina albuma „Pyromania“: Kad je hard rock zapalio MTV

Zagriženi vremeplovci bez dvoumljenja kao jednu od diskografski najuzbudljivijih i najznačajnijih godina izdvajaju 1983. Među muzičkim poduhvatima koji odavno uživaju status antologijskih nalazi se i treći po redu album izvornih pripadnika New Wave of British Heavy Metal skupine, sastava Def Leppard. Naslovljen „Pyromania“ pred publikom se pojavio 20. januara u izdanju kuće Vertigo Records za evropsko, a Mercury Records-a na američkom tržištu. Danas ga smatraju prelazom između spomenutih heavy korena benda i melodičnije, tzv. „radio friendly“ orijentacije, a frontmen ga je tih dana opisao na sledeći način: „To je i dalje čvrsti rokenrol LP, ali nikome neće naškoditi malo melodije.“

Prema oceni većine savremenih tumača rock muzike, ovim albumom su Def Leppard premostili jaz između heavy metala i pop zvuka. Tek na početku svojih dvadesetih i već, usled troškova snimanja koje se razvuklo na čitavu godinu (ali i raznih internih peripetija), sa dugom koji je unapred postavljao cilj prodaje najmanje tri miliona kopija, postigli su neočekivano. „Pyromaniu“ je na listama slušanosti potukao jedino legendarni Jacksonov „Thriller“, a razgrabljeni tiraž (prema najentuzijastičnijim navodima, u jednom trenutku je u Sjedinjenim Američkim Državama dnevno prodavano sto hiljada primeraka LP-ja) trostruko prebacuje zadati minimum. Bila je to ujedno najava nove ere hard rocka praćene mnoštvom epigona, od Bon Jovija do Ratt-a.

Ipak, kao u slučaju većine naposletku dobrih rezultata, stvari nisu tekle nimalo jednostavno. Početak rada na budućem albumu poklopio se sa ulaskom u 1982. Postava koju su činili Joe Elliott – vokal, Pete Willis i Steve Clark – gitaristi, Rick Savage na basu i njegov imenjak Rick Allen za bubnjevima, okupila se u Šefildu. Prekaljeni poducent Robert John „Mutt“ Lange ravnopravno je, kao šesti član benda, sve vreme doprinosio nastajanju pesama, umesto da doradi gotove kompozicije kao što je dotle bio običaj. Klavijature je odsvirao Thomas Dolby, ali pod pseudonimom Booker T. Boffin.

Verovatno nisu mogli ni da naslute kakvi im izazovi predstoje dok uobličeni materijal, skoro punu godinu kasnije, ne ugleda svetlost dana. Pored Elliottovih problema sa glasom, već na sredini snimanja događa se incident koji je pretio da ozbiljno ugrozi dalji rad. Završivši svoje deonice, ritam gitarista iz originalne postave otpušten je i zamenjen Philom Collenom. Mutt Lange se kasnije, pravdavajući radikalan potez, prisećao kako se Pete Willis pojavio „smrdeći na alkohol kao tvor, ali je uporno glumio da nije pijan“. Collenu su poslali par demo snimaka sa molbom da ih dopuni sopstvenim idejama za solo delove, koji su naknadno dodati.

Naslovu je kumovala „etiketa“ koju je bendu „prilepio“ tehničar Craig Thompson. Umoran od stalnih prepucavanja Clarka i Langea, nezadovoljnih zvukom i rešenih da „zapale Marshallova pojačala u dvorištu“, sve ih je nazvao gomilom piromana. Pesme su prema zacrtanom roku bile gotove do decembra, ali se album zbog naknadnih dorada nije pojavio uoči Božića, tradicionalno udarnog perioda nadmetanja za vrh top-liste. Preduzimljivi menadžer Cliff Burnstein nije gubio vreme, pa sigurnosti radi i pre miksovanja šalje trake na više relevantnih strana, ne bi li im dodatno osigurao uspeh. Zahvaljujući njemu, glas o „novom Def Leppard albumu koji je stvarno odličan“ brzo se pronosio iz različitih izvora, a da niko od kontaktiranih nije čuo dve iste pesme, niti dobio informaciju od iste osobe. Sa tako pripremljenim uslovima, kada se vinil napokon našao u rukama poklonika, na svaki mogući način je opravdao očekivanja.

Ploča je prštala neosporno dobrom energijom i vajbom koji su sa sličnom ubedljivošću prigrlili samo još Van Halen na legendarnom „1984“, a da sve ni na trenutak nije prelazilo u banalnost. Sa svoje strane, MTV svojski promoviše bend emitovanjem spotova kako sa nove, tako i prethodne ploče („High’n’Dry“), pa su poseban uspeh doživeli singlovi „Photograph“, „Rock of ages“, „Foolin‘“ i ponovo aktuelizovana „Bringin’ on the heartache“. Kritike su do današnjeg dana većinom pozitivne pa, primera radi, recenzija „Sputnikmusic“-a izdvaja savršenu uigranost muzičara, zarazne melodije i himnične refrene, koji album preporučuju „svima, bez obzira na pojedinačan muzički ukus“. Bilo je, doduše, i suprotnih mišljenja: Martin Popoff smatra da je odavde krenula stvaralačka dekadencija Def Lepparda, kritikujući producenta zbog preteranog „glancanja“ materijala koji je time postao nekako izveštačen.

Mada je već sledeće ostvarenje Def Lepparda, „Hysteria“ (1987), u komercijalnom smislu nadmašilo „Pyromaniu“, nije postignut tako dobar balans žestine i, tada već preterane, prijemčivosti za širu publiku. Zapravo, u tom trenutku je za Lepparde mnogo štošta već krenulo po zlu: bubnjar Rick Allen poslednjeg dana ’84. gubi levu ruku u saobraćajnoj nezgodi, usled čega je pauza između dve ploče bila rizično duga dok se čekalo na njegov, podjednako upitan, oporavak. Jedan od stožera snage benda, gitarista Steve Clark, ’91. umire od posledica alkoholizma, nakon čega sunovrat u kreativnom pogledu postaje sve vidljiviji. Međutim, objavivši „Pyromaniu“, još uvek su se nalazili na zasluženo osvojenom vrhu sveta.

Grupa Def Leppard, 1983.

U trajanju prosečnog školskog časa, „Pyromania“ je i doslovno zaista dobro održana lekcija u pronalaženju prave mere između komercijalnog i žestokog. Karakterišu je pevljivi refreni koji naprosto povlače u kolektivitet svojim rokenrol zapovestima, uzbudljive solaže, sasvim dovoljan synth-začin i suštinski promišljen raspored traka. Zapravo, matematičkom preciznošću podeljena na dve polovine, ploča pokazuje određeni oblik međusobnog reflektovanja strana A i B. Obe počinju prilično direktno i nemilosrdno, ispaljujući kompozicije čiji je potencijal još tada bilo nemoguće ignorisati, dok su za sam kraj sačuvale po jednu stvarnosnu temu i svemu dodale izvesnu težinu. Ipak, ni ozbiljnost koja nastupa tim zaokretima ne oduzima celini virtuozno-melodiozni kvalitet.

Kada tako postavimo stvari, dobijamo album praktično bez slabije pesme ili sekunde posustajanja. „Rock! Rock! (Till you drop)“ je teatralna uvertira razvijena u školski primer samosvesnog hard rocka na tragu AC/DC-ja, odlične usaglašenosti ritma, glasa i pozivajućeg refrena. Već ovom pesmom kao obavezni su uvedeni završni efekti čije dodavanje stvara utisak izvođenja uživo, a u prilog tome ide činjenica da je znatan deo numera i sniman direktno, u jednom pokušaju.

Prvi zaista veliki hit izdvojen sa ploče jeste „Photograph“, priča o žudnji za nedodirljivim, praćena spotom koji prihvata bizarnu modu mnogih ekranizacija rock pesama te ere: lepa žena u  ulozi žrtve (ovde ubistva). Sama numera je maksimalno „ušminkana“, precizna u strofama, refrenu i glavnoj instrumentalnoj temi, prava demonstracija simetrije sa kitnjastim gitarama pri kraju. Zato „Stagefright“ zvuči znatno eksplozivnije. Joe Elliott se u jednom od kasnijih intervjua požalio kako bi toliko razderao grlo uvežbavajući ovu pesmu, da je do kraja dana zvučao kao Tom Waits. Pored toga što je ubedljivo naj-heavy stvar na albumu, od nje postaje upadljivo koliko gitarske deonice kroz čitavu ploču ubijaju rizik od zapadanja u monotoniju.

Definitivno favorit iz senke, balada „Too late for love“ obeležena je atmosferičnošću koju uspostavljaju već uvodni taktovi, tonom rezignacije i sveobuhvatnom ozbiljnošću. Pored zanimljivih slika iz stihova, izdvaja se gitara koja još jednom jednostavno upadne i začini čitavu priču. Instrumental prvobitno nazvan „This ship sails tonight“ prvobitno je klupski izveden tri godine ranije, ali je pesma sve do tada bila bez teksta. Nakon nje sledi gotovo filmska „Die hard the hunter“ i ovaj predznak postaje logičan kada se zna da je naslov inspirisan ostvarenjem „Lovac na jelene“ (’78), te željom članova da pišu o nečemu drugačijem od standardnog hedonističkog rokenrol repertoara (seks, droga, žene iza bine i „Jack Daniels“), a opet ne skliznu u otužnu, preteranu angažovanost. Namerno lažan utisak smirenosti prvog dela postavlja jednu vrstu štimunga, samo da bi se sve ubrzalo i postalo ne manje efektno, već naprosto drugačije. Sa složenijim instrumentalima, numera ponovo vraća bend heavy metal izvorištu, pre svega kruženjem solo varijacije, a sama priča prati povratnika iz rata.

Za presek ploče veoma uspešno su odabrane tri međusobno različite, ali podjednako moćne pesme. Tako B stranu otvara popularnija, mada ne i bolja od dve prisutne balade (opet, radi se o subjektivnom utisku) – „Foolin’“. Delikatni prelazi, uspon i pad melodije i raspoloženja, retoričko pitanje iz međurefrena izneto vokalom koji uverljivo dočarava osećaj očajanja usled neizvesnosti: svi kriterijumi za empatijsko poistovećivanje slušaoca su ispunjeni.

A onda, u svakom smislu podižući moral, stiže „Rock of ages“. Teško da je moguće zamisliti ijednu listu nezvaničnih rokenrol himni bez ove pesme. Svakim segmentom je kultna, od kvazinemačkog nebuloznog uvoda, preko postojanog ritma i sugestivnog obraćanja koje ne trpi odbijanje, pa sve do činjenice da je posredno inspirisala istoimeni mjuzikl. Refren je dobijen sasvim slučajno, pošto je Joe Elliott u studiju naišao na knjigu psalama. U strofama ćete uloviti umetnutu frazu iz naslova ploče, što uz zvučne efekte na samom kraju stvara prilično duhovitu simboliku. Čak sadrži famozne poruke unazad, usmerene protiv Leonida Brežnjeva i Hladnog rata, zadržane i nakon smrti sovjetskog državnika. I, za savršeno kompletirani het-trik, „Comin’ under fire“ obeležavaju Elliottov strastveni glas i verovatno najupečatljiviji refren što u potpunosti ilustruje onaj spoj melanholije i snage, čežnje i moći, po kojima se danas izdvajaju muzičke tvorevine osamdesetih.

„Action! Not words“ je još jedna hard rock numera karakteristične strukture, sa parolama i „pokličima“ presecanim dominirajućim nadmudrivanjem gitara. Solidno, iako možda predugo zatvaranje ploče zove se „Billy’s got a gun“ i ponovo je u pitanju pesma koja gradi istinski filmsku atmosferu, sjedinjujući dramatične horske deonice i razvijenu priču iz strofa u nešto istovremeno sanjivo i preteće. Na tragu već spomenute želje za ozbiljnijim tematskim usmerenjem, govori o problematičnom momku iz njujorškog podzemlja.

Sa današnje distance možda deluje prelako izvesti zaključak da se radi o prekretničkom i, još više, pokretačkom značaju „Pyromanie“. Zaista uzubudljiva nam postaje tek sagledana u kontekstu svog vremena, kada se vizuelno plasiranje popularne muzike nalazilo na počecima, baš kao i praksa simbioze različitih žanrova, a rokenrol tek upoznavao pravo značenje (ne)slavnog epiteta stadionski. Prodorom na talase radio-stanica i, njihovim posredstvom, u svaki automobil, kasetofon ili vokmen sa obe strane Atlantika, Def Leppard su otvorili prolaz brojnim kolegama, ravnopravno se uključili u trku sa najvećim pop zvezdama i dosegli ubedljivi vrhunac karijere. Zapaljen je plamen koji će osamdesete zauvek osvetliti kao neprikosnoveno doba trijumfa hard rock i heavy metal zvuka.