Na današnji dan, pre trideset godina, 24. septembra 1990. godine, Fields of the Nephilim, veterani britanske gotik scene, izdali su svoj treći po redu album „Elizium“. Bend su 1984. godine obrazovali pevač Karl Mek Koj (Carl McCoy), gitarista Piter Rajt (Peter Wright), basista Toni Peti (Tony Pettitt), bubnjar Nod Rajt (Nod Wright) i saksofonista Geri Visker (Gary Wisker). Nakon izdavanja EP „Burning The Fields“, sledeće godine saksofonista je zamenjen još jednim gitaristom Piterom Jejtsom (Peter Yates), čime je konačno oblikovana zvučna slika benda. Nakon debi albuma “Dawnrazor” (1987) i drugog “The Nephilim (1988), bend je objavio i prvi konceptualni album “Elizium”. Ispostaviće se da je to bilo i poslednje zajedničko izdanje ove petorke.
Stvaralaštvo Fields of the Nephilim, sa vizuelnom estetikom prašnjavih kauboja špageti vesterna, učinilo ih je prepoznatljivima posvećenoj šarenolikoj publici iz redova pankera, darkera, metalaca, pa i ljubitelja art roka. Čini se da je neslavni raspad benda, ubrzo nakon izdavanja ovog, možda i najprijemčivijeg albuma, doprineo da Fields of the Nephilim ne budu dovoljno prepoznati i priznati van granica žanra, čemu ruku na srce, nisu ni težili. Nakon raspada, članovi su se okrenuli novim projektima, dok je Mek Koj kasnije nastavio da koristi ime benda.
Iako je „Elizium“ atmosferom tipično gotik, ni on, kao ni rad celog benda, ne bi trebalo da se žanrovski strogo ograniči, jer su Fields of the Nephilim i sami redefinisali žanr dok su ga uporedo i nadilazili. Ovaj album je zvukovno dosta bogatiji, za šta je svakako zaslužan producent Endi Džekson (Andy Jackson, sarađivao je sa Pink Floyd). Svaki ton je na svom mestu, besprekono odsvirane i uklopljene gitarske deonice, ponavljajuće bas linije, bubnjarski pasaži od zaglušujućih do onih odsviranih u džez maniru.
Ova zvučna gozba nudi izobilje deonica, od onih koji će slušaoca dići svojom jačinom do sanjarskih pasaža kojima će ploviti iznad izmaštanog Sumera, preko morfičkog okeana, do polja “Eliziuma”. Ključnu nit svakako predstavlja pesničko stvaralaštvo harizmatičnog frontmena Karla Mek Koja ali bilo bi nepravično ako bi se zanemario doprinos ostalih članova benda. U pitanju je jedno sonično putovanje u prostranstva i krajolike Fields of the Nephilim politeističkog i okultnog imaginarijuma na koje svaki muzički posvećenik treba da se otisne bez žanrovskih i/ili religijskih predubeđenja.
Muzici Fields of the Nephilim, odnosno pesništvu Karla Mek Koja, sa referencama na delo H. P. Lavkrafta (Howard Phillips Lovecraft), na pesnike sa početka XX veka i okultiste Ostina Osmana Spera (Austin Osman Spare) i Alistera Kroulija (Aleister Crowley, čiji glas se i čuje na albumu dok recituje stihove pesme „At Sea“), treba pristupiti bez predrasuda. Sam Mek Koj više recituje nego što peva i dubinom i bojom svog glasa slušaoca uvlači u svoja pesnička snoviđenja i kovitlace metafora.
Počev od „Dead But Dreaming“, vrlo upečatljive uvertire u album, zapravo prvog poglavlja uvodnog tetraptiha „Dead But Dreaming/For Her Light/At The Gates Of Silent Memory/(Paradise Regained)“ slušalac biva uvučen u mračnu eteričnu atmosferu zvučnih kulisa ove konceptualne građevine. „For Her Light“ and „Paradise Regained“ odsvirane su u maniru klasičnih gitarskih gotikrok pesama, dok se uz njih, svojom dinamičnošću i psihodeličnim gitarskim klimaksima, izdvaja peta po redu „Submission“, koja zatvara A stranu LP-ija.
Jedanaest minuta duga „Sumerland (What Dreams May Come)“ uvod je u drugu polovinu albuma i može se učiniti predugačkom sa suviše ponavljanja, ipak je dobro izbalansirana s obzirom na same stihove koje Mek Koj peva što režeći, što melanholično. Završnica albuma, četrnaestominutni diptih, koji čine „Wail of Sumer“ i „And There Will Your Heart Be Also“ je opet priča za sebe. Minimalističku kompoziciju nosi spori, repetitivni, sanjarski zvuk basa Tonija Petija. Ona, kao i ceo album, obiluje atmosferičnim ukrasima gitara i klavijatura koje svira gostujući muzičar Džon Karin (Jon Carin, sarađivao sa Pink Floyd, David Gilmour itd). Ovaj katarzičan diptih slušaoca nosi dok zanesen lebdi iznad izmaštanih prostranstava.
Fields of the Nephilim su uvek imali psihodeličnih, pinkflojdovskih elemenata koji su, svakako zahvaljujući produkcijskim rešenjima Endija Džeksona, na ovom albumu pojačani, ali ne na štetu osnovnog gotik zvuka. Naprotiv, oni su samo naglasili njegovu melanholičnu i eteričnu atmosferu.
Ma koliko tempom različite, uočljivo je već na prvo slušanje da se pesme jednostavno prelivaju iz jedne u drugu čime naglašavaju celovitost albuma. Iako svako može da izdvoji njemu omiljenu pesmu na albumu, može se reći da se potpuni utisak stiče ako se on odsluša od početka do kraja, u celini. Ako se odmah zatim iznova pusti na početak čini se kao da se završni zvukovi pretapaju u početne. Koliko god se opisivao album, suština se ne može preneti bez ličnog iskustava slušanja i prepuštanja. Tek se tada može čuti koliko sveže zvuči i nakon trideset godina.
