-

NaslovnaAutorski članciKolumne i članci35. rođendan ploče "The Final Countdown"

35. rođendan ploče “The Final Countdown”

Koliko god (priznajući to ili ne) priželjkivali veliki planetarni hit, onu jednu pesmu po čijoj će ih melodiji prepoznavati uvek i svuda – muzičari su ujedno svesni da je u pitanju poslovični mač sa dve oštrice. Takva numera često predstavlja početak i kraj, tanku liniju između besmrtnosti i izlizanosti, globalne opsesije i kasnijeg merenja svega što bi pokušali da urade u nastavku karijere. Pravi primer krajnje dvosmislenog tretmana pruža svima više nego dobro poznata pesma “The Final Countdown“, u čijoj su se senci nepravedno našli istoimeni album koji je svojevremeno otvarala i, naravno, sami izvođači, švedski hard rock bend Europe. Tri i po decenije nakon objavljivanja – bio je to 26. maj 1986. – njihovog prvog visokotiražnog, istinski prekretničkog izdanja, bilo bi dobro preispitati neopravdanost svođenja grupe na tzv. “čudo od jednog hita”, kao i to koliko je ova ploča, zapravo, reprezentativan deo svedočanstva, pristiglog pravo iz vremenske kapsule, o izuzetno plodonosnom razdoblju za čitav muzički žanr.

Zaista, postoji li osoba u iole razvijenijem kutku globusa koja ne ume da momentalno, makar i protiv volje, odzviždi ili otpevuši tu jednostavnu, tako zaraznu melodiju? Efektni intro na klavijaturama, dosledno i, reći će neki – dosadno ponavljan kroz čitavu kompoziciju, postao je zvučni sinonim za Europe. Beskonačno upotrebljavan u rasponu od video-igrica do političkih okupljanja, vremenom prerasta u deo kolektivne svojine, potiskujući u drugi plan ostatak diskografije Šveđana. Ili ne? Ponekad poistovećivan sa “Eye of the Tiger” i od strane čitalaca časopisa “Rolling Stone” izglasan za drugu “najiritantniju pesmu iz osamdesetih” (šampionsku poziciju drži “We Built This City”), singl je ipak postigao svoje: bend biva katapultiran u orbitu ogromne popularnosti, za čime su usledile korenite personalne i stilske promene. Ispunjavajući sve pozitivne i negativne glam/hair metal stereotipe, objektivni značaj njihove zaostavštine utiče da mnogi ljubitelji pravca (među kojima i potpisnica ovih redova) do danas srčano opovrgavaju etiketiranje grupe Europe već spomenutom odrednicom “one hit wonder”.

Do trenutka kada ih je pod okrilje uzela diskografska kuća “Epic Records”, ovaj sastav je u domovini pobedio na prvom nacionalnom takmičenju rock bendova, objavio dva albuma (debitantski “Europe” i progresivni “Wings of Tomorrow”, svoje do danas možda najtvrđe izdanje), predvodio snimanje švedskog odgovora na humanitarnu akciju prikupljanja novca za gladne u Africi (Swedish Metal Aid) i našao se u središtu radnje filmske priče “On the Loose”. Bend su u tom periodu činili pevač Joey Tempest (rođen kao Joakim Larsson, pseudonim usvaja kao tinejdžer, po Šekspirovom komadu „Bura“), gitarista John Norum, basista John Léven, dok su dva novopridružena člana bili klavijaturista Mic Michaeli i bubnjar Ian Haugland.

Snimana u Švajcarskoj, Stokholmu i Sjedinjenim Američkim Državama, treća ploča im donosi veliki komercijalni uspeh i osmo mesto na američkoj listi “Billboard 200”. Od ukupno deset pesama, izdvojilo se čak pet uspešno odabranih singlova: “The Final Countdown“, “Rock the Night“, “Carrie“, “Cherokee” i “Love Chaser“. Prve su napisane “Rock the Night” i “Ninja”, pri čemu je uoči snimanja došlo do promene stihova u odnosu na verzije izvedene tokom “Wings of Tomorrow” turneje iz 1984. Autor svih numera je Joey Tempest, osim u slučaju balade “Carrie” koju pored njega potpisuje Michaeli. Novi producent Kevin Elson prethodno je sarađivao sa grupama Journey i Lynyrd Skynyrd, što je samo po sebi predstavljalo garanciju.

Interesantno je da naslovna, do danas popularnošću neprikosnovena numera, prvobitno nije bila predviđena za udarni singl. Napisana sa namerom da njome otvaraju koncerte, članovima čak nije ni odavala utisak budućeg hita – donekle razumljivo, s obzirom na to da je u originalnoj verziji trajala šest minuta. Međutim, njihov izdavač je očito imao bolju intuiciju. “The Final Countdown” se u celini zasniva na rifu koji je Joey komponovao kao student, rane 1981/2. godine, pozajmivši klavijature od Michaelija (u to vreme člana grupe Avalon). Tekst nastaje pod uticajem Bowieve “Space Odity”. Za potrebe ploče, konačna verzija je odsvirana na sintisajzerima Yamaha TX-816 i Roland JX-8P, a prateći video režira Nick Morris, kombinujući snimke sa koncerata održanih u stokholmskoj Solnahallen areni. Časopis “Blender” ju je kasnije svrstao na dvadeset sedmo mesto najgorih pesama ikada, a VH1 istovremeno među “najfascinantnije loše pesme” (pozicija 16) i “najbolje hard rock pesme svih vremena” (66. mesto). Svojevremeno broj jedan u dvadeset pet država, danas je “The Final Countdown” nezaobilazan deo koncertne set liste benda, različitih sportskih događaja i, naravno, novogodišnjih odbrojavanja, pa je tako izvedena prilikom dočeka okrugle 2000. na bini u Stokholmu. Poznato je i da je neobično voli Ritchie Blackmore.

Prateći je u stopu kao druga na A strani, svojevrsna himna “Rock the Night” se prethodne (’85) godine našla na soundtracku već spomenutog filma “On the Loose”. Istina, radi se o prvoj verziji koja zvuči sirovije i umnogome metalskije od kasnije, zvanične. Dve su i varijante video spota, od kojih je jedan ponovo režirao Nick Morris, a sniman je u stokholmskom Hard Rock Cafeu, kao prvi sa novim gitaristom Keeom Marcelom (Norum je napustio grupu par nedelja ranije). Klasične sing-alon“ strukture, pesma se uspešno uhvatila u koštac sa sličnim popularnim singlovima najvećeg (hronološki, muzički, pa i vizuelno) prekookeanskog rivala, grupe Bon Jovi. Po pesmi “Rock the Night” je, na kraju krajeva, svojevremeno nazvano čitavo tematsko veče subotom u nekadašnjem klubu “Living Room” beogradskog SKC-a!

I druga strana LP izdanja počinje ubedljivo. Sa današnjeg odstojanja, pesma “Cherokee” se (poput npr. “Run To the Hills”) čini kao tematski prilično hrabra odluka, koja u našem vremenu ne bi olako, možda čak uopšte, dobila odobrenje izdavača. Spot je snimljen u Španiji, nedaleko od mesta na kome se ranije nalazio set Eastwoodovog vestern klasika “Za šaku dolara”. Poznata je anegdota sa jedva izbegnutim opasnim završetkom, a glasi da je u jednom trenutku izbio (slučajno izazvan) požar, koji su članovi benda i ostatak ekipe morali da na brzu ruku smiruju, sprečavajući širenje vatre kopanjem rova. Pitanje od milion dolara: da li je devojka iz ovog videa zaista Demi Moore? Autorka teksta nije uspela da pronađe dokumentovanu potvrdu, ali se prilično dobro seća da je negde, desetak godina ranije, naišla na takav podatak. Inače, slavna glumica delimično vodi poreklo od Čiroki Indijanaca.

Intro poslednje pesme sa B strane “Love Chaser” neodoljivo podseća na “The Final Countdown”, čime se prilično dobro zaokružuje celina i skreće pažnja na zanimljivu promišljenost rasporeda pesama, usled koje obe uvodne i završne numere stoje jedna prema drugoj kao odraz u ogledalu. John Norum je, međutim, bio nezadovoljan konačnim rezultatom, pre svega miksovanjem koje je, prema njegovom mišljenju, učinilo da preterana dominacija zvuka klavijatura pokopa ritam gitaru. I sud kritike bio je podeljen, pa su tako jedni ocenili ploču kao bledu, jednoličnu i dosadnu, dok drugi ističu njenu svežinu i ubedljivost. U novije vreme, portal “Metal Rules” je svrstao na 35. mesto liste od 50 najboljih glam metal albuma, pri nimalo naivnoj konkurenciji.

Ukoliko su dotle bili na tragu grupe Thin Lizzy, ali donekle i New Wave Of British Heavy Metal pokreta, Europe se albumom “The Final Countdown” upadljivo okreće znatno mekšem, više radio friendly zvuku kakav su nešto ranije prigrlili Def Leppard. Interpretacija je takođe postala poletnija, tekstovi trivijalniji, ali ne bez jasnog obeležja dotadašnjih izvora nadahnuća – poput SF/futurističkih (naslovna numera) ili istorijskih tema (“Cherokee”, “Ninja”). Na skoro pa ženstven način lepuškasti frontmen, prijatnog tenora i harizmatične scenske pojave, našao se na naslovnim stranama časopisa za tinejdžer(k)e, dok ista količina medijske pažnje nije prijala njegovom kolegi Norumu. Talentovani gitarista je upravo zbog kreativnih nesuglasica i nelagode, ubrzo posle promotivne turneje napustio bend, do osvita novog milenijuma.

O kvalitetu albuma danas možda najbolje svedoče pesme koje su ostale u drugom planu, kao izvrsna “Heart of Stone” (gde su gitara i glas tako osvežavajuće razigrani) i “On the Loose“. Interpretacija je uvek doslovno na visini (Joey je, izuzev za “Rock the Night”, sam snimio sve prateće vokale), refreni pevljivi i horski, upotreba sintisajzera (kojima upravo te ’86. nisu odoleli ni Iron Maiden i Judas Priest) promišljena, a Norumove solo deonice naprosto odlične. Stabilan, proveren hard’n’heavy/glam zvuk, te već istaknuta ujednačenost obe strane LP-ja (sadrže po jedan pevljivi synth-singl, power baladu, brzi hard rock) ploči daju status, slobodno rečeno, lektire iz žanra. Uz izuzetak dosadnjikave “Time Has Come” i  numere “Ninja” koja donekle odudara nedovoljnom ubedljivošću, ostatak albuma odaje utisak sklada i ravnoteže. Ekspresivnost Joeyevog čistog glasa u kome, kako je pisao J. D. Considine, postoji istinska drama zahvaljujući čemu i potpuna stihovna besmislica vrši iznenađujući efekat na slušaoce, održava atmosferu pojačanom.

Mada je grupa Europe ovim albumom nesumnjivo skrenula u mejnstrim, izgubivši početnu oštrinu, sa druge strane im komercijalni uspeh i šira prepoznatljivost koja je usledila obezbeđuju trajanje i postojanost, te čvrsto pozicioniranje u istoriji pravca. “The Final Countdown” svakako predstavlja jedno od obeležja svoje decenije, ali istovremeno ne zvuči prevaziđeno ili zastarelo. Naprotiv: pred nama je kompaktna, “ispolirana”, sa ukusom hitična i stilski reprezentativna zvučna celina.