Daleko od toga da je album „End of the Century“ bio promašaj. Istini za volju, nijedan njihov album, niti pre niti posle njega, nije prismrdeo graničniku top 40 na Billboard listi. Činilo se da je sve učinjeno kako bi četiri klošara iz Kvinsa konačno skočila na vrhove lista i preskočila cifru platinastog tiraža; nikada duže nisu snimali neki album, nikada više novca, a pogotovo živaca nije potrošeno kao tada. Činilo se da će angažovanje vanserijskog producenta iz krema muzičke industrije biti pun pogodak. Niko nije mogao pretpostaviti da će paklena kombinacija razuzdanog benda kojem je preko potreban mađioničar za miksetom i zaboravljenog producenta kojem je preko potreban jedan uzbudljivi bend kako bi ponovo snimio No.1 hit sve aktere dovesti u raznim momentima na samu ivicu pakla.

Kraj sedamdesetih. Novi talas će tek krenuti da zapljuskuje obale Jadrana, a potom i svih svetskih mora, šireći taj cunami ogoljenih rifova i pocepane odeće preko Rijeke, Ljubljane i Zagreba ka Novom Sadu i Beogradu. Sex Pistols će svojim egzibicijama pokrenuti lavinu negativnog publiciteta u Americi, svesno ili nesvesno izgradivši ondašnjim pankerima zid na praktično korak od slave. Iako će takav razvoj događaja umnogome definisati i dati vetar u leđa svim pank bendovima koji će kasnije nići kao pečurke posle kiše, Ramones nisu ni najmanje bili srećni zbog toga. Njihov cilj, a i njihovih izdavača Sire Records, bio je i ostao vrtoglavi skok na top listama, dugo iščekivani proboj na radio-talase i pomama fanova na nivou Bitlmanije. Filmom „Rock’n’roll High School“ su se svakako dobro pozicionirali da takav ambiciozan poduhvat bude izvodljiv.

Sa druge strane, producent Phil Spector se po svaku cenu trudio da oživi karijeru zapostavljenu zbog saobraćajne nesreće u kojoj je zamalo izgubio život iz sopstvenog ludila. Svoju usvojenu decu je godinama držao pod ključem, a supruga Ronnie Spector (pevačica grupe Ronettes čiji je on lično producent), doslovno bosonoga, pobegla je predavši mu starateljstvo nad decom i sva autorska prava iz straha za sopstveni život. Fijasko prilikom snimanja albuma Johna Lennona „Rock’n’roll“ samo je potvrdio njegovu nezgodnu narav i lošu reputaciju. Najpre je usred studija iz svog revolvera zapucao i probio bubne opne čuvenom Bitlsu, a zatim im je studio zatvorio vrata nakon što je tokom maratonskih sesija alkoholisanja celokupan sadržaj flaše viskija prosut direktno na miksetu. Trake je u jednom momentu samoinicijativno poneo sa sobom i držao ih zaključane u svojoj vili, poput svoje dece. I Leonard Cohen je godinicu kasnije doživeo sličnu, ako ne istu sudbinu. Držao mu je cev revolvera na vratu izjavljujući mu ljubav, intimidacijom je preuzeo potpunu kontrolu nad procesom snimanja i naposletku ukrao trake iako Leonard nije do tada snimio finalne vokalne deonice. Zvuk Cohena na albumu „Death of a Ladies’ Man“ je doveo praktično do neprepoznatljivosti koristeći svoju čuvenu orkestralno-horsku produkciju sa kojom je, ruku na srce, imao dosta uspeha i tuce hitova tokom šezdesetih godina, što su Cohenovi fanovi dočekali sa potpunim gnušanjem i razočarenjem.

Tonući sve dublje u alkohol i u strmoglavom padu karijere, Spector je u jednom momentu i sam ponudio Ramonesima da producira njihovu ploču „Road to Ruin“ sa proviđenjem da njihov sirovi zvuk može upeglati do savršenosti svojom tehnikom „zida zvuka“ i napraviti album života kako za njih, tako i za sebe. Oni su to odbili pošto je njihov bubnjar i defakto vođa benda Tommy doveo zamenu za sebe (Marky Ramone) i preuzeo ulogu producenta, ali će mu već za naredni album „End of the Century“ menadžment pružiti priliku da ispuni svoje proviđenje, nadajući se da će uz njegove metode i dokazanu genijalnost bend konačno uspeti da se popularizuje.

Koliko će ovo iskustvo biti drugačije za svu četvoricu dovoljno govori podatak da je za snimanje odvojen budžet od basnoslovnih 200 hiljada dolara, značajno veći od budžeta prva dva albuma koja su ih zbirno koštala samo 15 hiljada.

Nisu svi bili za to; Johnny je sve vreme bio protiv ideje da se snimi „pop“ album, smatrajući da Ramones ne treba da pravi kompromise samo zarad radijskog emitovanja. Da se on pita, svi njihovi albumi bi zvučali kao debitantski, snimljeno na kec, direktno, jasno i bez mnogo palamuđenja, što je u suprotnosti sa Philovom filozofijom. Dee Dee se nije mnogo pitao; sadržaj njihove ploče njemu nije bio toliko bitan koliko sadržaj šprica. Marky je bio za, a pogotovo Joey, kojem su Philovi hitovi obeležili detinjstvo i rano zaljubljivanje u rokenrol.

A onda je pakao krenuo da se otvara.

Prve dve nedelje snimanja proveli su svi zajedno u Philovoj vili u Los Anđelesu po četrnaest sati svakog dana ne snimivši ama baš ništa. Phil bi odvajao jednog po jednog i sa njime radio na podešavanju zvuka. Bio je u stanju da sluša satima jedan isti Markyjev udarac u doboš dok konačno ne bi bio zadovoljan proizvodom. Joey je često bio izdvajan iz grupe, kraće rečeno favorizovan, i svaki put kada bi se razgovaralo o idejama on bi bio osoba kojoj bi se Phil obraćao u ime benda. Trudio se da iz njega izvuče maksimum, kraće rečeno – da od njega napravi valjanog pevača. Jednom prilikom je odveden na sprat u jednu sobu odakle nisu satima izlazili. Kada je Dee Dee, zabrinut, krenuo da ih traži, Phil se pojavio na vrhu stepeništa, urlao na njega i mahao revolverom u njegovom pravcu. Onda bi ih sve zaključao u sobu sa klavirom gde im je do četiri sata izjutra izvodio pesmu grupe Ronettes „Baby I Love You“ koju je žarko želeo da uradi sa Ramonesima. Kada su želeli da odu odatle, dohvatio bi se pištolja i pitao „hoćete da idete“, na šta su svi, uplašeni za sopstveni život, odgovarali „ne, u redu je, ostaćemo još malo.“

Sa sobom je tokom tog perioda nosio čak tri pištolja, a njegovo obezbeđenje, naoružano do zuba, bilo je prisutno svaki put kada bi Johnny i Dee Dee bili u njegovoj neposrednoj blizini kako bi sprečili eventualni incident, budući da su i njih dvojica takođe bili veoma nezgodne ličnosti kratkog fitilja i takva bi situacija redovno pretila da eskalira u krvoproliće. Kada je došao red da se snime gitare za pesmu „Rock’n’roll High School“ tortura ekscentričnog producenta je dostigla vrhunac. Johnny je šest sati konstantno, na naređenje, udarao uvodni akord dok u jednom momentu nije načisto pukao i rekao „dosta više, pakujem stvari i odlazim!“ Tada ni pištolj nije mogao ništa da uradi jer je gitaristi bilo svega preko glave, ali se nakon dva dana ipak vratio da dovrši svoje deonice.

Dee Dee je, ubeđen da je Johnny zapalio u Njujork, rezervisao let zajedno sa Markyjem i zbrisao. Do momenta smrti je, suprotno ranijim izjavama benda, tvrdio da pojma nema kako se taj album uopšte i snimio, niti ko je zapravo svirao bas na svim tim pesmama.

Joey je jedini ostao i eventualno nagovoren da otpeva „Baby I Love You“ uz pratnju studijskih muzičara i to će ostati jedina snimljena pesma Ramonesa na kojoj niko od članova nije ništa odsvirao. Iako ga je bilo malo i blam zbog te pesme, u tom momentu nije bio siguran da li bend uopšte postoji, a Phil ga je nagovarao na solo karijeru.

Do raspada, naravno, nije došlo; srećni što su izvukli živu glavu, ostavili su menadžmentu i izdavačkoj kući da projekat privedu kraju, skinuli su po prvi put kožne jakne na omotu albuma i nastavili da rade to što rade. Međutim, po možda prvi put u njihovim odnosima stvorio se jaz. Johnny i Dee Dee su u startu iskazali gnušanje prema izabranim pesmama i produkciji albuma; na drugoj strani Marky i Joey su ga prihvatili, najviše zbog toga što su preko alkohola sa Philom pronašli zajednički jezik i bili njegovi mezimci tokom ovog perioda. Takav utisak i sam album ostavlja. Tehnika „zida zvuka“ je odlično primenjena na bubanj i vokal, za razliku od gitare koja se kroz ceo album tek nazirala, što je u potpunoj suprotnosti sa konceptom muzike na ranijim izdanjima. Nedostatak jačine se najviše oseća u pesmi „I’m Affected“ čijom su produkcijom svi bili razočarani iako pesma sama po sebi može da se svrsta među najbolje pesme ikada napravljene u njihovom opusu. „Danny Says„, ma koliko divna, nikada nije postala hit, ponajviše što nije izašla kao singl.

„Chinese Rock“ je autobiografska pesma koju je Dee Dee napisao 5 godina ranije u želji da napravi bolju pesmu od Reedove „Heroin„, ali je Johnny na nju još tada stavio veto zbog nezgodne tematike pesme. Pesmu je potom ponudio Heartbreakersima sa kojima se redovno družio, a bogami i drogirao. Razlika između te dve varijante je u nazivu (kod Heartbreakers se zove „Chinese Rocks“), a ime „Dee Dee“ u drugom stihu Ramones su zamenili sa „Arty“ (Arturo Vega, umetnički direktor i bejbisiter benda).

Najveća snaga, ali i slabost albuma bio je, izuzev pomenutih promašenih producentovih rešenja, njegov celokupni sadržaj. Dvanaest potpuno solidnih pesama od kojih je izuzetno teško bilo izabrati hit da se objavi kao singl. Johnny je konstatovao da u tome i leži problem pored osećaja razvodnjenosti muzike jer se nije potencirao pravi hit koji će navući fanove da kupe album, a da to ne bude „Baby I Love You“. I pored svega toga izdvojio se hit „Do You Remember Rock’n’roll Radio?„, te ostale pesme kao što su „High Risk Insurance„, „All the Way„, „Let’s Go„,“This Ain’t Havana“ i „The Return of Jackie and Judy“ (prirodni nastavak pesme „Judy is a Punk“). Plan da Ramones prisvoje zasluženu slavu je samo delimično uspeo i njihov kurs će ostati isti još samo na sledećem albumu „Pleasant Dreams„.

Tokom snimanja tog albuma jaz između članova će se produbiti. Marky i Joey će zagrliti flašu, Dee Dee kinesko kamenje, a Johnny devojku svog pevača koju će kasnije oženiti. Sam Bog zna kako su uspeli stvarati i biti zajedno još narednih petnaest godina pošto Johnny i Joey do kraja života nisu pričali jedan sa drugim. Takvu situaciju će iskoristiti Dee Dee da povuče svoje konce i okrene bend ka hardcore zvuku na sledećoj ploči „Too Tough to Die„. Do kraja karijere, a posebno nakon nje, ostvariće svoj cilj da postanu legendarni, ali će poslednja prilika za No.1 hit ostati (ne)čuvena saradnja sa Philom Spectorom.

Phil takođe nikada više nije napravio No.1 hit i trebaće mu preko dvadeset godina da sa grupom Starsailors makar izjednači (ne)uspeh ostvaren sa Ramonesima. Kaznu za svoje ponašanje i navike koje je stekao prekomernim (zlo)upotrebljavanjem oružja platio je presudom za ubistvo drugog stepena glumice Lane Clarkson i danas, kao osamdesetogodišnjak, život provodi u zatvorskoj bolnici u Stoktonu, Kalifornija, brojeći dane do 2025. kada će ispuniti uslov za puštanje na slobodu.