„Najbolja stvar za Slowdive bila bi da, za nekih 10 ili 20 godina, gomila recenzenata tvrde kako „Rokenrol ne bi bio tu gde jeste bez Slowdive“. To je moja ambicija“, govorio je, prema belešci na albumu, Neil Halstead u decembru 1990. godine. Teško je reći da su se ove ambicije ostvarile na način na koji je frontmen to želeo – njihov muzički uticaj, prateći talas opravdanog recenzentskog revizionizma sredine 2000-ih koji će, konačno, pravedno oceniti njihovu diskografiju, kao i nicanje nove generacije indie muzičara, verovatno će opravdati prognoze u potpunosti tek o koncu ove decenije.

Kako bi došli do ovog veoma kasno stečenog uspeha, Slowdive su morali proći kroz pravi medijski pakao. Nakon kratkotrajnog inicijalnog talasa maltene sveopšteg odobravanja, novinari su, sa pojavom britpopa u najboljem slučaju, njihovu muziku opisivali kao „Cocteau Twins demo zapise“, a u najgorem, prenosili fantastične izjave poput one Richeyja Edwardsa iz Manic Street Preachers, koji je poentirao sa „Mrzim Slowdive više nego Hitlera“. Kada se na to dodaju interne tenzije u bendu, koje su pratile raskid vokalista Neila Halsteada i Rachel Goswell, čija je hemija zasigurno doprinela romantičnom zvuku ranih izdanja, postaje jasno zašto je, ubrzo nakon puštanja albuma  „Pygmalion“ (1995) – protkanog uticajem Briana Ena s kojim su sarađivali na demo sesijama – bend ubrzo otpisan i odbačen od strane matične kuće, Creation. Radio tišina potrajala je do 2017. kada su izbacili sjajan istoimeni manifest.

Ipak, pre toga su uspeli da iznedre još dva klasična albuma – dream popom inspirisan i nešto manje psihodeličan „Souvlaki“ (1993), i ovogodišnjeg slavljenika, koji puni 31 godinu, „Just for a Day“ (1991). Naravno, jasno je kako je zbog svog dosta pitkijeg, prijemčivijeg zvuka, drugom po redu albumu uvek bilo suđeno da ima bolju komercijalnu prođu od debija – jednostavno, baš kao i sa titularnom grčkom hranom, narod voli stvari koje su konkretne, opipljive i veoma ukusne. Iako je, da se poslužimo izuzetno nepopularnim mišljenjem, debi mnogostruko kvalitetniji od onoga što je došlo posle, na prvi pogled, nepripremljenom slušaocu se zaista može učiniti da je u pitanju jedno kmezavo, nedefinisano i nekoherentno iskustvo – sunčane gitare, koje ponekad nalikuju sintovima, i čežnjivi muški i ženski vokali izgubljeni su u neprohodnoj magli reverba, delaya i drugih efekata, dok je klasična struktura rock pesme pre prisutna kao efemerna sugestija, negoli gradivni princip.

Ipak, oni koji slušaju pažljivo, u tome će lako naći skrivenu magiju ovog albuma – valovite teksture, koje sa svakim sledećim nabojem ilustruju novu, do tada neviđenu metodologiju čežnjive i setne zaljubljenosti, toliko su guste, intenzivne, i na najbolji način zagušljive, da prosto ne ostavljaju mesta za predah od uznemirenih emocija. Sanjiva, mladalački zbunjena melanholija ove ploče, čak i kad je neobično potpomognuta gudačkim isntrumentima, kao na finalnoj epskoj „Primal“, ne obraća se očiglednim klišeima, i gradi liniju progresije isključivo na sopstvenu odgovornost – vođena prećutnim postulatom da je shoegaze „scena koja proslavlja sebe samu“.

Pokretna narandžasta mrlja na omotu albuma, inače fotografija plesačice, uhvaćena u trenutku, pa obrađena do neprepoznatljivosti, indikativna je u pogledu toga šta ovaj album, kao svojevrsni manifest žanra, predstavlja  – posve obične, ljudske emocije, umnožene do kosmičkih proporcija zahvaljujući kreativnoj manipulaciji zvuka. U veštim rukama (i naravno, nogama) Slowdive, lagani  dašak povetarca o kojem govori peva treća, i najbolja pesma na albumu, „Catch the Breeze“ pretvara se u nekontrolisani tornado razdragane zaljublenosti.

Naravno, pretpostavljeni puristi će, preferirajući živu svirku, o „velikoj trojci“ shoegazea uvek govoriti snishodljivo, tvrdeći kako se iza prekomerne upotrebe reverba zapravo krije formulaično, bezidejno ništavilo. Srećom, koliko je poznato, zabrana efekat-pedala nije planirana u doglednoj budućnosti, te postoji nada da će otvorenost prema eksperimentisanju s vremenom nadjačati iznenađujuće duboko ukorenjen rokerski konzervatizam i fobiju od eksperimentisanja. A u međuvremenu, odvojite ovaj adekvatno tmuran dan da poslušate jedno od najlepših, i nepravedno zaboravljenih ostvarenja devedesetih, kao i rock muzike u principu.