Za mnoge bendove prelaz iz osamdesetih u devedesete godine prošlog veka obeležile su neminovne promene stila, vizuelnog identiteta, (pri)zvuka i stava. Kao predstavnici hard’n’heavy scene, istovremeno svrstavani među glamere, Skid Row isprva balansiraju između dve nijanse. Ni sasvim heavy, ali ni tipičan glam/hair – zapravo, najbliži kolegama i prijateljima Guns’ N’ Roses – napravili su savršeni proboj veoma uspešnim debitantskim albumom, objavljenim 1989. i jednostavno naslovljenim imenom benda.

Sebastian Bach je odigrao neporecivu ulogu u privlačenju ogromnog broja ženskih fanova, izgledajući kao Adonis: visok, savršene plave kose i lepog lica, a s druge strane ispunjavajući svaki kliše ponašanja neobuzdane rock zvezde sklone incidentima i izražavanju stavova bez kočnice, začinjenim specifičnim smislom za humor. Nakon početne popularnosti uvećane atraktivnim fizičkim izgledom frontmena i sentimentalnom baladom „I Remember You“, nije bilo sumnje u izvesno zasićenje praćeno željom da se iskorači iz već frustrirajućeg kalupa, koji je pretio da u senci ostavi realni kvalitet njihove muzike.

Prilika za promenu ukazala se u vidu tradicionalno prelomnog izazova poznatog kao album broj dva. Potencijalni kamen spoticanja za mnoge umetnike sa zabeleženim početnim trijumfom, uslovio je dodatnu obazrivost članova. Nastaviti na talasu proverene formule uspeha ili slediti narednu razvojnu zamisao, bez obzira na to uklapa li se u tuđa očekivanja? Skid Row bira drugu opciju.

Uobličavanje ploče pratila je izvesna presija usled činjenice da se pred njima nalazila već ugovorena i apsolutno neizbežna turneja sa već spomenutim Gunsima, na kojoj je ekipa iz New Jerseya trebalo da bude predgrupa. Poziv Axla Rosea oberučke su prihvatili, iako u tom trenutku „Slave to the Grind“ još nije bio završen (isto važi za dupli LP Gunsa „Use Your Illusion“), a odlazak na turneju bez novog materijala predstavljao je neuobičajenu pojavu.

Snimanja na Floridi i u Los Angelesu odvijala su se, baš kao i u slučaju debitantskog ostvarenja, pod sigurnim vođstvom producenta Michaela Wagenera, čoveka koji je omogućio da magija bendova Accept, Dokken, Great White, White Lion, Metallica, Bonfire, W.A.S.P. dobije odgovarajuće „pakovanje“. Pevač Sebastian, basista Rachel Bolan, bubnjar Rob Affuso, gitaristi Dave „The Snake“ Sabo i Scotti Hill bili su, uprkos svim nesuglasicama koje će ih kasnije nepovratno razdvojiti, tim snova kada se prihvate instrumenata.

Opredelili su se za upadljivo tvrđi zvuk kao mešavinu različitih stilova – od heavy do speed metala, punka i čak nagoveštaja dolazećeg grungea, praćenu društveno angažovanijim tekstovima kroz koje beskompromisno iznose kritiku modernog načina života, podleganja pritisku nametnutih autoriteta, konzumerizmu, narkomaniji, manipulativnosti organizovanih religija, sve u svemu, nesvesnom ili svojevoljnom predavanju zamkama konformizma u svim pogubnim oblicima.

Koncept i nameru savršeno je objedinio omot ploče, čiji je autor Sebastianov otac David Bierk, poznati kanadski slikar postmodernista. Radi se o trodelnom muralu inspirisanom Karavađovim delom „Sahrana sv. Lucije“ naslikanim oko 1608. godine za sicilijansku crkvu posvećenu ovoj svetici. U Bierkovoj interpretaciji, koja se proteže i na unutrašnjim stranama bukleta, savremene figure smeštene u srednjovekovni vizuelni kontekst okružuju osobu veoma nalik Sebastianu, a među njima je moguće razaznati i Johna F. Kennedyja.

Izlazak ploče (11. juna 1991) članovi benda su dočekali uveliko na spomenutoj turneji, a njegov odjek i plasman ih – potpuno šokira. „Slave to the Grind“ je, naime, prvi heavy metal album u istoriji koji je tokom tzv. SoundScan ere (nov, pouzdaniji način evidencije uveden u martu iste godine; dotle su tiraži bili praćeni neposrednim kontaktiranjem radnji širom zemlje i raspitivanjem o prodaji, što je vodilo često varljivim i nepreciznim rezultatima) debitovao na prvom mestu liste „Billboard 200“. Samo u prvoj sedmici prodato je 134 000 primeraka, da bi na kraju bio dostignut dupli platinasti tiraž, sa pet izdvojenih singlova od kojih svaki prati video spot.

Što je još bitnije, ocene kritike su bile izrazito pozitivne, pri čemu prednjače poređenja sa ranim Mötley Crüe i Judas Priest. Cenjeni kritičar Martin Popoff istakao je kako album „iznenađujuće i dobrodošlo trese sistem“, dok sam bend pesmama koje slušaoce vode do „mračnih, uznemirujućih mesta sudaranja odraza sa brigom“ dokazuje „istančanost, samovrednovanje i hrabrost“. Usledila je turneja („Slave to the Grind Tour“), na kojoj su im podrška bili Pantera i Soundgarden.

„Slave to the Grind„, kao što je već naglašeno, predstavlja ploču sa jasnom i dosledno razvijenom idejom. Sadrži dvanaest pesama, čiji su autori većinom Bolan, Sabo i Hill, pri čemu je odabir singlova ujednačen tako da se među najisturenijim, reprezentativnim primerima nalaze dve eksplozivne uvertire i sve tri power balade. Snimljene su dve verzije albuma, različite po tome što je na onoj „pristojnoj“, (clean) pesmu „Get the Fuck Out“ zamenila stvar „Beggar’s Day“. Uprkos tome, bilo je nemoguće obuzdati opšte raspoloženje kojim odiše: bunt, nagomilanu prezasićenost svakodnevnom hipokrizijom i represijama, premorenost praćenu namerom da se svemu tome jednom učini kraj. Razbijanje kalupa i izneveravanje klišea, ali bez nedoslednosti prema dotadašnjem zvučnom identitetu grupe, osnovne su karakteristike albuma.

Varljivo tihi, pritajeni uvod u „Monkey Business“ najavljuje neku vrstu produžetka priče iz „Welcome to the Jungle“, sa kojom je nemoguće ne uočiti ogromnu vokalnu, instrumentalnu i tematsku sličnost. Galerija marginalaca, pravi pravcati ulični bestijarijum, adekvatno postavlja prvi od dva osnovna tona kojima je album prožet i uspešno se nastavlja u još bržoj naslovnoj numeri. Za nju su vezane zanimljive priče: snimljena i izmiksovana u naboju kreativnosti, za samo jedan sat, ova pesma se na ploči našla bez naknadnih doterivanja.

Sebastian mnogo kasnije otkriva kako se, zapravo, radi o demo snimku zadržanom nakon što su shvatili da „regularna“ verzija naprosto nije mogla da ga nadmaši po intenzitetu. Bend je zatim došao u sukob sa diskografskom kućom „Atlantic Records“ oko ekranizovanja pratećeg spota: izdavač je smatrao da se, prema tadašnjem trendu, podrazumeva pojavljivanje modela u bikiniju, što članovi kategorično odbijaju. Ukazali su na činjenicu da pesma ni na koji način nema veze sa ženskom seksualnošću, niti je to poruka koju nameravaju da posreduju, prema tome, za već angažovanu manekenku nema mesta ispred kamere.

Pesmu „The Threat“ primetno krasi mötleycrüeovski šmek, pri čemu je istovremeno stilski skladno uglavljena između dve ere, na samoj prekretnici glama i grungea. Demonstrirano vokalno umeće otkriva Bachov smisao za ležerne transformacije od agresivnosti do raskoši svojstvene mjuziklima, sa ekspresivnošću pravog pripovedačkog dara. „Get the Fuck Out“ je precizna, direktna minijatura bez ijednog suvišnog dela i sa, danas unekoliko nelagodnim, sirovim humorom.

Numere poput „Psycho Love“ i „Mudkicker“ nadovezuju se na opus sa prvog albuma, dok „Creepshow“ i „Livin’ on a Chain Gang“ poseban naglasak stavljaju na groteskno, karikaturalno i nedvosmislenu socijalnu kritiku: A con man’s intuition can wash your sins away / Send your contribution and he’ll save your soul today / What can he know, has he been through hell and back / He takes the cash and drives it home in a brand new Cadillac.

U ovaj korpus svakako spada ubedljiva simbioza punk i heavy zvuka „Riot Act“ (I never wanted to be president, because it’s nothing but an ego trip. I didn’t want your education, because it’s nothing but a pile of shit) – Bolan se, uostalom, neskriveno pozivao na Ramones kao uzore.

Ako je, brojčano, veći deo ploče posvećen nizu brzopoteznih, nemilosrdnih zvučnih udaraca, tri prisutne balade jesu njen možda najvredniji deo, a ništa manje bolan, posredno angažovan i brutalan. Pre svega, moćna „Quicksand Jesus“ nastavlja da se služi sakralnim aluzijama, s tim što od ironizacije prelazi na problematizovanje očajanja u bezizlaznim, graničnim egzistencijalnim trenucima (Are we saved by the words of bastard saints? Do we live in fear or faith? Tell me now, who’s behind the rain?). Ova pesma slušaocu prilazi postepeno, kao plima, obuhvatajući ga divnim uvodom, pa zatim odnoseći i potpuno zarobljavajući izvanredno sugestivnim gitarskim i glasovnim prelazima.

Sličnom iskrenošću u posredovanju delikatnih, a nipošto banalizovanih emocija, odlikuje se „In a Darkened Room“. Ploču zatvara „Wasted Time“, grandiozan i duboko potresan osvrt na mladalačke ideale poražene pred posledicama previše pohlepnog i brzog trošenja života (I think back to the times / When dreams were what mattered / Tough-talking youth naivete). Ova pesma, prema Sebastianovim rečima inspirisana Stevenom Adlerom i problemima legendarnog bubnjara sa zavisnošću, budući beskompromisno izlivena iz srca i duše, predstavlja vrhunsko zatvaranje albuma-bombe.

Sa današnje tačke gledišta, „Slave to the Grind“ označava istinski vrhunac karijere grupe Skid Row. Nažalost, nikada više nisu ponovili takav uspeh. Svega nekoliko godina kasnije, sa Sebastianovim napuštanjem usled nepomirljivih sukoba dolazi do trajnog rasparčavanja jezgra sastava. Sopstvenim putem, ili možda stranputicom, krenuće i muzički pravac koji ih je proslavio. Ubrzo se kao dominantniji javljaju neki novi žanrovi, a zlatno doba za hard’n’heavy zvuk nepovratno odlazi.

Šteta je što, obrevši se u procepu između nastupajućeg grungea i sopstvenog stila koji napušta tron, „Slave to the Grind“ i pored jasnih statističkih pokazatelja uspeha umnogome ostaje nedovoljno vrednovano muzičko delo. Podvrgnuto sudu savremenosti, ukazuje nam se kao neobično skladno, upečatljivo jedinstvo nekoliko stilova, od metala i punka, preko sve popularnijeg alternativnog rocka, pa do podrazumevane, suštinske heavy osnove. Sa prethodnicima Guns’ N’ Roses i sledbenicima Ugly Kid Joe, ostavili su ubedljivo, još aktuelno svedočanstvo sa margine, iz sve snage gurajući prst u oko establišmentu. Njime nas, uostalom, danas možda glasnije nego ikada pozivaju na buđenje.

Prljavo bučni i prkosni album odaje utisak izlivenosti u jednom potezu, neprekinutog krika sa različitim modulacijama. Dok fenomeni kojima su se tekstualno pozabavili nastavljaju da truju civilizaciju, ali i kopkaju sve nepomirene individue (Won’t beg, won’t bleed / The end of sacrifice is a threat to society; odnosno: Can’t be king of the world if you’re slave to the grind), takođe nepromenjeno oduševljavaju snaga i veština muzičkog izvođenja. Na kraju krajeva, u tome leži ne samo njihovo stvaralačko zaveštanje, već materijal za nova razmatranja, reevaluaciju i, iznad svega, zaljubljivanje u opus grupe Skid Row.