-

NaslovnaAutorski članciKolumne i članci35 godina "Slippery When Wet": Pobeda na klizavom terenu

35 godina “Slippery When Wet”: Pobeda na klizavom terenu

U karijeri svakog iole ozbiljnog benda ostaje zabeležena prelomna tačka kada se srećno poklope dotle ulagani napori, ambiciozne vizije i povoljan trenutak u vremenu. Taj proboj obično obeležava jedan, nadalje neprevaziđen album sa ispunjenim kriterijumima uvažavanja ličnog osećaja i osluškivanja želja publike, dobro izvaganom merom komercijalne prihvatljivosti i stvaralačkog integriteta. Ostati veran sebi, a ipak postati deo kolektivne svojine, predstavlja izazov čije ispunjenje garantuje ulazak u društvo velikih. Za grupu Bon Jovi, bila je to poslovična treća sreća.

Željni boljih rezultata, članovi američkog hard rock/glam sastava se nakon umereno prihvaćena dva početnička albuma (“Bon Jovi” 1984. i “7800° Fahrenheit” 1985. godine) upadljivije okrenuli mejnstrimu, angažujući Desmonda Childa kao glavnog saradnika za sledeće studijsko izdanje. Sa trideset napisanih pesama (!), radni materijal su predstavili tinejdžerima iz Njujorka i Nju Džersija, prema njihovim reakcijama odabravši sadržaj predstojeće ploče. Snimanje je otpočelo u vankuverskom studiju “Little Mountain”, januara 1986. i sa još jednim proverenim znalcem – za miks je zadužen Bob Rock. Ono što sledi jeste po mnogo čemu prekretničko ostvarenje, ne samo za bend, već i čitav podžanr poznat kao glam/hair metal. Ploča naslovljena “Slippery When Wet” zavrtela se na gramofonima 18. avgusta 1986. i pretvorila heavy metal u radiju prijemčiviji, gotovo pop format, a svojim autorima obezbedila mesto na vrhu top-lista i u istoriji rokenrola.

Međutim, nije sve na samom početku bilo tako jednostavno i ležerno. Naslov i omot, kao početna obeležja koja publici manje ili više uspešno nagoveštavaju sa čime joj predstoji susret, tokom stvaralačkog procesa trpe korenite izmene. Prvobitno je trebalo da se album zove “Wanted Dead or Alive”, a članovi budu uslikani kao kauboji (rešenje kasnije upotrebljeno za omotnicu istoimenog singla). Konačan izbor im se “ukazao” nakon posete striptiz klubu u Vankuveru (kao što je već spomenuto, mestu snimanja ploče), “The Number 5 Orange”. Gitarista grupe, Richie Sambora, slikovito opisuje ženu koja se sa tavanice spustila niz šipku, naravno, skidajući se: “Kada je stigla pod tuš i nasapunjala se, ostali smo bez reči. Samo smo sedeli tamo i rešili da dolazimo svakog narednog dana. Ulila nam je energiju za čitav projekat.”

Lascivnost i raskalašnost obeležili su i prvobitno odabranu naslovnu fotografiju, koja je u poslednji čas odbačena zbog bojazni izvršnog producenta da će takav omot biti redom odbijan od prodavnica ploča, kao preterano seksistički (postoje, doduše, tvrdnje o nezadovoljstvu frontmena Jona Bon Jovija ružičastim okvirom slike). Brzo alternativno rešenje u vidu crne kese za smeće potopljene u vodu, sa napisanim nazivom albuma, bilo je prema Sambori “jednostavno i ne tako impresivno”, ali nužno. Japanska izdanja, nasuprot tome, uglavnom ostavljaju staru varijantu.

Nešto opširnije svedočanstvo o vizuelnoj zbrci daje Mark Weiss, autor svih promotivnih fotografija, uključujući tri verzije naslovne. Prvo rešenje sa članovima kao “ucenjenim glavama” sa plakata realizovano je u napuštenom ambaru. Drugo, kontroverzno, snimano je u znatno opuštenijim okolnostima – tokom velike foto sesije na plaži, sa devojkama koje su nosile isečene majice ispisane imenom albuma. Neke od njih su sa sobom doveli članovi, druge su Weissov asistent i Tico Torres, bubnjar, pronašli na obližnjem šetalištu, a za naslovnu sliku pozirala je izvesna Italijanka Anđela, odnosno, njeno poprsje. Unutrašnji omot zauzimaju prizori “žurke” sa pranjem automobila. Konačan izbor, posle nezvanične cenzure, načinjen je munjevito: „Jon mi se pojavio u studiju ubrzo po pristigloj vesti da moramo smisliti novo rešenje. Jednostavno mi je rekao: Kesa za đubre. Sprej u boci. Poprskali smo, napisao je reči i to je bilo to – nije hteo čak ni da vidi polaroide.”

Materijal koji se pred publikom napokon pojavio u izdanju diskografskih kuća “Mercury Records” za severnoameričko i “Vertigo” za internacionalno tržište, doživelo je momentalni uspeh. Ploču je producirao Bruce Fairbairn, a odsvirala ekipa u sastavu Jon Bon Jovi (glas), Richie Sambora (gitara), Alex John Such (bas), Tico Torres (bubnjevi) i David Bryan (klavijature). Od ukupno deset pesama, većinu potpisuje tandem Bon Jovi – Sambora, kod četiri za koautora imaju Childa (što se i te kako oseća), dok je “Wild in the Streets” Jonovo samostalno delo. Zahvaljujući udarnim singlovima “You Give Love a Bad Name” i “Livin’ On a Prayer“, Bon Jovi je postao prvi glam bend ikada koji se dvaput uzastopce dokopao pozicije broj jedan na Billboard Hot 100 listi, a “Wanted Dead or Alive“, dobacivši do sedmog mesta, upotpunjuje uspeh čineći ih prvima u žanru sa tri zabeležena top 10 hita.

Iako su ocene kritičara bile podeljene, pa su im zamerali potezanje socijalnih i sentimentalnih klišea, pozivajući se na pretežno mladu publiku (neki otvoreno nipodaštavajuće ukazuju da su to “samo tinejdžeri”), činjenice govore za sebe. “Slippery When Wet” se punih osam nedelja zadržao na prvom mestu američke liste Billboard 200, postavši najprodavanije izdanje za tu godinu. Rock’n’Roll Hall of Fame lista najznačajnijih dvesta albuma svih vremena rangira ga kao više nego solidan 44. po redu, a svrstan je i u knjigu “1001 album koji morate čuti pre nego što umrete”. Čak dvanaest puta je dostigao platinasti tiraž (radi sticanja bliže predstave, dodajmo da označava svaku milionitu kopiju). Razlozi, svakako, postoje.

Ploču koja veoma dobro definiše poletni, energični zvuk svoje ere, otvara žanrovski karakteristična numera “Let It Rock. Mogli bismo je opisati kao školski primer hard rock/glam zvuka za žurke (klavijature, pevanje uglas, čvrst ritam i ubedljiv solo), a upravo o jednoj noćnoj “turi” kruženja u potrazi za provodom i govori, ređajući toponime urbanog noćnog života i dajući simpatični mini-omaž grupi The Doors (stihom Break on through to the other side). Posle takve uvertire, sledi doslovni pucanj, zvučni udar You Give Love a Bad Name. Njihov prvi hit broj jedan, ujedno prvi singl sa albuma, iza sebe ima ništa manje interesantnu istoriju. Pesma je prvobitno bila namenjena Bonnie Tyler, ali sa drugačijim naslovom ( “If you were a woman (and I was a man)”) i tekstom. Child nije bio zadovoljan preliminarnim pokazateljima prijema kod publike, te odlučuje da kompoziciju prosledi dalje. Sa Bon Jovijem i Samborom stvari su se uklopile na pravi način, pa su, kako kaže, za svega sat i po zajednički sastavili današnju verziju.

Diane Lane i Jon Bon Jovi, 1985.

Što se tiče drugog dela inspiracije, fatalne žene o kojoj govori famozni tekst, već dugo kruži priča kako se iza njega krije glumica Diane Lane. Ona i Jon su se izvesno vreme zabavljali  tokom 1985. godine. Dok sama tvrdi: “Pet meseci. Imala sam dvadeset godina”, Bon Jovi je neodređeniji: “Deset meseci, možda i godinu.” Bilo kako bilo, muzičar na kraju ostaje slomljenog i očekivano osvetoljubivog srca. U jednom od retkih komentara na temu, Diane je znatiželjnim novinarima otkrila samo to da je on “stalno putovao na turneje, a kada si tako mlad, veza od nekoliko meseci deluje jako dugo” i da, uostalom, ne veruje kako reči pesme govore baš o njoj (“Nikada ne nosim crveni lak”, aludirala je na stih Blood red nails on your fingertips).

Njihov bivši menadžer za turneje, Rick Bozzett, iznosi nešto drugačije mišljenje. U memoarskoj knjizi “Sex, drugs and Bon Jovi” otkrio je da se par razišao zbog preteranog druženja glumice sa Samborom. Prema njegovom utisku, “mlada, divlja Diane je u tom periodu volela da se provodi, pa sve ono što je Jona isprva privlačilo ubrzo postaje razlog za raskid”. Nedugo potom vratio se srednjoškolskoj ljubavi (Dorothea Hurley), sa kojom je u braku do današnjeg dana. Muzici, s druge strane, ostaje u svakom svom segmentu ubedljiva i zarazna stvar.

“You Give Love a Bad Name” je, da spomenemo i to, bend premijerno izveo nastupajući kao predgrupa kolegama Judas Priest tokom njihove promotivne turneje za “Turbo”, a svega par nedelja uoči izlaska sopstvene ploče.

Na nju se nadovezuje danas zaštitni znak grupe, jedna od numera čije reči publika zna napamet i bez greške, a za koju je zapravo malo falilo da se uopšte ne nađe na ploči. “Livin’ on a Prayer” svoj današnji status u određenog meri duguje Samborinoj upornosti da iznova snimljena, druga verzija dobije svoju šansu, budući da u početku ne samo što nije bila favorit, nego se Jon ozbiljno dvoumio oko njenog izbacivanja. Svojevrstan komentar ekonomske krize Reganove ere dat je kroz ljubavnu priču pripadnika radničke klase, a sve to u formi motivacijske numere o opstanku uprkos obeshrabrujućim izazovima.

Junaci njenih stihova, Tomi i Đina, postali su simbol čitavog staleža i na njih će ponovo referisati pesma “It’s My Life“. Nadahnuće potiče iz životnih priča ljudi koje su Bon Jovi i Child susretali u neposrednom okruženju. Desmond je određene delove preuzeo iz lične prošlosti, prisetivši se taksiranja tokom sedamdesetih, dok mu je tadašnja devojka Maria Vidal bila konobarica. Šef restorana u kome je radila prozvao je “Đina”, zato što ga je podsećala na italijansku glumačku divu Lolobriđidu.

Prema izboru gledalaca muzičke televizije VH1, “Livin’ on a Prayer” je najveća pesma osamdesetih, prepoznatljiva po korišćenju talk box-a (iza koga stoji Richie Sambora). Kao i “You Give Love a Bad Name”, prati je video spot koji je režirao Wayne Isham (saradnik legendi kao što su Judas Priest, Def Leppard, Motley Crue, Ozzy Osbourne), a snimljen je u losanđeleskom Grand Olympic Auditoriumu. Spotovi za obe pesme često su emitovani na tada još veoma relevantnom kanalu MTV i pop/rock orijentisanim radio stanicama. Zajedničko im je i to da iza neodoljive hitičnosti stoji Desmond Child.

Social Disease” takođe koketira sa socijalnom metaforikom, ali sada u kontekstu jedne suštinski zabavne teme: ljubav je ovde najveća “pretnja”. A stranu ploče zatvara još jedan klasik iz njihovog opusa, “Wanted Dead or Alive“, nadahnut numerom “Turn The Page” Boba Segera i jednim jutrom nakon besane noći u autobusu za turneje. Jon je naslovom želeo da oda poštu svojim herojima sa Divljeg Zapada, čija ga reputacija podseća na onu koja prati rock zvezde: rečima Duška Trifunovića, fenomen da te mrze, a da ti se dive.

“Životni stil svakog rock benda liči na odmetnički – mladi banditi ujašu u grad, ukradu novac, devojke i piće, pre izlaska sunca”, objasnio je Bon Jovi. Video spot sadrži odgovarajuće crno-bele snimke načinjene na turneji, koji sugerišu opisano osećanje života na točkovima, u potpunosti se stapajući sa stihovima: Sometimes I sleep, sometimes it’s not for days,/ the people I meet always go their separate ways./ Sometimes you tell the day by the bottle that you drink,/ and times when you’re alone, well, all you do is think.

Grupa Bon Jovi, sredinom osamdesetih

Lako bi se moglo zaključiti da su svi aduti ploče smešteni na njenu prvu stranu, ali ni po okretanju vinila ne sledi razočaranje. “Raise Your Hands” obeležava žestok početni ritam, kome klavijature dodaju pop prizvuk, ublažavajući vokalnu i instrumentalnu razmahanost. Perspektiva koju nudi ponovo pripada muzičaru, glasnogovorniku čiji rad ima moć povezivanja sveta. Child je i ovoga puta utisnuo autorski pečat na drugu i treću numeru po redu. Razoružavajuće iskrena “WithoutLove” smiruje opšti tempo, a za njom sledi zanemareni biser “I’d Die For You“. Ova pesma je potpuno u Bon Jovi stilu, prepoznatljiva već na osnovu uvodnih taktova koji neodoljivo podsećaju na njihov prvi hit “Runaway”. Refreni su otpevani ubedljivo, strastveno i srčano.

Never Say Goodbye” je još jedna power balada, ali ovoga puta nostalgični osvrt na prošlost, mladalačke ljubavi, prijateljstva i prestupe, čistotu ideala. Po svemu sudeći, potekla je iz iste one atmosfere zatišja kakvo u nekom momentu naiđe na turneji, kada se za trenutak sagleda čitav život i spoznaju sve razmere samoće. Poletnom završnicom “Wild In The Streets” nastavlja se praksa traženja priče u različitim uličnim, svakodnevnim primerima koji jedinstvenim glasovima prenose poruku o usamljenosti ili zbližavanju što sa sobom povlači kršenje konvencija, nekad i otvorenu pobunu. To pesme čini životnijima, opovrgavajući pretpostavku o površnosti, a povezujući autore sa onima kojima se obraćaju.

Možda su baš na “manipulatorsko” šetanje od pojedinačne (lične) do kolektivne tačke gledišta u tekstovnom i zvučnom komuniciranju sa publikom ciljali nezadovoljni recenzenti pre trideset pet godina? U svakom slučaju, za grupu Bon Jovi uklizavanje se pokazalo kao više nego uspešno izbegavanje prepreka i početak duge muzičke priče, čije kapitalno poglavlje predstavlja upravo ovaj album.