„John Lennon se nije uklapao u neku od fino određenih kategorija, jer on nikada nije predugo ostajao isti John Lennon. On je bio lavirint protivrečnosti. Kao pevač, toliko je mrzeo zvuk sopstvenog glasa da ga je sve više maskirao na snimcima. Bio je rokenrol čistunac, ali je s vremenom počeo sebe da smatra avangardnim umetnikom. Bio je rođeni vođa, ali ga je ponekad bilo veoma lako voditi. Pred kraj života bio je multimilionerski boem, koji je još uvek sebe doživljavao kao heroja radničke klase.“ – Ray Connolly, autor knjige „Biti John Lennon, život bez spokoja“ .

Rođenje i rano detinjstvo

John Lennon rođen je na današnji dan (9. oktobra) 1940. godine u ratom razorenom Liverpulu kao John Vinston Lennon. Srednje ime „Vinston“, bilo je u čast ratnog premijera Velike Britanije Vinstona Čerčila. Otac, Freddie Lennon, bio je mornar koji je služio u Trgovačkoj mornarici i koji je zbog prirode posla često bio odsutan od kuće, dok je majka Julia Lennon bila domaćica. Kako je Liverpul bio grad u kojem su postojale jasne gradacije društvenog položaja, a Freddie Lennon bio nekoliko stepenica niže na društvenoj lestvici od Julie, brak Lenonovih nije izdržao spoljašnje uticaje obeju porodica, pa se završio svega godinu dana od Johnovog rođenja. Nakon borbe roditelja za starateljstvo nad Johnom, pa čak i Freddievog očajničkog pokušaja da „ukrade“ Johna i pobegne sa njim na Novi Zeland, dečak je konačno dodeljen na staranje Julijinoj sestri Merry, koju je John od milošte zvao Mimi. Imao je samo 9 godina.

John je sa Mimi i njenim suprugom Georgeom živeo u bogatom predgrađu Liverpula, Vultonu. Bilo je to mesto u kojem su obitavali pripadnici bogate radničke klase, bankari, advokati, menadžeri, lekari, zanatlije i dr. Mimi je odgajala Johna upravo u duhu više srednje klase, učeći ga manirima i lepom ponašanju, spremajući ga, valjda, za budućeg lekara ili advokata. Kao i sve druge porodice iz ovog društvenog sloja, i oni su često posećivali pozorišta i koncerte klasične muzike, što je kod Johna razvilo interesovanje za umetnost. Najviše vremena je provodio čitajući knjige i crtajući stripove. Knjiga koju je najviše voleo da čita bila je Kerolova „Alisa u zemlji čuda“.

John Lennon i Quarrymen

John je pohađao srednju školu Quarry Bank. Bila je to gimnazija koju su upisivali liverpulski dečaci i devojčice iz više srednje klase, kojoj je pripadao i on. Bila je to stroga škola sa ozbiljnom disciplinom, koja po svemu nije odgovorala mladom i buntovnom Lennonu, koji je upravo otkrivao svu draž skifl muzike, koja se sve više slušala među mladima. John je prvo naučio da svira bendžo, da bi tek kasnije otkrio gitaru kao instrument. Prvi Lennonov bend zvao se Quarrymen („Ljudi iz kamenoloma“), koji je naziv dobio delimično po školi Quarry Bank, ali i zato što je oko Vultona bilo nekoliko kamenoloma. Bend su, pored Lenona, činili Pete Shotton, koji je svirao na dasci za pranje veša, Rod Davis, koji je svirao bendžo, Len Garry, koji je svirao bas od sanduka za čaj i Colin Hanton, koji je svirao bubnjeve. Svirali su uglavnom obrade skifl izvođača, poput pesme „Maggie May“ Lonnieja Donegana. Međutim, prava prekretnica u Lennonovom životu se desila dok je listao časopis New Musical Exspres i tamo pročitao ime Elvis Presley. Tada je Lennon otkrio rokenrol.

„Bila je to jedina stvar koja je dopirala do mene… Rokenrol je bio stvaran. Ništa drugo nije bilo stvarno„. John Lennon.

John Lennon i Paul McCartney

Bilo je to 6. jula 1957. godine. Bend Quarrymen je svirao na vašaru vultonske parohije. U publici okupljenoj oko bine u blizini crkve Svetog Petra, bila je Mimi, ali i jedan petnaestogodišnji dečak, koji je prešao biciklom preko terena za golf, vozeći se čak iz Alerotna, samo da bi čuo Johna Lennona. Bio je to Paul Mccartney. Tek kada su Quarrymen završili nastup i povukli se u crkvenu salu na odmor, Ivan Vaughan, zajednički prijatelj, predstavio je Paula Johnu. Niko tada nije znao, da će ovaj susret iznedriti saradnju koja će u istoriji zauvek ostati upamćena kao najplodonosnija saradnja svih vremena.

„Zamisao da budem rokenrol muzičar nekako je odgovarala mom talentu i prirodi„. – John Lennon

John Lennon i The Beatles

Do pojave Beatlesa 1960. godine, na muzičkoj sceni nije bilo maltene ničeg vrednog pažnje. A onda je na scenu stupila fantastična četvorka koja će promeniti tok muzičke istorije zauvek. John, Paul, George i Ringo.  Bila su to imena koje je svaki čovek na planeti znao. Naravno, prvi među njima je svakako bio Lennon. On je tačno znao poziciju u ovom bendu. Znao je da je Paul bolji tekstopisac i aranžer, da je Harrison bolji gitarista, da je Ringo bolji muzičar, ali da je on vođa, baš kao što je bio i u svom prvom bendu. Do pojave Beatlesa, ili tačnije rečeno Lennona, pop zvezde onog perioda bile su slatkorečive i fine, sa velikim poštovanjem prema novinarima i muzičkim kritičarima. Međutim, John je svojim stavom razuzdanog momka, sa oštrim umom i još oštrijim jezikom, često stavljao u veoma neprijatan položaj svoje sagovornike. Toliko nepredvidiv i elokventan, često je i sam postavljao kritičarima nezgodna pitanja. Beatlesi možda jesu bili miljenici miliona ljudi širom sveta i nije pogrešno reći da ih je i kritika volela, međutim, momci su, a naročito Lennon, bili nosioci bunta i energije života sa ulice. Još na počecima grupe, Lennon je stvarao imidž dečaka iz naroda, iz komšiluka. Želeo je da bude na strani slabijih, da bude njihov glas – heroj radničke klase.  Koliko su mu smetale klasne razlike i snobizam, jasno je demonstrirao prilikom svečanog prijema kod kraljice Engleske. Beatlesi su tom prilikom imali revijalni nastup, a Lennon je, u pauzi između pesama, zamolio ljude iz poslednjih redova, one sa jeftinijim ulaznicama, da pljeskaju rukama, a ljude u prvom redu da treskaju nakitom.

Koliko je Lennonov jezik doprineo opštem imidžu Beatlesa, toliko je bio i problem. Tako je jedna Johnova izjava mogla da košta Beatlese karijere:

„Hrišćanstvo će otići. Ono će nestati i potonuti… mi smo sada popularniji od Isusa„.

Na kraju, Lennon je bio taj koji je označio kraj grupe The Beatles, i to kada su bili u zenitu svoje karijere, pa je trenutak ostao zauvek zamrznut u vremenu.

John je bio zaista elitni kreativac svog vremena i renesansni čovek. Imao je talenat da oslušne stvari oko sebe, da oseti potrebe naroda, da uhvati emociju i da je prenese na papir, a potom pretvori u melodiju. Kada bi radio na novoj pesmi, prvo bi napisao tekst, pa bi tek onda pisao muziku. U tome se razlikovao od Paula, koji bi prvo osmislio melodiju, a zatim u muziku ukalupio tekst. Znao je da sa par biranih reči izazove pravi cunami emocija kod slušalaca. Stvaranje slogana i njegovo smeštanje u najjednostavniju muzičku radnju  – u tome je John bio nenadmašan:

„Ја sam ili genije ili ludak. Ali… ne mogu biti lud, jer bi me već nekako sklonili. Stoga, mora biti da sam genije„.

Give Peace A Chance

Čitave 1969. godine univerziteti širom Amerike odjekivali su protestima protiv rata u Vijetnamu. John Lennon je često pozivan da iznese svoje mišljenje u sa vezi ratom i protestima, a njegovi odgovori su uvek bili isti: „Sve što govorim jeste da date šansu miru“ . Na insistiranje Yoko Ono, Lennon je napisao pesmu „Give Peace A Chance“ koja je snimljena sasvim spontano u njihovoj spavaćoj sobi. Naime, uz pomoć Tommya Smothersa za akustičnom gitarom, nekog NN lica koje je otvaralo i zatvaralo vrata dajući ritam i glasova disk-džokeja Marrya D Keya, pevačice Petule Clark, Timothija i Rosemary Leary, raznih novinara i kanadskog ogranka hrama Rada Krišna, napev od osam stihova uzdignut je do visina večne antiratne himne. Lennon, koji je ovog puta bio u beloj pidžami, pevao je iz kreveta. Pesma „Give Peace A Chance“ predstavlja pravi Lennonov prilog mirovnom pokretu, postavši trenutni hit, koji su ljudi okupljeni na antiratnim skupovima pevali u mnogim zemljama.

„Nije bilo bitno što je producent u studiju dodao još glasova osim onih prisutnih, kako bi refren dobio na težini, niti što su reči koje je Lennon pevao između refrena bile nepovezane besmislice (reči „masturbacija“ je, u štampanom tekstu na omotu zamenjena rečju „mastikacija/žvakanje“, jer je poruka pesme bila suviše važna da bi se rizikovalo da je neke radio stanice zabrane zbog šaljivog pominjanja reči „onanija“). Bilo je bitno to da je ta pesma u devet reči engleskog jezika i dva akorda sažimala ono što su želeli da izraze milioni ljudi. Singl je objavljen pod imenom Plastic Ono Band, „Give Peace A Chance“ i predstavljao je Johnovu prvu avanturu izvan Beatlesa.“ – Ray Connolly u knjizi „Biti John Lennon, život bez spokoja“ .

Nowhere Man

Do izdavanja šestog po redu studijskog albuma „Rubber Soul“ , Beatlesi su bili planetarno popularni, ali i udobno ušuškani u svojim privatnim posedima u gradskim pregrađima, sa više automobila ručne izrade marke Rolls Royce i bankovnim računima bez limita. U to vreme studio EMI odlično je zarađivao od prodaje ploča „liverpulskih bubica“ , pa su Beatlesi, kao njihova „zlatna koka“ , imali gotovo „hotelski“ tretman u studiju Abbey Road za vreme snimanja. Bez vremenskog pritiska i finansijskih problema, autorski duo Lennon–McCartney, osmislio je i iskomponovao neke od najznačajnijih pesama grupe The Beatles. Posebnu pažnju je privukla Lennonova pesma „Nowhere Man“ , koja je bila objavljena kao singl i koja je postala veliki hit u Americi. Prema Rayu Connollyu, autoru knjige „Biti John Lennon, život bez spokoja“, Lennon se u slučaju pesme „Nowhere Man“ prisećao čitavog toka misli, koji je doveo do potpuno zaokružene pesme.

„Uz zakazane termine snimanja, sedeo sam pokušavajući da smislim pesmu i razmišljao o sebi kako sedim tu, ništa ne radim i nikuda ne idem… Tada sam sebe zamišljao kao „Čoveka Niotkuda“ koji sedi u svojoj zemlji nedođiji…“ , John Lennon.

Imagine

„Imagine je antireligiozna, antikonvencionalna i antikapitalistička pesma, ali pošto je zašećerena, bila je prihvaćna“ – John Lennon