ZVUK.
PINK.
MAGLE.

Da li ste ikada zamišljali kako bi bilo da padate kroz atmosferu gasovitog džina? Zamislite samo da padate i da nikad ne dotaknete dno. Pozdrav svim ljubavnicima, ljubimcima i ljubiteljima buke, danas je okruglo trideset godina turbulentnog, veselo-uznemirenog albuma „Loveless“ irskog benda My Bloody Valentine iliti prodigalno dete gitarskog manijaka Kevina Shieldsa.

Kada su Alan McGee i Dick Green, suvlasnici izdavačke kuće Creative Records sastavili ugovor sa dotičnim irskim bendom, nisu očekivali da će im se život toliko promeniti. Naime, McGee je oćelavio, a Green doživeo nervni slom i osedeo. „Loveless“ je album koji je proizvod fanatične opsesije i istovremeno potpune nezainteresovanosti. Ovom nervoznom ležernom čudu se niko nije nadao. „Loveless“ kao da je došao iz spoljašnosti univerzuma, u potpunosti se stvorio niotkuda.

Elem, čini se da je „Loveless“ najintrovertnijih albuma ikada. Introvertnost u egzekuciji bi se ogledala u načinu na koji je bend raspodelio svoje kreativne dužnosti tokom snimanja. Gitarista je bio zaokupljen raslojavanjem audio slike, dok je ostatak benda svira u skoro uobičajenoj r’n’r rutini. U studiju se to ogledalo nezavisnošću Kevina Shieldsa u odnosu na ostatak benda, gde je Kevin odsvirao skoro sve neophodne deonice i linije izuzev bubnjeva. To se ogleda i na način na koji su snimali vokale, jer su Shields i Butcher potpuno izolovali sebe audio-vizuelno, a jedini način praćenja snimanja za producenta je bilo posmatranje monitora.

Dakle jedan od načina interpretacije ovog albuma jeste stidljivost i poteškoće u komunikaciji koje ista može izazvati, što je vrlo samoobjašnjavajuće za ovo introvertno izdanje.

Tehnički, „Loveless“ predstavlja jedno mukotrpno i dugačko nastojanje kada je reč o snimanja i mixanja albuma. Snimanje „Lovelessa“ je počelo početkom 1989. da bi se album objavio dve i po godine kasnije u septembru 1991. U startu Kevin Shields se nadao da će album biti gotov kroz nekoliko nedelja kontinuiranog rada. Malo ko je mogao da pretpostavi da će se ovaj poduhvat pretvoriti u jedno od najmučnijih i najneekonomičnijih snimanja u istoriji moderne muzike.

Kada je reč o budžetu, „Loveless“, iako sa skromnim počecima od oko dvadeset hiljada funti, usled loše organizacije i poteškoća koje je Shields često pravio svojim nezadovoljstvom nad dobijenim trakama, produkcija albuma koštala je Creative Records i bend spekulativnih dvesta pedeset hiljada funti. Shields i dan danas tvrdi da je izdavačka kuća nadula cifru izjavljujući da je pravi trošak iznosio oko sto hiljada funti i da je to uglavnom bilo za životne troškove benda tokom tog vremena. Pravi budžet je i dan danas misterija jer u toku svog relativno kratkog veka Creative Records nije javno objavio trošak za snimanje „Lovelessa“, a kasnije su otišli pod stečaj, da bi na kraju bili otkupljeni od strane Sonya. Ali, dosta politike! Rim se nije izgradio za dan niti „Loveless“ snimio za nekoliko nedelja kako je Shields isprva zamišljao.

„Loveless“ je iznenadna šetnja, sretanje nekog koga nisi hteo da vidiš, a želeo si. „Loveless“ je opojna iluzija prvog poljupca. „Loveless“ je um lišen konzistetnosti, ostavljen na pučini mora. Bespomoćno plutajući i pokušavajući da se dokopa obale da bi ga struja i talasi vratili natrag…..možda ovo zvuči kao preterivanje zar ne? Ok, novi pokušaj.

„Loveless“ predstavlja amorfnu masu audio pejzaža koji konstantno menjaju oblik, intenzitet i boju. Počevši od grandži uvodnice „Only Shallow“ do psihodelične „To Here Knows When“ , osećajne „When You Sleep“ i na kraju bizarno rasplesane „Soon“ . Ceo album predstavlja audio spektakl gde svaka pesma odiše suptilnošću, oscilirajući između stvarnog i nestvarnog, sa zvukovima koji izranjaju iz zvučnog zida i na kraju se opet vraćaju u isti, nanovo postajući deo razdragane pink kakofonije sa repetativnim dens ritmovima i klavijaturama.

Kao i mnogi autori iz miljea alternativnog rokenrola sa kraja sedamdesetih pa na ovamo, MBV se igrao sa formom već uspostavljenog gitarskog zvuka, odnosno bavio se dilemom „koliko možemo da napustimo formu, a da ovo i dalje bude r’n’r“. Nešto što je Kevin Shields izveo sjajno, možda slučajno ili makar kao nagađanje, lutajući od rešenja do rešenja, odstranjujući delove i ostavljajući elemente koji na jednom primalnom nivou rezonuju sa njegovim srcem i podsvesno govore njegovom umu da je samo možda uradio nešto što je ludo i tehnički pogrešno, ali provokativno sa ukusom i dovoljno pop da se dopadne i najvećim uživaocima Beatlesa. „Loveless“ je ekser glaziran čerijem, emotivna vožnja po srčanoj vertikali, sve što je kul u vezi nas i istovremeno nije. Narkoleptično dronovanje bzz bzz.

Spotove sa Lovelessa je snimio britanski producent Angus Cameron koji je takođe snimao spotove za Primal Scream i Ride. Cameronova distinktivna psihodelična i „nemirna“ estetika je savršeno išla uz audio raspoloženje „Lovelessa“. Omot je uzet sa snimanja spota „To Here Knows When“ kao stil image. Na njemu možemo videti pokret blurovanog Fender Jazzmastera kojeg je Shields koristio kao svoj sporedni instrument, ali i kao mali omaž J Mascisu iz Dinosaur Jr.

Sve u svemu, „Loveless“ nije ni dana ostario u poslednjih trideset godina otkako je prvobitno izdat. Ne računajući kreativna reševnja u pogledu Shieldsovih upotrebljenih tonskih progresija koje evidentno ukazuju na to da se ovde radi o nečemu iz devedesetih (i možda nekih implementiranih elektronskih segmenata), sam album kao celina ne pokazuje veće znake starenja. I da citiram jednog drugara „gledajući spotove SY i MBV 93′ na RTS3, mislio sam da je to muzika budućnosti, čist futurizam!“. Ta opaska jednog mladog momka nije daleko od istine, kao što ni „Loveless“ nije daleko od srca slušalaca i nakon trideset godina. Jer je „Loveless“ (bez-ljubavi), album koji je zapravo dobio svu ljubav!