-

30 godina „Fear of the Dark“: Kraj jedne ere

Fear of The Dark Iron Maiden

Pamtite li prvi potpuno samostalno nabavljeni CD omiljenog benda? Sliku koju je vaša tinejdžerska simpatija nosila na crnoj metalskoj dukserici, tada nezaobilaznom obeležju muzičkog ukusa i supkulturalne pripadnosti? Početak nerazdvojnog prijateljstva usled, između ostalog, saznanja da buduća cimerka obožava istu skrajnutu, a savršenu pesmu? Ploču koja možda nije baš najbolje „ostarila“, ali za vašu generaciju ima nemerljiv sentimentalni značaj, jer ste uz nju otkrivali uzbudljivi žanr?

Kladim se da mnogi milenijalci na spomen opisanih odlika pred očima takođe imaju upečatljivu kombinaciju žutih slova i plave pozadine na kojoj se bauk Eddie, zlokobno stopljen sa okruženjem, nadvio sa kvrgave grane drveta, vizuelno potpuno odgovarajući imenu albuma. Za to vreme, u svesti odzvanjaju preteće ploveći zvuci jedne od najprepoznatljivijih uvertira, koja na koncertnim izvođenjima dovodi do neverovatne usaglašenosti benda i publike.

„Fear of the Dark“, po mnogo čemu nesvakidašnje studijsko ostvarenje Maidena, upravo navršava trideset godina postojanja, jubilej koji obeležavamo u sklopu sada već sitnog odbrojavanja do 24. maja i susreta u Štark Areni. Čitava decenija smestila se između nastanka dve prekretničke, svake na svoj način kultne ploče grupe Iron Maiden. Prva sa Bruceom Dickinsonom kao frontmenom („The Number of the Beast“) i poslednja pre njegovog privremenog napuštanja benda, ujedno „međaši“ perioda koji s pravom zovemo njihovom zlatnom erom, danas su omiljene zbog podjednako ikoničnih omota, naslova i vodećih singlova.

Sa danasnje tačke gledišta, mada možda ne spada u njihova najimpresivnija dela (makar ne u totalitetu), sagledamo li okolnosti koje su prethodile i pratile nastanak ove ploče, ne možemo joj poreći veliki značaj. Izdvojilo se nekoliko antologijskih pesama, obeležila je radikalne promene u postavi i daljem radu benda, a na širem planu i završetak jedne epohe, pokušaj drugačijeg pristupa tematici, sviranju, muzičkoj industriji. Pokazala se tačna pozicija na kojoj su se Maideni u tom trenutku nalazili, nastojanje da se prevaziđe kreativna blokada i, nažalost, neuspeh čije će posledice potrajati do u osvit novog milenijuma.

Sreća u nesreći, tada još nedovoljno vidljiva, leži u činjenici da se već prećutno prihvatala istina kako svako lutanje od proverenog „mejdenovskog“ nasleđa vodi u slepu ulicu, a samo određena postava i njoj najudobniji zvuk imaju prirodan, moćan, vanvremenski karakter. Bio je to iskorak, vredno iskustvo eksperimenta i proširenja vidika, ali na duže staze apsolutno neodrživo – što se, uostalom, pokazalo svega nekoliko meseci kasnije, Dickinsonovim odmetanjem u soliste.

Rezultat želje za promenom i pružanjem dokaza kako ih vreme još nije pregazilo, samim tim „No Prayer for the Dying“ (1990) predstavlja trenutak nesigurnosti, a „Fear of the Dark“ je razuđeno, eklektično ostvarenje sa nekoliko istinski briljantnih dometa, ali i zabrinjavajuće slabim tačkama. Kao celina, ipak, funkcioniše sasvim dobro, u onim svetlim trenucima iskupljujući čudne, šaljući sliku družine koja ne zazire od proveravanja vlastitih stvaralačkih vizija. Osetna je, svakako, „kriza srednjih godina“ samog pravca, ta panična težnja heavy metala da doskoči sve većem potiskivanju u senku grungea i brutalnijih saplemenika, time što će pesmama dati angažovaniji karakter i aktuelnije motive.

Moglo bi se reći da je ovim albumom nastavljena linija rastanaka od ljudi koji su tokom presudnih godina činili jezgro fenomena zvanog Iron Maiden. Drugi po redu bez Adriana Smitha, čije se odsustvo i te kako osećalo kroz ne malu stvaralačku dezorijentisanost, bio je to poslednji primer saradnje sa producentom Martinom Birchom, koji se nakon snimanja povukao u penziju.

Objavljen za diskografsku kuću „EMI“, „Fear of the Dark“ je trajanjem od blizu sat vremena najduži LP koji su do tada snimili, zbog čega se pojavio na dvostrukom vinilu. Postavu su činili Bruce Dickinson (vokal), Steve Harris (bas), Nicko McBrain (bubnjevi), Dave Murray i Janick Gers (gitare). Većinu pesama kao koautori potpisuju Bruce, Steve i Janick, dok je za dizajn omota po prvi put angažovan Melvin Grant – jeziviji Eddie, u stilu Nosferatua, bio je pun pogodak i do danas jedna od najbolje prihvaćenih inkarnacija čuvene maskote.

Iron Maiden, 1992.

Album otvara ujedno prvi lansiran singl, nezaustavljiva i momentalno obuzimajuća „Be Quick or Be Dead“, sa prepoznatljivim vriskom omiljene ljudske sirene za vazdušnu opasnost, nastavljenim u Bruceov uobičajeno sugestivan, raznovrsnim ulogama vičan vokalni performans. I nakon toliko vremena, ovo je veoma dobra stvar, efektna, ubitačnog ritma, primetno žešća od dotadašnjeg stila Iron Maidena, a znatno bliža thrash zvuku.

Već sledeća, „From Here to Eternity“, još od prvih taktova neprijatno podseća na AC/DC. Iako se ne može nazvati lošom, otvara niz zbunjujućih numera koje ponajviše ostavljaju utisak da su se Maideni pretvorili u – tribjut. Definitivno neočekivana, nažalost ne izaziva efekat pozitivnog iznenađenja poput prethodne, mada je, ako ništa drugo, reč o završnici tematskog ciklusa o Charlotte the Harlot.

Zato utisak višestruko popravlja „Afraid to Shoot Strangers“, jedna od njihovih osobeno epskih numera, sa prelepom postepenošću uvertire i gotovo zaprepašćujuće naglim, a opet skladnim instrumentalnim prelazom koji vodi do zaista raskošne usaglašenosti svih elemenata. Sasvim sigurno, pred nama je vrhunac kvaliteta na ploči.

Lajtmotiv straha ponavlja se već u narednoj „Fear is the Key“, koja ritmom evocira dramatičnu prirodu najboljih numera sa albuma iz osamdesetih, što, uostalom, sasvim odgovara posredovanoj temi stihova. Negde pri sredini se, doduše, preterano razvodnjava i prestaje da pažnju drži onako napregnutom, a blago pretenciozna „Childhood’s End“ ne spašava situaciju.

Međutim, ono što se može izdvojiti svakako je doslednost građenja atmosfere beznađa, pritajene tmine neizvesnosti pred budućnošću koja zabrinjava, osećaja da se čitav period otkida i nepovratno gubi, a ono što dolazi ne obećava mnogo. Sagledana u tom kontekstu, „Fear of the Dark“ je ploča beskrajnog pesimizma, koji u završnici vrhuni razvijenom paranojom lirskog glasa, dalekom od neopravdane.

Dotle, novi uzlet donosi njihova prva istinska balada, potcenjena i divna „Wasting Love“. Zanosna melodija sve vreme vas nosi kroz priču o uzaludnosti traganja za emocionalnim ispunjenjem u predavanju čisto čulnim, suštinski ispraznim iskustvima, a sve je upotpunjeno sjajnim video spotom u režiji Samuela Bayera.

Time je zaokružena prva polovina ploče, koja odnosi blagu prednost nad ostatkom započetim ne tako pohvalnom čudnovatošću „The Fugitive“, osrednjom „Chains of Misery“ (doduše, solo je zaista dobar) i pesmom koju mnogi fanovi čak nazivaju najgorom u karijeri Maidena – „The Apparation“. Iako Dickinson peva bez razlike intenzivno, a svirka je na visokom nivou, nedostaje X faktor bezuspešno tražen i na kasnijih par albuma (od kojih jedan slučajno deli ime datog fenomena) sa Blazeom Bayleyem.

Još jedan nepravedno zanemaren biser je „Judas Be My Guide“, odlična stvar direktnog pristupa i zaraznog refrena. Oscilacije se nastavljaju novim padom u vidu još jedne AC/DC numere „Weekend Warrior“, da bi se sve ipak završilo trijumfalno, zahvaljujući danas već zaštitnom znaku grupe – pesmi „Fear of the Dark“. Njena kompleksna i u svakom smislu kompletna struktura odmah uvlači slušaoca u svoj svet i do kraja ne ostavlja mesta za predah, sa svakim novim slušanjem pokazujući kako, koliko god nam se činilo da je dobro znamo, s razlogom uživa popularnost i jednostavno ne prestaje da oduševljava.

Iako je primljena bolje od „No Prayer for the Dying“ i dokopala se prvog mesta na britanskoj listi, kritičarima to nije bilo dovoljno da ploču proglase povratkom benda na stari nivo. Novitete u zvuku označili su preovladavanje thrash i hard rock elemenata u pojedinim pesmama, te njihova prva istinska power balada, dok su na tematsko-motivskoj osnovi sa nejednakim uspehom, varirani raznovrsni društveno angažovani tekstovi: od maestralne antiratne „Afraid to Shoot Strangers“, preko „Fear is the Key“ inspirisane buđenjem svesti o AIDS-u nakon odjeka smrti Fredija Merkjurija, pa do jedne o fudbalskim huliganima – „Weekend Warrior“.

Te 1992. svet se našao na prekretnici, nade podstaknute rušenjem Berlinskog zida pale su u vodu nedugo nakon same građevine, politički neredi i socijalne nejednakosti počeli da se iznova zaoštravaju, a muzička scena nije ostala imuna na sve bliže i očiglednije promene. Za Iron Maiden, dolazilo je vreme velikih iskušenja, usled čega svojevrstan oproštajni soundtrack za jedan razvojni period, mnogo godina kasnije uprkos svemu zvuči kao izrazito i neosporno srčana ploča.

Sasvim dovoljno da obezbedi kultni status među obožavaocima, široko raspoznavanje kod svih drugih, a ponajviše ustreptalost pri iščekivanju da se pogase svetla, pa čitava dvorana horski dočeka Bruceov „demonski“ smeh pri kraju prve strofe – zatim se prepuštajući dobrom starom doživljaju…