-

NaslovnaAutorski članciKolumne i članci30 godina albuma "Temple of the Dog": Oda najharizmatičnijem frontmenu Seattlea

30 godina albuma “Temple of the Dog”: Oda najharizmatičnijem frontmenu Seattlea

Temple Of The Dog

U Seattleu, krajem osamdesetih godina dvadesetog veka, pre nego što je na tron došao grunge i probio se u mainstream, gradom je carovala grupa Mother Love Bone. Ovaj bend su činili Stone Gossard i Jeff Ament, članovi današnjeg giganta Pearl Jam, a osim njih Bruce Fairweather, Greg Gilmore i Andrew Wood. Član koji nas najviše zanima je Andrew Wood – frontmen i glavni vokal čija je tužna sudbina zapravo i povod nastajanja tribute supergrupe koja je tema ovog članka – Temple Of The Dog.

Osim što je bio jedna najinteresantnijih ličnosti na sceni Seattlea krajem osamdesetih godina i na ulazu u devedesete, Wood se družio sa svim muzičarima koji su stvarali u tom dobu, a između ostalog i sa Chrisom Cornellom (Soundgarden) koji mu je bio i cimer. Wood je imao velikih problema sa narkoticima i nekoliko neuspešnih pokušaja odvikavanja koji su rezultirali njegovom smrću 1990. godine. Na veliku žalost svih muzičara i fanova u Seattleu, Wood je napustio ovaj svet sa samo 24 godine. Mnogi njegovi saradnici i prijatelji su jednoglasno tvrdili da je on bio jedan od najboljih frontmena koje su videli jer je posedovao sve što jedna zvezda ima, a bio je čak i na putu da postane sledeći Freddie Mercury. Njemu nije bilo bitno za koliko ljudi nastupa jer je svaki njegov nastup, scenski i emotivno, odrađen kao da je nastupao na najvećem stadionu.

Chris Cornell je bio na turneji sa Soundgardenom i kada se vratio sačekala ga je tužna vest o smrti njegovog najbližeg prijatelja. Odlučio je, nakon izvesnog vremena, da mu oda počast jedino kako je umeo – pisanjem pesama. Udružio se sa članovima Woodovog benda, Gossardom i Amentom a kao dodatno pojačanje, momci su doveli Matta Camerona (Soundgarden) i Mikea McCreadyja (kasnije Pearl Jam). Gossard i Ament su pokušavali da naprave plan kako da nastave sa bendom koji je izgubio svog unikatnog frontmena. U priču tada ulazi Eddie Vedder koji se seli iz San Dijega u Seattle i postaje novi vokal benda koji će postati Pearl Jam.

Temple of the DogTemple of the Dog je bend koji je napravljen sa jednom misijom, a to je da se snimi album sa pesmama koje je Cornell napisao u čast Woodovog života i stvaranja. Većinu numera na albumu potpisuje Cornell sa izuzecima gde doprinose Gossard i Ament. Kod vokala je slična situacija, sve glavne vokale je otpevao Cornell, dok mu se Vedder pridružuje kao gostujući vokal na pesmi “Hunger Strike“. Ova pesma je ujedno i Vedderov prvi ikada snimljeni vokal na LP izdanju. Čak iako niste čuli za Temple of the Dog, kada čujete ovu pesmu znate da je pevaju dva najveća vokala Seattlea iz devedesetih godina. Kao što se i inače dešava sa pesmama velikog kalibra, “Hunger Strike” je nastala sasvim spontano tokom snimanja. Cornell se mučio sa nižim lagama u pesmi i nije bio siguran kako ih izvesti a da one zvuče kako treba. Ubrzo nakon dolaska u studio, Vedder je samo počeo da peva te deonice intuitivno i bez koordinisanja, savršeno se uklopivši sa Cornellovim visokim deonicama.

Kako jedna pesma ne čini album, nećemo se zadržati samo na ovoj numeri već ćemo pomenuti i neke koje ste možda i zaboravili. Prve pesme koje je Cornell napisao sa ovog albuma su zapravo “Reach Down” i “Say Hello To Heaven“, koja je možda i druga najpoznatija sa ovog jedinstvenog ostvarenja – bluzerska balada koja svojim tempom idealno prati dinamičnost Cornellovog glasa. Iako je ovaj bend bio sačinjen od ljudi koji su u svojim matičnim bendovima težili ka grubljem zvuku, celokupan album odiše nitima bluza, roka sedamdesetih i na momente instrumentalno shoegazea.

Akcenat je svakako na vokalima koji veoma emotivno oslikavaju odnos Cornella, Gossarda i Amenta prema Woodu. Vedder kao gostujući vokal na “Hunger Strike” i prateći vokal na “Pushing Forward Back”, “Your Saviour” i “Four Waalled World” je taj tajni sastojak koji je učinio ovaj album jednim od najboljih koji su snimljeni devedesetih godina a po nekim relevantnijim listama i jedan od najboljih ikada.

Temple of the Dog nikada nije imao live nastupe u godinama nakon objavljivanja, osim nekoliko koji su se desili povodom dvadesetpetogodišnjice. Čak i nakon objavljivanja, album je pao u senku zbog četiri najveća albuma koja su izašla u periodu između 1990. i 1991. godine – Nirvanin “Nevermind”, “Ten” Pearl Jama, “Badmotorfinger” Soundgardena i “Facelift” Alice in Chainsa.

Njegova sudbina se menja nakon godinu dana, i 1992. godine nakon što je velika grunge četvorka prešla u mainstream, kritičari otkrivaju ovaj skriveni dragulj na kome se nalaze članovi dva u tom trenutku najpoznatija alternativna benda. Interesovanje za album raste i nakon svih ovih godina se ne zaustavlja. Temple of the Dog, i bend i album, se uvrštavaju u anale muzike i ako zavirimo na svetske liste, i dalje se nalaze među najboljima.

Smrt Andrew Wooda je osudila jednu od najprespektivnijih grupa Mother Love Bone na samo jedan album “Apple”, koji je izdat nakon Woodove smrti. Međutim, “Temple of the Dog” je dao Woodu šansu da se još jednom nađe na sceni, možda ne fizički ali je njegov stvaralački duh primetan u svakoj pesmi sa albuma i to ne samo zato što su one oda njemu, već i zbog samog stila koji je vrlo približan njegovom. Ako se ikada odlučite da poslušate Mother Love Bone i upoznate sa vokalom Andyja Wooda, sledeće što bi trebalo da uradite je da pustite Temple of the Dog i zamislite da on peva sve pesme. Kockice će se same posložiti i nikako nećete pogrešiti ako se ovaj album zauvek zadrži na vašim listama jer je na našim prisutan svakog dana.