Pre dvadeset godina, na Vaskrs 2001, pojavio se jedan od najneobičnijih muzičkih albuma ne samo srpske, veće cele postjugoslovenske popularne kulture. Reč je o albumu „Pesme iznad Istoka i Zapada“ nastalom na stihove vladike ohridskog i žičkog Nikolaja Velimirovića. Toj nesvakidašnjosti dodatno doprinosi činjenica da je nastao po ideji nedavno upokojenog mitropolita crnogorsko-primorskog Srpske pravoslavne crkve Amfilohija. Na mitropolitov podsticaj, sadašnji vladika pakračko-slavonski Jovan (Ćulibrk), tada jeromonah, okupio je grupu muzičara koja se rado odazvala pozivu da učestvuje na ovom projektu. Poseban doprinos tokom stvaranja albuma dali su Goran Marić (ex Bjesovi), Drago Senić (ex qrve) i Svetlana Spajić. Prve demo-snimke napravio je Drago Senić za vreme bombardovanja, dok je album, za čiju produkciju je bio zadužen Ivan Kljajić, sniman u studiju „O“ od decembra 1999. do juna 2000. godine. Izdanje albuma je zajednički poduhvat Radija Svetigore i PGP RTS-a.

Prema rečima Draga Senića, atmosfera je tokom snimanja bila poletna, puna entuzijazma i mnogi su hteli da se priključe tom projektu o čemu svedoči i dugačak spisak učesnika sa prostora Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i Makedonije (vidi: Spisak učesnika). Na albumu se našlo trinaest pesama koje su urađene u različitim aranžmanima: rok (Goran Marić, Drago Senić, Partibrejkers, DST, Revolt i 357), eksperimentalnim (Darkwood Dub, Goran Trajkoski), kao i sa motivima iz tradicionalne muzike (Svetlana Spajić, Zora Vitas), dok je Jasmina Mitrušić-Mina napravila prefinjenu i snažnu kompoziciju.

Iako album nije bio prvi koji se doticao verskih tema, jer su to prethodno uradili Idoli sa pločom „Odbrana i poslednji dani„ (1982), ovde je to učinjeno mnogo neposrednije. „Pesme iznad Istoka i Zapada“ se više oslanjaju na ono što su radile grupe Padot na Vizantija, Mizar, Aporea i Anastasija u čijem radu je prvi put došlo do spajanja našeg autentičnog predanja sa pop kulturom i za čiju delatnost je važno delovanje Gorana Trajkoskog, koji je takođe uzeo učešće u ovom projektu.

Objavljivanje albuma bio je svojevrstan kulturni šok i izazvalo je različite reakcije. U jednom osvrtu, nekoliko godina kasnije, profesor Aleksandar S. Janković je primetio da „Pesme iznad Istoka i Zapada“ zadiru u samu suštinu duhovnosti, te je, očekivano, ovaj album više bio napadan zbog straha, nego slavljen zbog onoga o čemu zbori i zbog nesporne vrednosti koju će svaki slušalac morati sam da otkrije.

O vremenu nastanka albuma, njegovoj zaostavštini i uticaju na novije stvaralaštvo, povodom dvadesete godišnjice, razgovarali smo sa nekima od glavnih učesnika na samom projektu.

Osvrnuvši se na vreme izlaska albuma, Goran Marić kaže:

„Pesme iznad Istoka i Zapada dočekane su sa čuđenjem i negodovanjem na srpskoj muzičkoj i kulturnoj sceni. Predstavnici građanske levice su ga dočekali gotovo kao klero-nacionalistički projekat, a predstavnici dobrog dela klera kao duhovno sumnjiv zbog ukrštanja stihova Svetog Vladike Nikolaja sa rokenrolom, koji kod tradicionalista nije uživao ugled bogougodne muzike. Iza svega bila je iskrena želja svih učesnika da pođu u susret izazovu i pokušaju da svojim doprinosom posvedoče o ličnom susretu sa verom. Bio sam svestan, još dok je rad na albumu trajao, da se nalazimo na neobeleženom terenu i da će pobuditi mnoge kontroverze na svim stranama. O tome je najbolje svedočila emisija „Kulturni nokaut“, autorke Maje Uzelac, posvećena ovom događaju“.

Drago Senić je, govoreći nastanku albuma, rekao da „Pesme iznad Istoka i Zapada“ sažimaju dvodecenijsko iskustvo jedne rok generacije koja je odrasla na novom talasu u bivšoj Jugoslaviji:

„Nakon početnog optimizma koji je vladao početkom osamdesetih, a potom melanholije i depresije s kraja osamdesetih, i zatim bolnog krika devedesetih, ta generacija je kraj milenijuma dočekala u svojevrsnom egzistencijalnom ponoru iz kojeg se činilo da nema izlaza. „Pesme iznad Istoka i Zapada“ svedoče o iskustvu mladih ljudi koji su imali snage da pronađu veru u tim teškim trenucima društvenog i kulturnog raspada. Ovaj album je tako obasjao početak novog milenijuma jednom izuzetno vedrom vizijom budućnosti“.
„Neurotičnost rok muzike“, kaže Senić, „našla je svoje smirenje u crkvi, kroz tekstove vladike Nikolaja Velimirovića, i to je jedna od veoma jasnih poruka ovog albuma. Malo ko je očekivao da će vest o tome odjeknuti tako snažno, pa su na određen način „Pesme iznad Istoka i Zapada“ predstavljale svojevrstan kulturni šok tog vremena“.

Svetlana Spajić kaže da je album i danas popularan:
„Svake tri do četiri godine pogledam na jutubu i vidim da se album i dalje uveliko sluša. Za mlađe naraštaje to je sada klasično delo – nove generacije prihvataju ga prirodno. Nije bilo tako kada se album pojavio, bio je to veliki šok. Javnost je bila podeljena. U istom nedeljniku, na primer, mogli ste da pročitate oduševljen, nadahnut prikaz albuma Nebojše Grujičića, ali i najžešće, mrzilačke napade autora čija imena neću ovom prilikom pominjati“.

Prisećajući se tog vremena Goran Trajkoski je ispričao kako se uključio u projekat:
„Otac Jovan Ćulibrk tada, a danas vladika pakrački, čak je dva puta dolazio do mene. Prvi put da me ubedi da treba da učestvujem, a drugi put sa snimkom Svetlane Spajić. Doneo je kasetu sa suvim Cokinim vokalom, bez instrumentalne pratnje i nakon toga nisam imao kuda sa izgovorima. Bila je to zadnja godina neformalnog postojanja Anastasije, jer zvanično grupa nije i nikad objavila raspad, pa mi je dobro došao taj eksperiment. A imao sam otpor na početku. Namučio sam oca Jovana svojom neodlučnošću. No uradio sam zbog njega, u čast njegovoj upornosti. I povrh svega u Slavu Hrista“.

Zoran Stefanović, kreator kampanje i vizuelnog identiteta albuma, smatra da je to bio genom kojim je diskretno određeno dosta današnjih najvažnijih pojava, čak i nekih alternativnih, andergraund i neoavangardnih:

„Samo to pitanje zaslužuje stručno-naučni skup. Ne mnogo različito od ispovedanja u albumu „Odbrana i poslednji dani“ ili „Paket aranžmanu“, „Pesme iznad Istoka i Zapada“ su bile još žešće, i u još važnijem momentu kad je globalni bezdan doslovno urlao na nas. Rađeno je bez ideoloških rukavica i, čini mi se danas, sa mnogo većim direktnim duhovnim i političkim uticajem nego što su imali stariji i uvaženiji muzički poduhvati. Ima tu nekoliko dubljih, neizrečenih slojeva koje je htela da saopšti generacija, uslovno rečeno, iz 60-ih i ranih 70-ih. Mi smo ta značenja ugradili ne samo kroz muziku i izbor ljudi, već i u vizuelizaciju projekta i grafički dizajn. Album nije bio prozelitska namera, već lična potreba“, zaključo je Stefanović.

Zaostavština

Album je vremenom zaživeo i što se više sluša može se steći utisak kao da je vladika Nikolaj pisao stihove za konkretne pevače koji su ih otpevali kada je došlo vreme. Neke od pesama su u više navrata obrađivane dok ima i onih koje bendovi na svojim nastupima redovno sviraju. Uz pesmu grupe Partibrejkers „Koga ću da hvalim„, među najpoznatijim je svakako i pesma „Darovi svetog Jovana Vladimira“ koju peva Svetlana Spajić. Kada se sluša ova pesma, stiče se utisak kao da ste je već ranije čuli. O tome svedoči i anegdota koju je vladika Jovan ispričao Svetlani Spajić:
„Jedan od starijih monaha, kada je čuo „Darove Svetog Jovana Vladimira“, komentarisao je da on odlično zna tu pesmu: ’Kako je ne bi znao! Pa to se od davnina tako pevalo’. Lepši komentar nije mogao biti izrečen”, smatra Svetlana Spajić i kaže da je pesma doživljena kao iskonski narodni napev: „Zaista je brzo zaživela među omladinom, najpre u Crnoj Gori, a onda i šire, i mnogo puta je obrađivana u proteklih dvadeset godina. I danas ove pesme zvuče sveže“. Bez sumnje, najzanimljivija je verzija koju je pre dve godine objavila niška Mora.

Prema Zoranu Stefanoviću „to je bilo generacijsko dovršavanje muzičkog i, više, kulturnog kanona, posle dve decenije traženja. I on i danas postoji što se vidi i u nauci i umetnosti i u kulturi. Duh epohe je 2001. mogao da ode na potpuno drugu stranu, ali sada vidimo da smo tada dali, osim ličnog i generacijskog, i jedan kolektivni manifest“.

Drago Senić smatra da se istinitost emocije koja je udenuta u pesme albuma, kao i autentičnost izraza svakog od učesnika, teško uklapaju u stereotipne predstave o veri i crkvi kakve vladaju u našem društvu i u medijima generalno. „Dok mnogi pripadnici etabliranih struktura i dan-danas osećaju nelagodu pri spominjanju „Pesama iznad Istoka i Zapada“, mi obični ljudi srećni smo da postoji ovakav muzički album koji zrači nadom da je spasenje moguće”.

Za sam album Goran Trajkoski kaže:
„Ideja nije bila muzička, tačnije misija nije bila muzička, nego egzistencijalna. I u tom pogledu veoma uspešna. Najveći deo muzičara je našao svoj smisao u tome, bez obzira na različite poglede na muziku“.

Iako su se pojedini učesnici susretali sa hrišćanskim temama i pre ovog albuma, a i u daljem radu im se vraćali, poput Partibrejkersa i 357, može se reći da se Goran Trajkoski tome najviše posvetio. On u svom stvaralaštvu koristi biblijske teme i vizantijsko nasleđe, što je posebno došlo do izražaja na albumu „Teškiot glas za novite himni“ (2017), kao i u muzici za pozorišne predstave.

I pored toga što se ne može utvrditi neposredna veza, nema sumnje da je album izvršio uticaj na nove generacije rok muzičara, poput bendova Eshaton, Sion, Deca Apokalipse i druge. Pesme sa albuma, iako možda ljudi nisu toga svesni, svakako su imale odjeka u litijskom pokretu u Crnoj Gori i borbi za svetinje a može se reći da je na tom tragu nastala i pesma Beogradskog sindikata „Sviće zora“.

Svaki slušalac ponaosob, ukoliko pristupi bez verskih i/ili žanrovskih predrasuda, biće u prilici da otkrije vrednost ovog albuma. Uostalom, vrata su pre dvadeset godina širom otvorena i ko uđe neće se pokajati, naprotiv.

Objavljeno u i listu „Pravoslavlje – novine Srpske patrijaršije“, broj 1298, od 15. aprila 2021.