fbpx

-

Naslovna Autorski članci Kolumne i članci 33 1/3 skreča na vinilu - Fatalna Lulu i njena sudbina

33 1/3 skreča na vinilu – Fatalna Lulu i njena sudbina

33 1 3 skreča na vinilu lulu metalica lou reed

Slučajna ili namerna, provokacija je sastavni deo rokenrola još od samog nastanka. Prvo se provocirala moralna većina naviknuta na rasnu segregaciju. Zatim se provocirao takozvani normalan svet ne samo izgledom rokenrol autora, već i parolama protiv boraca u Vijetnamu i celokupne ideje Novog svetskog poretka koje je neko u njihovo ime nametnuo. Rokenrol je stao na crtu svakom tabuu koji je postojao, od slobodne ljubavi između više ljudi istog ili različitog pola do brakova sa maloletnim rođakama, i oborio nakon teške borbe, noseći se sa njima letnji dan do podne.

Posebna grupa izvođača-provokatora su oni kojima sami albumi provociraju reakciju raznih slojeva društva: od verskih i državnih institucija do medijskog establišmenta kao glavnog oružja (ali i giljotine) rokenrola, Roditeljskog istraživačkog centra za muziku (skraćeno PMRC) i dalje, sve do nevinih fanova, istovremeno nenaviklih na radikalne akcije svojih idola i skretanje sa glavnog toka.

Nova rubrika “33 1/3 skreča na vinilu” posvećena je svim albumima koji su probali i (uglavnom) nisu uspeli da pokopaju svoje autore, kao i svim autorima koji su morali hirurški odbacivati pojedina dela kako bi spasili svoje karijere.

Lulu

Od početka izrade gramofonskih ploča do strimova na Spotify verovatno se nije desila osoba koja je sadržajem svojih nosača zvuka toliko odlazila u neslućene krajnosti, večito izazivajući pomešane (i pretežno negativne) reakcije kritike i publike, a opet osoba čija je pojava na svetskoj muzičkoj sceni i status među istima u najmanju ruku opisivan epitetom “genijalan”. Iako prilično plodan, posebno tokom prve dve decenije karijere i izdavanja novih longplejki na godišnjem nivou, Lou Reed se tokom cele svoje karijere mučio da svojim novim materijalom pridobije kritiku. Nekim radovima je izraženo stavljao do znanja svima da ga mišljenje kritike uopšte ne zanima, verovatno revoltiran sve lošijim recenzijama svojih izdanja.

Ni publika ga nije bogznašta kapirala iako se trudila, ali hej, to su bile lude godine uz zoru hipika i okruženje puno čudaka iz imenika Andyja Warhola. Pod takvim okolnostima pogled na muziku grupe Velvet Underground predstavljen kroz mnoge izložbe morao je da prođe u krugovima avangardnih umetnika, isto koliko je morao biti osporavan i ignorisan od strane (tada se ispostavilo) konzervativne kritike u kojoj je prednjačio nijedan drugi do Rolling Stone, koji je tek vremenima unapred kada sazri percepcija tih izdanja ispravljao greške prvih impresija.

Čak i onda kada bi kritika pohvalila neki od radova, komercijalan uspeh i bilo kakav pokušaj skoka na top listama završio bi se potpunim fijaskom, uglavnom zahvaljujući negližentnosti izdavača. Svoju želju da se prilagodi i sopstvenu muziku vrati konvencionalnosti Reed je platio razilaženjem prvo sa Warholom i Nico, a koju godinu kasnije i sa Johnom Caleom, za koga je godinama kasnije tvrdio da je poblesavio i da je svojim fiks-idejama odlazio predaleko, poput ideje da na snimanju sledeće ploče stave pojačala ispod vode (!?) kako bi se dobio što originalniji zvuk.

Uvek su mu u karijeri izdavačke kuće predstavljale “problem” jer su, nanjušivši potencijal koji ovaj neobični kantautor ima, sklapale ugovore po nenormalnim uslovima, guravši ga da bude što kreativniji. Rezultat svega toga su neverovatno osporavani konceptualni album “Berlin”, kritikovan zbog tematike koja je bila teški tabu u to vreme, “Sally Can’t Dance” koji mu je stvorio impresiju da, što je manje upleten u produkciju albuma, to sve postane veći hit i, napokon, proizvod “odrađivanja” ugovora i svojevremeno Reedova želja da se objavi za klasičnu sestru-izdavača RCA Records, Red Seal, možda i najneslušljiviji album ikada proizveden na kugli zemaljskoj, “Metal Machine Music”.

Potonji predstavlja duplu ploču (!) sa kompozicijama pod naslovnim imenom i rednim brojem dela za svaku od četiri strane, napunjene bukom puštenom i kontrolisanom sa bukvalno svakog električnog instrumenta kojeg se dohvatio. Prva je teorija da cela ploča predstavlja jednosatni loop te da se početak prve nastavlja na završetak poslednje strane, a druga, još interesantnija, je ta da se “Metal Machine Music” zapravo pušta sporijim tempom i unazad, što kompoziciji daje potpuno drugačiju dimenziju, a tokom jednog dela se jasno čuje distorzirana gitara i, što bi neki rekli, pečat Lou Reeda – plač bebe! Šta je sam Reed hteo da kaže ovim albumom to ni Bog Gospod neće znati; da li ovih sat vremena užasne buke nešto govore ili je samo nasumično krljao po potenciometrima. Nije to skapirao ni Lester Bangs, jedini od renomiranih kritičara koji mu je dao dobru ocenu i nazvao ga “najboljom pločom svih vremena”. Ostali kritičari se nisu trudili ni da skapiraju, poredivši to sa zvukom veš mašine ili noći na terminalu.

Decenijama kasnije taj isti Lou Reed drži legendarni status među zvezdama muzike, ali sa pojedinim delovima koje niko nikada neće svariti, niti skapirati. Tokom prve dekade novog milenijuma dobiće godinama zakasnele zasluge i pohvale za svoja kontraverzna dela i doživeti da izvodi ceo “Berlin” kojeg se morao odreći zarad opstanka, kao i da oformi “Metal Machine Trio” i nastupa uživo pred zbunjenom, ali opčinjenom publikom koja ga i doživljava kao ludog genija kojeg svakako neće skapirati, hteli da priznaju to sebi ili ne.

Sa druge strane, njegove malo mlađe, ali takođe legendarne kolege, grupa Metallica tokom svoje prve decenije uopšte nije imala slične probleme. Postavili su se kao predvodnici Bay Area, a samim tim i američke heavy metal scene, čiji je speed/thrash stil oduvao rokere i zvanično ih pretvorio u metalce. Klasični period Metallice trajaće zaključno sa S/T albumom “Metallica”, kasnije poznat kao čuveni “Black album”. Tek sa izdavanjem dva albuma kada su već imali planetarni status pod nazivima “Load” i “Reload” osetiće oštrice kritike i stvarno razočarenje core dela publike.
No, u godinama u kojima je mlaka reakcija na novi materijal najmanji problem i predstavlja silver lining u nizu stvari koje će se kasnije nadviti nad bend, studijski cover album “Garage Inc.” i preuspešna kolaboracija sa simfonijskim orkestrom na live albumu “S&M” doneće bendu zatišje pred buru. Famozna tužba protiv kompanije Napster koja je svojim korisnicima dozvoljavala transfer muzike u mp3 formatu između sebe rezultiraće pobedom i naplatom štete, ali i otvoriti Pandorinu kutiju. Sve će početi revoltom fanova koji će njihova naredna izdanja sve do 2008. godine i albuma “Death Magnetic” izuzetno popljuvati zajedno sa kritikom. Takav loš publicitet tek će na neko vreme odagnati izdavanjem dokumentarnog filma “Some Kind of Monster” o svim nedaćama koje su srozale bend na samom vrhu i dovele ga na ivicu raspada, kao i neočekivan i bolan kraj saradnje sa Jason Newstedom.

Kako su uspeli smlačiti tvrdokorne fanove tada novim albumom “Death Magnetic” uspeli su dobiti tuce novih i mladih fanova, ali će koju godinu kasnije rizikovati da izbace album kojim će, možda i zauvek, oterati publiku od sebe i tako sami sebe sahraniti.

Naime, Lou Reed i Metallica su 2009. godine zasvirali zajedno na godišnjici Rokenrol kuće slavnih što predstavlja možda i početak onoga što će oko dve godine kasnije izaći pred radoznalu javnost. Kirk Hammet je najavio rad na nečemu što “neće biti 100% Metallica” i što se može okarakterisati kao “projekat”. Proizvod će postati “Lulu”, priča o Švabici koja je krenula silaznom putanjom života i dočekala da postane prostitutka u Londonu. Bazirana na istoimenoj drami Frank Wedekinda, svojevremeno će, još u periodu između dva rata, bosanska (i jugoslovenska) primadona Bahrija Nuri Hadžić biti u vodećoj roli opere u Cirihu.

Kompletan autor ove varijante iz 2011. godine je Lou Reed, dok su aranžmani pozadinske muzike delo kalifornijske četvorke u cilju da Reedove neiskorišćene demo snimke prilagode svom stilu i naprave monstruozno jednoiposatno kopile albuma “Berlin” i “Master of Puppets”. Najveći problem, a primetiće to i kritičari i biografi, je što fanovi Metallice neće dobiti želju da čuju, recimo “Berlin”, niti će slušati “Lulu” kao takvo delo, već će svojih sat i po provesti hvatajući samo zvuk i rifove svog omiljenog benda i porediti ga sa drugim njihovim remek-delima.

U uslovima kakve imaju legende kao oni, sve to može (i bi tako) glatko proći, snimiti se, objaviti. Propast ili ne, izdavači će se uvek utrkivati da baš oni preuzmu objavljivanje. Tako su Warner Bros i Vertigo Records podelili pokroviteljstvo; jedni za američko tržište, a drugi za ostatak sveta. Sam proces snimanja za ljude koji inače imaju sve što su ikada poželeli (a pritom se bave muzikom) nema razlog da ne prođe lagano, što je Reed i izjavio: “Sve smo snimali uživo, gledajući se i svirajući”. Stacionirani u studiju Metallice u San Francisku, bili su prepušteni sebi i svom zvuku, bez korišćenja gluvih soba koje Reed nikada nije voleo jer proizvode sterilnu muziku, ali je zato bio impresioniran izgledom studija u kome svi sede u krugu, okrenuti jedni drugima. Uživao je, tvrdi, radeći sa Lars Ulrichom i ekipom.

Ipak, da nije baš tako bilo otkriće kasnije Ulrich i priznati da je na momente bilo problematično, te da je jednom eskaliralo tako što ga je Lou izazvao na ferku. Tokom jedne diskusije Ulrich mu je pokušao objasniti kako funkcionišu neke stvari u spoljnom svetu, na šta se vremešni umetnik narogušio. “Nije mi bilo svejedno da izađem na uličnu tuču sa njim jer je on majstor borilačkih veština”, veli Urlich u jednom intervjuu i kroz šalu će: “Sva sreća pa sam na sto metara brži od većine četrdesetosmogodišnjih muzičara, za slučaj da zagusti”.

Sam album je… nesvarljiv na prvu, najblaže rečeno. Zvučno surov, vazda neparan i iščašen. Odmah će se pojaviti singl “The View”, dok će se kao svima omiljena kompozicija etablirati “Junior Dad”. Možemo reći da su obe teme nešto što je Metallica usvojila još sa albumom “Load”. Uticaj speed metala se oseća u preintenzivnim rifovima numere “Mistress Dread”. Reedov recitalski vokal pomešan sa (uglavnom) četvoročetvrtinskom pozadinom razdvojiće pevanje od muzike i pohvalu od kritike. Možda će album kao takav tek pojedini očekivati, što sada možda i deluje prilično logično; većina će se ipak krstiti nad takvim delom. Kritika je već sa noževima i viljuškama u rukama dočekala “Lulu” spremna da je pojede i dok će neki novinari sa neshvatljivom dozom simpatije davati dobre recenzije, prava slika sveukupnog utiska biće polarisana između ekstremno negativnog i ekstremno pozitivnog, gde će prvo za milju prednjačiti.

Joseph Viney iz redakcije Sputnikmusic smatra da će Metallicu, koju već mnogi teraju u penziju, sa ovim albumom odraditi svoj poslednji radni dan, dok je Reed i njegov pečat “šta god to značilo u njegovom slučaju” odavno zacementiran i ovo neće imati posledice po njega. Iskusni recenzent Don Kaye, koji je svojevremeno branio čak i “St. Anger”, ocenio je “Lulu” kao katastrofalnu grešku i projekat koji može učiniti nepopravljivu štetu karijeri Metallice. Pojedini kritičari su verovatno godine živele za momenat da Reedovo delo uporede sa nečime, te imamo “da Red Hot Chili Peppers obrade akustično 12 najgorih stvari Primusa bilo bi bi bolje”, “nije za ljudsku upotrebu”, “bolje bi bilo provesti tih sat i po gledajući travu kako raste ili d***ti u čarapu”. Oni koji su nakon puštanja da se sve to slegne i da album odleži shvatili su poentu (ili bar tako misle). “Ne mislim da je ploča sranje, zapravo je volim. Dajte joj priliku, pustite je još jednom”, izjavio je James Parker iz Atlantica. Neki izvori navode da je dugogodišnji kolega David Bowie zapravo voleo “Lulu” i smatrao ga možda i najboljim delom Lou Reeda.

Od strane fanova (barem kada je Metallica u pitanju) album će biti brzo zaboravljen, ali naposletku neće mnogo uticati na njihov status, što će se u godinama koje dolaze pokazati kroz film “Metallica: Through the Never” i naredni, za sada poslednji studijski album “Hard Wired… to Self-Destruct”. Iako je kritika pretežno sahranila “Lulu”, nije sahranila njihovu karijeru, pre svega što su i oni, kao i sam Lou Reed, više puta prolazili kroz slamanje srca većini fanova. Na kraju krajeva, seća se Ulrich prvih reakcija na akustičnu gitaru u pesmi “Fade To Black” kada je cela tvrdokorna metal zajednica reagovala jačinom nuklearne eksplozije i od tada ih je, kaže, bilo još gomila.

Gledano na duge staze, najbitnije što je Reed uradio metal kvartetu jeste možda usađivanje osećaja ravnodušnosti prema svima koji ne shvate sve dimenzije i dubine umetničkog dela i načina da lakše prebole svaku narednu kritiku. Kao i Reed, i Metallica su već duže vreme legende na sceni bez pretenciozne želje da više ikada ikome išta dokazuju, dajući svoj svojoj zaostavštini (pa i ovom albumu, zašto da ne) priliku da prirodno obave taj deo posla.

Reed će, kao glavni autor pesama sa “Lulu”, redovno izvoditi poneke numere sa albuma uživo još naredne dve godine dok ga smrt ne odvoji i definitivno od ovog sveta. Naviknut na skromne prihode, kroz šalu je izjavio kako on još od “Metal Machine Music” i 1975. godine nema fanove, ali se plaši fanova drugog benda koji su ga na nož dočekali i pre nego što je album izašao na svetlost dana.

Do dana današnjeg svet još nije progutao “Lulu” i možda nikada neće skapirati Lou Reeda. Možda je samo pitanje vremena kada će “Lulu” postati ono što je bio “Berlin”. A možda će zauvek ostati zabačena u kraju da zajedno sa “Metal Machine Music” skuplja prašinu. Ali, koga briga? Lou je sve vreme bio na ovoj planeti da bi snimao najčudnije svetske ploče, i to je radio čisto radi – zabave.