-

35 godina albuma „Electric“: Povratak na izvorište hard rocka

The Cult - ElectricGotovo kao i u vreme objavljivanja, ne prestaje da izaziva protivrečne reakcije poznavalaca žanra. Ne pomaže mnogo ni to što je, iz današnje perspektive „Electric“ stabilno pozicioniran između probojnog „Love“ i čvršće, mada komercijalnije profilisanog „Sonic Temple“. Iz nekog razloga, namere i postignuti zvuk ove ploče zbunjuju čak i zagrižene ljubitelje skokovite karijere britanskog sastava The Cult.

Možda upravo u svesti o raznovrsnosti i neobuzdanom traganju, te rezultujućim izražajnim zaokretima, treba tražiti ključ razumevanja važnosti trećeg studijskog albuma za njihov, ali i dalji razvojni put pravca uopšte. Eksces ili namerna autokarikatura, hippie ili heavy, želja za otklonom ili preuranjen (mada nipošto uzaludan) retro-putokaz sledbenicima nezadovoljnim rokenrol trendovima tog trenutka? Svako određenje važi, barem u izvesnoj meri.

Započinjući kao pripadnici post-punk scene, ubrzo preusmerivši interesovanja ka gothic rock vodama, The Cult nikada zapravo nisu sasvim ispunjavali nijedan od strogo definisanih kalupa. Interesovanja članova i pojedinačne odlike njihovih izvođačkih profila bili su toliko široki, specifični i često naizgled neuklopivi u isti okvir, pa se još na osnovu prvih muzičkih koraka moglo naslutiti kako se neće dugo zadržati na samo jednom muzičkom konceptu.

Sklonost ka evoluiranju unutar prividne okoštalosti, zasluga prepoznatljivog autorskog pečata utisnutog na svaku pesmu, zapravo je i „Electric“ izbavila klopke jednoličnosti podražavanja već viđenog. I mada do danas opstaje poneka ocena kako se radi o „fanfikciji AC/DC-ja“, uprkos hotimičnim dodirnim tačkama sa nekolicinom uzornih primera, The Cult su uspeli da žanr obnove, podignu na sasvim novi nivo i na velika vrata iznova lansiraju u život.

U prilog tome govori neobuzdana, mada neretko do granice parodijskog preuveličana energija koja od prvih taktova naprosto trese ploču. Polazeći od namere da vraćanjem do samih izvora hard rocka i njegove vitalnosti, neušminkane primordijalne sile bez trunke koketerije sa pop stilovima, ujedno redefinišu i uspostave vlastiti dalji izraz, bend je posegao za svakim od najkarakterističnijih elemenata muzike sedamdesetih. Obrisali su prašinu sa starih vinila, preuzeli ekstatičnost Plantovih gromoglasnih vokalnih izvođenja, preciznost i dinamiku rifova Angusa Younga, neumoljivost ritmičkih lekcija naučenih od hip-hop štićenika novog producenta, dodajući svemu postojeća lična obeležja.

Najupadljivije među njima predstavlja, naravno, vodeći glas. Ian Astbury je pomahnitali šaman i nešto najbliže reinkarnaciji Jima Morrisona, iza čijih leđa besni distorzirana sila iskonskog. Taj oslonac skupa su formirali gitarista Billy Duffy, bubnjar Les Warner i basista Jamie Stewart, vraćajući u ravnotežu Ianove katkad rizične zalete i stilske zaokrete. Jedan od takvih mogao im se desiti i u trenutku kada, nezadovoljni već snimljenim materijalom radnog naslova „Peace“, odlučuju da otkažu saradnju dotadašnjem producentu Steveu Brownu i ispočetka prionu na  posao.

The Cult, 1987. godine

Odabrana zamena, Rick Rubin, bio je uveliko afirmisan – ali, u domenu hip-hop muzike. Štaviše, saradnja sa The Cult je vatreno krštenje, prvi angažman na rokenrol ploči bilo kog benda u njegovoj karijeri. Orijentišući se prema uzorima poput AC/DC ili Led Zeppelin, naročito je insistirao na pojačanoj ritmičnosti zvuka gitare, prema „Highway to Hell“ obrascu. Autori pesama, Astbury i Duffy, sa prethodno odbačenog izdanja „Peace“ preneli su četiri numere, uključujući neslavnu obradu standarda „Born to be wild“. Album se zvanično pojavio na današnji dan, 6. aprila 1987, u izdanju diskografske kuće „Beggars Banquet“ i sa ukupno jedanaest pesama, od kojih su izdvojena tri veoma uspešna singla.

U prvom trenutku, zatečeni fanovi i recenzenti izražavaju podeljene stavove prema eksperimentalnosti, sirovim instrumentima i jasnoj jednostavnosti isporučenog. Danas, kritičari se uglavnom slažu kako je sa „Electric“ „preosmišljen rokenrol za nove generacije“, onaj izvorni zvuk karakterističan najmanje deceniju ranije, ali potpuno svež usled novog konteksta pojavljivanja.

Iako su mnogi u međuvremenu ukazivali na uticaj, recimo, „Start me up“ (The Rolling Stones) na „Love removal machine“, nije im se mogla poreći autentičnost: otprilike, kao da Morrison peva u hard rock bendu. Otvorili su prolaz čitavom nizu kolega slične orijentacije, počev od Guns ‘n’ Roses koji su im bili predgrupa na svojim prvim svirkama u Velikoj Britaniji.

Iako odstupa od mističnosti prethodne, ova ploča poseže za konkretnim korenom i, pomalo kao kada se deca preruše za školsku priredbu, svoje tvorce postavlja u uloge iz vremenske mašine. Srećom, oni se na tome ne zaustavljaju, već iskustvo ugledanja proširuju sebi svojstvenim načinom i ulivaju ga u sledeći razvojni stupanj. Naravno da se tu našao izvestan, čak ne baš zanemarljiv broj apsurdnih, ponegde suvišnih, što tekstualnih, što interpretativnih segmenata.

Sve ukupno se, ipak, temperamentom smisleno uklapa uz osnovnu ideju, pa nemamo doživljaj već viđenog ni u formulativnoj prirodi pesama. Razvoj kompozicije, jedan sveprožimajući rif kao žila kucavica, maštovito-uzbudljivi solo i nadasve neumoran vokal, iz numere u numeru zvuče poznato, a ipak su novi i magnetski privlačni radoznalom uhu. Uvučeni u doživljaj rokenrola kakav je nekada bio, niti uspevamo, niti želimo da se odjavimo sa razuzdane vožnje.

Neki od momenata sa albuma posebno su inspirativni, kao zavojite melodije iz „Peace dog“ i „Aphrodisiac jacket“ ili instrumental u „Bad fun“. Na interesantnim osnovama niču „Electric ocean“ i „King contrary man“, dok „Outlaw“ i „Memphis hip shake“ nedvosmisleno potvrđuju napore benda za osvajanjem američkog muzičkog tla.

I dok se bez obrade „Born to be wild“ definitivno moglo, za tri singla su nepogrešivo odabrane pesme sa ubedljivo najvećim potencijalima hitova: „Wild flower“, Lil’ devili „Love removal machine“. Potonja se odavno ustoličila na listi najprepoznatljivijih, zaraznih i potpuno nezaobilaznih hard rock tema, a sve tri predstavljaju naširoko voljeni deo koncertnog repertoara. Možda bi bez njih album svejedno posedovao približnu snagu, ali tek kompletan zaista odiše onim pravim duhom.

Taj zbilja električni duh u jednom potezu daje omaž i odgovor; klanja se prošlom, slavi dolazeće.