Bruce Frederick Joseph Springsteen rođen je 23. septembra 1949. godine u gradu zvanom Long Branč u Nju Džerziju. Odrastao je u skromnom porodičnom domu u Friholdu, i moglo bi se reći da je rođen sa predodređenjem da neće doživeti velike uspehe u životu, već da će postati još samo jedan fizički radnik u gradiću u kom je pretežno živela radnička klasa. Upravo to je i temelj na kom je izgradio karijeru i razlog zbog kog je obožavan od strane mnogih.

Odrastao je gledajući sumorne sudbine svoje porodice i svojih komšija sa jedne strane, i srednje klase i bogatijih sugrađana koji su uspeli da ostvare “američki san”. Zarobljen sa pogrešne strane tog sna, kao puki posmatrač, Brus je snažno osećao teret ekonomske krize i siromaštva. U školi, nije bilo ništa bolje. Iako ni u čemu nije bio užasan, ni u čemu nije bio ni dovoljno dobar, pa je tokom čitavog svog obrazovanja bio obeležen žigom prosečnosti. Živeo je u konstantnom strahu da se nikada neće osloboditi začaranog kruga siromaštva i očaja u kom je njegov otac obitovao.

Svoju prvu gitaru kupio je za 18 dolara 1964. godine, a samo godinu dana kasnije njegova majka uzela je zajam da bi mu kupila daleko vredniji instrument za 60 dolara, čin ljubaznosti koji je on kasnije pretočio u pesmu “The Wish”. Iste godine počeo je da svira, a sve što se desilo posle je istorija… ili prava moderna bajka?

Kasnih šezdesetih Brus je stekao naziv “The Boss” i ma koliko god mi voleli da ga zovemo ovako, Brus ne uživa posebno u ovom nadimku, jer kako je i sam rekao “ne voli naročito gazde”, a ko ih uopšte voli? Ipak, kada bismo mogli da biramo, Brus bi bio najbolji gazda koga bismo mogli da izaberemo.

Njegov muzički i lirički stil je toliko jedinstven da je nemoguće zameniti ga za nekog drugog. Izgrađen je na temeljima teškog odrastanja, ogorčenog oca, duboke empatije i velike države Nju Džerzi. Springstin važi za jednog od najvoljenijih muzičara i javnih ličnosti uopšte u Americi, a glavni razlog za to je da iako je postao prava rok zvezda, Brus je i dalje jedan od nas.

Springstinovi rani radovi obeleženi su prirodom njegovog odgajanja i večitom borbom da pobegne od siromaštva i prosečnosti. Pesme sa prvog albuma “Greetings from Asbury Park” (1973) pretežno su inspirisane njegovim ocem, koji je imao veliki uticaj na njegov pogled na svet. Za Brusa, njegov otac je bio primer kako okolnosti, depresivno mesto i nepravda mogu da pretvore bilo koga u nezadovoljnu, nesrećnu i neprijateljski nastrojenu osobu. I više od svega, Daglas Springstin je bio sve što Brus Springstin nije želeo da bude. Tenzije između oca i sina poslužile su kao motiv mnogih Brusovih pesama, a izvođenje, scena i publika imali su gotovo terapeutsko dejstvo na našeg pesnika koji se borio sa demonima svog detinjstva. Ovo se naročito vidi u pesmi “Growin’ Up”, ali se provlači i kroz “The Angel” i ostale.

Drugi Springstinov album “The Wild, the Innocent & the E Street Shuffle” (1973) nije se posebno proslavio kod publike u to vreme, ali je neosporno bogat kompleksnim tekstovima i pričama koje su morale da budu ispričane. Naročito se ističe numera „Incident on 57th Street“ koja je latinoamerička verzija Romea i Julije koja se odigrava u Njujorku.

Dve godine nakon ovog albuma, sve se menja za ovog heroja radničke klase. Springstin objavljuje album “Born To Run”. Komercijalni uspeh albuma lansirao ga je pravo u zvezde, gde mu je oduvek bilo i mesto. Springstinov pristup američkim mitovima i njegova sposobnost da romantizuje i one lošije strane života na ovom albumu su naročito došli do izražaja. Naslovna numera je strastveno ljubavno pismo devojci Vendi, ali uprkos veselom ritmu i naizgled optimističnom tekstu, kroz nju se i dalje provlače oni mračni motivi propalih američkih gradova po kojima je Springstin poznat.

Četvrti studijski album Springstin je objavio 1978. godine. “Darkness On The Edge of Town” je album od koga se mnogo očekivalo nakon vrtoglavog uspeha “Born To Run”. Springstin je, naravno, opravdao to poverenje. Pesma “Factory” je specifična po tome što napokon vidimo koliko je Springstin u stvari razumeo borbu svog oca. Lik oca u pesmi je opisan sa izuzetnom empatijom, dok slušamo o njegovoj rutini koja uključuje ustajanje iz kreveta rano ujutru i rad ceo dan sve dok se ne čuje pištaljka. Odsutnost života u očima radnika, rezultat je takvog načina života. U naslovnoj numeri, takođe, naslućuje se ta ogorčenost radničke klase jer su neki ljudi naprosto rođeni sa svim uslovima za dobar život, dok drugi moraju da se izbore za to.

Naredni album “The River” (1980) je i prvi Springstinov album koji se popeo na prvo mesto Bilbordove top liste. Ujedno je to i udaljavanje od mladalačkih motiva kao što je buntovništvo i približavanje porodičnim pričama i zrelijim temama. “The River” je prepun sjajnih tekstova koji uključuju “Hungry Heart” i “Stolen Car”, između ostalih, ali nesumnjivo srce i duše albuma počivaju u pesmi “Point Blank”. Bavi se kompleksnom temom konflikta između težnji, snova i realnosti. Dok narator sanja kako i dalje pleše sa svojom devojkom iz mladosti, budi se samo da bi je video kako kao običan stranac stoji na kiši čeka na ček socijalne pomoći. Poražavajuća poruka pesme je da ponekad jednostavno nemamo kontrolu nad svojim životom, i da je vrlo moguće da će sve ono što sanjamo da ćemo postići jednog dana nestati u magli i postati bleda uspomena koja će nas povremeno naterati da progutamo pokoju knedlu. Proklet bio Bruse.

Ipak, iako nije imao najsrećniji život, iako je prečesto i preduboko osećao i tuđu tugu, Springstin je duboko verovao da se te nevolje mogu prevazići, i uvek je to i uspevao. Tako da čak i na ovom, naočigled sumornom albumu, postoje optimistične numere kao što su “I Wanna Marry You” i “Two Hearts”.

Iako je već odavno prevazišao svu nemaštinu svog detinjstva i mogao da uživa u plodovima rasprodatih ploča, “Nebraska” (1982) je dalje naglašavala mračnu stranu američkog života. Pesme sa ovog albuma primoravale su slušaoce da stanu u tuđe cipele i poistovete se sa onima koji jedva preživljavaju, naročito “Used Cars” koja govori kroz kakva sve poniženja prolaze porodice iz radničke klase i “Johnny 99” koja opisuje kakve sve nevolje i očajanja mogu dovesti i najobičnijeg čoveka do zatvora i smrtne kazne. Da, Springstin je bio u poziciji kada je prosto mogao da okrene glavu od tame, i uživa u svemu što je, zaista, pošteno zaradio stavljajući svoje srce na otvoreno gde svi mogu da ga vide. Ali do sada je već jasno da The Boss, nije običan čovek. On je nastavio da gleda tamu pravo u oči, iako nije doticala njega i njegove bližnje i postao je glasnogovornik unesrećenih, gladnih i ogorčenih.

Malo više optimizma došlo je sa “Born In The USA” (1984), gde se u većini pesama radilo o ljudima koji se suočavaju sa ozbiljnim problemima, al ii dalje ne gube nadu u bolje sutra. Naslovna numera, ipak, bila je puna besa prema sistemu i političarima, naročito zbog zaboravljenih veterana Vijetnamskog rata. Ovaj album premestio je Springstina sa američkog na svetski pijedestal.

“Tunnel Of Love” (1987) je bio vrlo ličan album, prepun za Springstina do tada nekarakterističnih ljubavnih tekstova, kao što su “Brilliant Disguise” i “Tougher Than The Rest”. Ovo ne treba da začudi jer je album izašao neposredno posle njegovog razvoda sa prvom suprugom. “Tunnel Of Love” više od svih govori o problemima u braku i o tome da bi ljubav trebalo da bude laka i da bi trebalo da bude dovoljno kada se dvoje ljudi vole.

Ali kako uvek postoji svetlo na kraju tunela, tako postoje i “Human Touch” i “Lucky Town” (1992) nakon “Tunnel Of Love”. Springstin je ponovo bio zaljubljen i srećan i te emocije su se mogle osetiti kroz “Better Days”, “Leap Of Faith” i “Living Proof”. Sada zreliji i posvećen ulozi supruga i oca, Springstin je mogao da peva o tome kako su ga teška vremena promenila i kako su ga dobre stvari preporodile.

Tih godina “Streets Of Philadelphia” donosi mu Oskara, a 1995 napokon izdaje novi album “The Ghost Of Tom Joad” gde se The Boss vraća svojoj odbrani siromašnih. Sedam godina kasnije, nakon terorističkog napada u Njujorku izlazi “The Rising”, album kojim je Springstin poručivao njegovim zemljacima da nisu sami u bolu. Pesma “My City In Ruins” je više od svih ostalih dala reči svim onima koji su imali nešto da kažu o tom incidentu, a “The Rising” je bila poziv na solidarnost i oporavak.

Prva decenija dvadeset i prvog veka ogolila je još jedan sloj sa Springstinove lirike, pa smo imali priliku da vidimo umetnika kako vrlo jasno koristi političke motive koje je do tada vešto i manje vidljivo tkao u svoje tekstove. Album “Devils & Dust” upozoravao je sve one koji su na pozicijama moći da ne šalju mlade ljude u uzaludne ratove i da ne donose odluke koje su zasnovane na strahu umesto na razumu. „Fear’s dangerous thing, it can turn your heart black“ kaže Brus upravo u naslovnoj pesmi sa ovog albuma.

“Magic” (2007) nastavlja u takvom duhu, a “Working On A Dream” (2009) predstavlja malo manje sumorno tumačenje sadašnjosti i budućnosti i molbu za toleranciju, ljubav i porodične vrednosti. Pored naslovne numere, pesma “What Love Can Do” na svojim leđima nosi veći deo te poruke sa stihovima poput “Here where it’s blood for blood and an eye for an eye, Let me show you what love can do”. Ujedno, tekstovi na ovom albumu, a i sam njegov naziv, mogu se tumačiti kao Springstinovo obećanje da nikada neće prestati da “radi na snu”.

“Wrecking Ball” izlazi 2012. godine i pokazuje nam da on zaista i planira da ispuni to obećanje. Springstin u tekstovima napada korupciju, izopačenost vlasti i manjak odgovornosti. Da, iako nam se može učiniti da je on svoje snove ostvario, jer ima srećnu porodicu i gomilu novca, Springstinov san je daleko veći, a to je pošten svet. A sama ta činjenica je uspeh po sebi. Protestne pesme poput “Death Of My Home Town” i “We Take Care Of Our Own” pokazuju frustraciju koja se godinama nakupljala u čoveku koji je, iako sada već ne direktno pogođen nepravdama, bio svedok različitih načina iskorišćavanja ljudi koji jedva da imaju pravo glasa.

Dve godine kasnije Springstin nam poručuje da ima “High Hopes”. Ovaj album se uglavnom sastojao od obrada i od novih verzija pesama koje su napisane za prethodne albume.

Priča o Brusu Springstinu, heroju radničke klase, daleko je od svog kraja. Počela je sa nesigurnim uplašenim dečakom u Friholdu, koji je želeo da pobegne od naizgled zacrtane sudbine i koji je sa prezirom gledao kako nepravedne razlike u društvu razaraju ljude koje voli. Taj dečak je prešao dalek put da postane ono što je danas, ali nikada nije zaboravio odakle potiče i nikada nije prestao da se bori za one koji nisu uspeli da pobegnu iz tog začaranog kruga neuspeha, jer je verovao da je sistem pogrešan, a ne ljudi. Springstin i dalje kroz svoje tekstove daje glas onima koje niko ne želi da čuje i sudeći po svemu, nastaviće to da radi dok god diše. Na pitanje da li muzika može da promeni svet, može se lako odgovoriti pitanjem “Da li gitara od 18 dolara može da promeni dečakov život”? Ako je odgovor ne, onda odbacite celu ovu priču kao bajku. Istina je da, bez obzira na sve, postoji samo jedan pesnik kao Brus Springstin koji celom svetu sasipa u lice sve od nesreće do ljubavi i koji na jedinstven način spaja poeziju i prozu, ali i da svetu treba više ljudi kao što je The Boss.