fbpx

-

Naslovna Autorski članci Kolumne i članci 33 1/3 skreča na vinilu - Gde se susreću piramida, sunce i krčag

33 1/3 skreča na vinilu – Gde se susreću piramida, sunce i krčag

Mnogi su odustali od istraživanja prapredaka novih muzičkih pravaca. Razlog tome je što odgovor često uopšte nije lako naći. Ako postoji barem prećutni konsenzus oko prve rokenrol ploče (“Rocket 88”), za mnoge druge podžanrove istraživanje vodi u bespuće i daleku prošlost; negde, čini se, i do samog Hrista i njegovih apostola. Što se tiče psihodelije, trag vodi od muzičara ravno prema producentima. Kada su im inovativni muzički producenti kao što su Phil Spector i ekipa pokazali gde je sve moguće otići sa obradom zvuka, muzičari su sami krenuli u istraživanje svih mogućih ekspresija na svojim instrumentima, stvarajući nešto potpuno drugačije od svega snimljenog do sada, a u narednih 60 godina i (in)direktno uticati na razvoj svakog narednog muzičkog pravca; mainstream ili underground – svejedno je. Droge su taj balon vizija napumpale do prečnika Zemljine lopte dok pod pritiskom nije pukao, ali o tome ćemo kasnije. Svakako, ko god bio taj Neznani junak koji je prvi od svih rešio da se malo poigra sa zvučnim zapisima jednako je bitan čovečanstvu kao i neznani predak što je otkrio točak ili batica koji je osmislio ringišpil.

Iako je za sve kontrakulturaše baš Kalifornija, Sunčana država, obećana zemlja Izrailja, a Los Anđeles i San Francisko Meka i Medina hipi pokreta, sudbina ih je proklela tako da, kao prvo, najpsihodeličniji bend na svetu ne potekne baš odatle, a drugo da će ta dva velegrada postati potpuna suprotnost onome što su hipici želeli kada su krenuli ka zalasku sunca. Los Anđeles ponajviše. Grad u kome se apsolutno sve dešava, tamo gde je akcija, pretvorio se u međuvremenu u Sodomu i Gomoru i možda će lično sahraniti hipi pokret i celu kontrakulturu, barem na par godina dok se bivstvovanje i zločin Mansonovih u potpunosti zaborave. San Francisko će, a to svi znaju, rađanjem Silicijumske doline privući potpuno drugačiji tip ljudi od bitnika, frikova i hipika. Takva neobična fuzija dece cveća i mikročipova doneće gradu i njegovom stanovništvu epitet najvećih kulturnih snobova na belom svetu.

Dakle, najpsihodeličniji bend na svetu je morao imati širok dijapazon karakteristika, pre svega dovoljno širok da bude po tome spektakularniji od popularnosti, slave i legende o grupi The Doors, pogotovo kada se uzme da je Jim Morrison zbog svoje prerane smrti jedan od prvih iniciranih za famozni Klub 27. Dovoljno je bilo “samo” napraviti veći hit od “Somebody to Love” i luđu stvar od “White Rabbit”; po drugim karakteristikama najistureniji bend iz San Franciska Jefferson Airplane nije odudarao od svoje okoline – zbog okoline. Bendovi sa Ostrva su takođe imali konje za trku, ali će samo jedan od njih, i to malo kasnije, preuzeti primat. Ne i te 1965. godine, kada je u studio jednog producenta željnog igrarija nigde drugde do u konzervativnom Teksasu, Državi kauboja, ušetao momak sa praznim krčagom u ruci…

Ne nužno muzičar, čak uopšte ne, Tommy Hall je bio dovoljno uticajan i prevejani lažov i lopov da oko sebe okupi grupicu garažnih muzičara ujedinjenih oko ideje Vrlog Novog Sveta, ali i (zlo)upotrebi halucinogena radi stvaranja jasnije slike. Njegov cvrkut iz krčaga savršeno se nadovezao na talenat Roky Ericksona i pesmu “You’re Gonna Miss Me” koju je sa sobom poneo iz prethodnog benda The Spades, a koja će kasnije neminovno postati hit. To je možda bio i Tommyjev ključan uspeh; uzeti pod svoje mladog, svežeg i talentovanog osamnaestogodišnjaka kakav je bio Roky Erickson i iz ambicioznog mladog benda ga ubaciti u prvi psihodelični rok bend na svetu (ako je verovati navodima i ako nećemo stvar istraživati do citata iz novozavetnih apokrifa) pun raspuštene bagre, ali sa ozbiljnom misijom i vizijom da iznese novu revoluciju u rokenrol muzici. Kako navodi originalni bubnjar John Ike Walton, sve što je bilo potrebno da preuzme kontrolu nad mozgom mladog tinejdžera, već dovoljno zaluđenog idejama bitnika, frikova i hipika da je napustio školu jer nije hteo da se šiša, su tri zrna pasulja, to jest tri sličice esida.

Nakon uspeha gorenavedene pesme, snimljene po drugi put samo ovoga puta pod firmom 13th Floor Elevators izašao je prvi album, “The Psychedelic Sounds of the 13th Floor Elevators” sa manifestom na perforaciji u kojem se navodi da upotreba hemije ispravlja odavno iskrivljen, aristotelovski vertikalni pogled na svet i stapa ga u horizontalni pregled, više stanje svesti kao vid potrage za suštom i čistom istinom i razumom, a šta sadržaj albuma pokušava da interpretira semantičkom analizom svake pesme odštampanom tik ispod manifesta.

Ako je prvi album tek zagolicao maštu sve rasprostranjenijih kontrakulturaša, drugi album “Easter Everywhere” predstavlja remek-delo i predstavlja mesto gde se spajaju piramida i oko, čoveče, kako je to Roky jednom prilikom izjavio. Iako u jednom momentu plasiran na Billboard 200 top-listi, album je podbacio u prodaji i ponajviše ide na dušu izdavaču The International Artists koji je, nakon prodatih 40 hiljada kopija prvog albuma, neobjašnjivo spustio inicijalni tiraž drugog na samo 10 hiljada, očekujući uz limunadu rekordnu prodaju prvog tiraža uveren u status i reputaciju benda, što se, gle čuda, nije desilo.

A reputacija benda nije u to vreme mogla biti gora; već su se vidno na svakom svom nastupu raspadali od psihodelika i ostavili utisak samo na one na koje su mogli takvo stanje svesti preneti – drogiranu omladinu. Ekskurzije radi nastupa u glavni grad Teksasa, Hjuston, uključivale su sve i svašta u scenario, uključujući i neželjene policijske racije. Biograf Elevatorsa, Paul Drummond, je u svojoj knjizi opisao detalje najčudnijeg koncerta benda u Hjustonskom muzičkom teatru, na bini centriranoj unutar prostora koja se okretala dok je bend nastupao, a priča ide ovako:

Gitarista Stacy Sutherland je, nakon nekog vremena apstinencije neposredno pred svirku bacio esid i, inače paranoičan i tremaroš, priznao Waltonu da je uplašen kao dvogodišnje dete. Walton je naveo svog advokata Jack McClellana da ga izvede napolje na pola sata, a ovaj mu je za to vreme uvalio džoint u usta i vratio ga na binu još goreg nego ranije. Ležao je na bini tripujući vukodlake svuda oko njih i prisustvo anđela smrti sa njima na bini, slika koja će ga uhoditi do kraja života. Roky Erickson nije mogao nikako da se sastavi sam sa sobom posle šake esida i ulupao se dodatno dezorijentisan od rotirajuće bine, zaboravljao je pesme ne znajući gde je stao, a verovatno ponekad ni gde se nalazi.

Sve takve i takvima slične egzibicije koje su konstantnim tripovanjem od garaže preko studija do javnih nastupa praktikovali Elevatorsi uzrokovale su uzburkivanje atmosfere i pored sve intenzivnijih seansi u potrazi za istinom Svevidećeg oka. Prvo su nabacili na sebe budno oko zloglasne teksaške policije. Posmatrajući nemoćno kolektivni odlazak u bunilo i pranje ruku od strane izdavača bend su prvo, jedan za drugim, napustili basista Benny Thurman, njegov zamenik Ronnie Leatherman i ekonomski vođa benda bubnjar John Ike Walton. Walton zapravo nikada nije bio kao oni, nakon prvog lošeg tripa je shvatio da ta igra nije za njega:

“Tommy mi daje želatinsku kapsulicu punu različitih halucinogena i kaže ‘uzmi’. Ne hvala. Zatim ulazi u sobu Stacy, ‘slušaj čoveče, moraš uzeti taj esid ili nećeš biti na istoj liniji sa nama’. Onda ulazi Benny i kaže mi istu stvar. Okej, šta sad, hajde. Kako sam bubnjao tako su se zidovi počeli pomerati, misli više nisam mogao kontrolisati. Tommy me je užasavao. Grozan trip, jedino što želiš je da se valjaš po travnjaku. Možda nekim ljudima to ne smeta, ali ja više nisam bio isti, nisam želeo više to da uzimam.”

Situacija je postala već dovoljno ozbiljna i opasna kada je uhapšen i smešten u ćeliju i tamo doživeo najgori trip ikada posle čega je napustio bend. Njega pred sam izlazak albuma “Easter Everywhere” menja izvesni Danny Thomas iz Severne Karoline. Posle uspešne turneje po Kaliforniji od Los Anđelesa do San Franciska gde su stvarno bili mnogo popularni, stvar postaje kritična kada Roky Erickson na jednom nastupu u San Antoniju tokom leta 1968. godine počne doslovno brbljati usran od LSD-a i takvo stanje mu postane trajno, bivajući rapidno sve gori i gori. Majka ga je smestila u psihijatrijsku ustanovu gde mu je uspostavljena dijagnoza paranoidne šizofrenije.

Kako je snimanje trećeg aluma pod radnim nazivima “Beauty and the Beast” i kasnije “A Love That’s Sound” već bilo u punom jeku, izdavač je radi čistog profita i stvaranja slike o još uvek funkcionalnim Elevatorsima izbacio lažni live album sastavljen od ranijih snimaka benda na koje je nalepljen aplauz publike. Nikome se unutar grupe to nije dopalo, ali je ona već u ovom periodu pokazala ozbiljne znake dezintegracije. Mnoge sesije snimljene tokom proleća 1968. godine su odbačene na jesen, a Roky je više vremena provodio na terapijama nego u studiju. Ronnie se vratio u bend u avgustu i već tada je primetio da se Roky pretvorio u biljku. Doprinos Tommy Halla je iz nepoznatog razloga bio još manji. Razbijanjem glavnog kreativnog odbora postavilo se pitanje kako će Stacy, Ronnie i Danny izgurati proces do kraja i ubediti publiku da su to oni isti Elevatorsi bez nukleusa benda (Roky, Tommy).

Album, sada nazvan “Bull of the Woods” je na kraju morao biti dokrpljen sa četiri pesme snimljene na proleće i to su jedine pesme na kojima je ceo originalni kreativni odbor učestvovao. Prva pesma “Livin’ On” je možda nešto i najbliže konceptu “Easter Everywhere” i jačini benda na svom vrhuncu. Roky je, nasuprot svom stvarnom tadašnjem stanju, fantastično otpevao tu pesmu na Stacyjev zapaljivi rokenrol rif, kao i “Never Another” na kojoj vrištanjem izlazi na crtu Jamesu Brownu. To je ujedno i jedina numera kroz čiju pozadinu specifično cvrkuće krčag Tommy Halla. Ostale dve pesme Roky je otpevao na mnogo prefinjeniji način; veselija “Dr. Doom” i uzajamno mračna, melanholična, raštelovana, a opet umilna “May the Circle Remain Unbroken”, vešto ostavljena za sam kraj.

Ostatak albuma je nafilovan zajedničkim delovanjem trija Stacy, Ronnie i Danny gde se Stacy izdigao kao najveći autor i preuzeo vokale. Ističe se još jedna svetlija numera garažnog ritma “Til Then” koju je Stacy napravio zajedno sa Tommyjem. “Rose and the Thorn” predstavlja esenciju psihodeličnog roka sa umetnutim eho efektima i promenom motiva na sredini pesme. Bas linija puni i dominira tokom pesme “Scarlet and Gold”. Stacy je uradio odličan posao na “Street Song” ubacujući delay efekte i dodajući minimum tri skoro istovremenske gitarske deonice relativizijući metričko poimanje vremena. Na albumu se našao čak i skromni Leathermanov doprinos “With You”.

Nikada širi dijapazon motiva primenjen na albumu “Bull of the Woods” nije privukao dovoljno pažnje publike, pa čak ni njihovih najvećih fanova. Više gledajući kroz omot ploče i slušajući pesme kroz filter prethodnog albuma, svi su ubeđeni da je album samo labudova pesma benda koji nije na okupu dočekao čak ni izdavanje albuma u martu 1969. godine. Podelio je sudbinu benda pre svega što se kroz dva različita materijala jasno oseća proces dezintegracije benda i gubitak svakog kursa, zbog odsustva najplodnijeg autora grupe i produkcije koja je obavljena na sličan način na koji je i snimljen – sklepaj to što brže pre nego uleti murija! Ujedno je i glavni materijalni dokaz nemara od strane menadžmenta iz redova izdavača. Danny Thomas je pokušao da sve te fragmente sklopi sa producentom Ray Rushom i ekipom njegovih inženjera, dodavši na neke trake i aranžmane duvačke sekcije, što je bilo prilično korišćeno u to vreme. Nažalost, sav doprinos novog kreativnog odbora je označen samo kao filler u odnosu na, kako se tada verovalo, bazu albuma u kojoj je pevao Roky. Dugo je bio zanemaren i zaboravljen u sećanju fanova dok materijal nije dovoljno odstojao da može nezavisno od prethodnog opusa grupe biti analiziran. I tek posle mnogo godina album su mnogi prihvatili, uzeli za ozbiljno sve pesme i priznali materijal snimljen bez najboljeg od njih, čestitali Stacyju na idejama, motivima i veoma zrelom i markantnom autorskom učinku. Danas ga deo fanova smatra za najkvalitetniji materijal grupe iako je u svoje vreme tretiran kao mrtvorođen.

Upropašćeni od esida, zanemareni od menadžmenta, paranoični od konstantnih racija, 13th Floor Elevators su isparili na isti način kao i psihodelični rok šezdesetih, samo još brže i intenzivnije. Sudbina članova benda, pojačana još famoznijim slučajem Syda Barretta iz britanske psihodelične atrakcije Pink Floyd dokazaće generacijama muzičara kasnije da put popločan tabletama i distorziran halucinacijama ne vodi ničemu dobrom, a kamoli uzvišenom. Suprotno tome, Pink Floyd služi kao primer benda na vrhu piramide psihodelične muzike do kojeg je stigao bez najluđeg od njih i bez svih halucinogenih egzibicija, oprezno sticajući inspiraciju i umeće da dotle dođu. Stacy Sutherland se posle svega toga navukao na heroin, proveo par godina u zatvoru, živeo white trash postzatvorski život, propio se i nekih deset godina kasnije poginuo slučajnim pucnjem iz pištolja tokom svađe sa ženom. Tommy Hall se tokom sedamdesetih, nakon smrti kontrakulture, priključio sajentolozima.

Roky Erickson je definitivno od svih najviše propatio. U februaru 1969. godine pao je zbog jednog jedinog džointa i, budući da mu je to bio treći prekršaj, suočio sa desetogodišnjom zatvorskom kaznom. Našao je izlaz iz situacije pozivajući se na mentalno stanje šizofrenije, te se izvukao sa “samo” tri i po godine u Rusk mentalnoj ustanovi gde je gotovo svakodnevno lečen torazinom i elektrošok terapijama. Izašao je sistemski potpuno upropašten, pokušao sa par kolaboracija da oživi karijeru i to je činio nakratko, uključujući i jedan mali reunion nastup Elevatorsa 1984. i još jedan 2015. godine u cilju proslave jubileja benda za 50 godina postojanja. Njegovo mentalno stanje je i dalje bilo jako nestabilno, pričajući koješta na intervjuima, uz konstantne tvrdnje da je vanzemaljac preuzeo njegovo telo i um. Krajem osamdesetih je osuđen za nesvakidašnji slučaj krađe tuđe pošte i uznemiravanja pisanjem pisama različitih sadržaja brojnim slavnim ličnostima. Legalni zastupnici su uglavnom uzimali na osnovu ugovora najveći deo kolača njegovog stvaralaštva dok 2001. godine njegov najmlađi brat Sumner nije podneo zahtev za starateljstvo svog starijeg i napaćenog brata. Tek tada je uspeo da stane na noge i spremi se za skroman, ali dostojanstven kambek početkom milenijuma. Umro je na današnji dan pre godinu dana, sigurno spokojniji nego tokom većeg dela života.

Na kraju je najpsihodeličniji bend ipak morao doći iz Amerike, zgrčen između šaka čestih policijskih racija i mobilizacija za Vijetnamski rat, ukočen od meskalina i suočen sa represijom više nego britanski đilkoši, u konstantnoj potrazi za mestom gde piramida susreće oko, izvan utopije slobodnog sveta poznatije kao Kalifornija. Nisu to mogli biti Doorsi, ni Grateful Dead, Janis, Jeffersoni niti Flojd. Morali su biti 13th Floor Elevators.