Devedesete godine prošlog veka su iznedrile mnoštvo bendova koji su vrtoglavo stekli svetsku slavu i za sobom ostavili veliki broj hitova. Iako se gotovo svaka priča o ovom razdoblju u rok muzici svodi na priču o Oasisu i Bluru, daleko od toga da su ta dva benda bila jedini aduti ovog britanskog alternativnog talasa. Koliko god da su dominirali listama i koliko god da su uticaja posejali na sve bendove koji su došli kasnije, većina predstavnika ovog žanra ne može da se pohvali preterano veštom lirikom. Bez obzira na to što su svi autori tog vremena načelno bili naklonjeni buntu protiv konzervativnog britanskog društva, većini je nedostajala ta oštrica potpunog otpadnika. Iz te većine isticao se Džarvis Koker iz Šefilda.

Njegov bend Pulp bio je čitavih 14 godina stariji od prvog korišćenja termina „britpop“, koji je uzeo maha u istom trenutku kada je šarmantna skupina iz Šefilda konačno doživela komercijalni uspeh. Za razliku od ostalih velikih britpop bendova Pulp nisu imali ni trunku glume u slici otpadnika koju su predstavljali publici. Džarvis Koker se nikada nije trudio da pokaže da je nekakva rok zvezda, on je naprosto čovek iz naroda. Gajeći sliku koja oscilira između univerzitetskog profesora i bibliotekara, Koker je nepogrešivo u istoj ravni sa onim koji ga sluša, što se i te kako vidi u tekstovima. Nema preterivanja karakterističnog za malograđanske ideale u koje rokenrol s vremena na vreme sklizne, Džarvisovi tekstovi namenjeni su ljudima koji nisu bili deo „kul ekipe“ u školi, štreberima, spontanim čudacima neprilagođenim na norme koje okolina nameće. Na inteligentan način Koker uspeva da bude duhovit, iskren i jednostavno, u pravu. Sve ono što bi bilo ko drugi iz nekog razloga prećutao, Koker je pretočio u stihove. Kroz naizgled plitke teme seksa, ljubavi, bunta i opšte pogubljenosti, Koker uspeo je da iznese razmišljanje i emociju čitave generacije otpadnika britpopa. U najpopularnijoj pesmi Pulpa, nadaleko čuvenoj „Common People“, Koker saopštava fiktivnoj grčkoj lepotici punoj para:

„You’ll never live like common people
You’ll never do whatever common people do
You’ll never fail like common people
You’ll never watch your life slide out of view,
And dance and drink and screw
Because there’s nothing else to do“
(„Common People“, Different Class, 1995)

Njihov najveći hit možda nije ni blizu njegove poezije, ali savršeno opisuje čitavu poentu Kokerove filozofije. Odbijajući da uštogljene stavi na zamišljeni pijedestal društva, Koker preokreće situaciju u svoju korist i predstavlja sve one obične stvari u životu kao misteriozne pojave koje slušaoca zovu da uživa u njima. Sve ono što je Stiven Patrik Morisi bio deset godina ranije, a što je od novog milenijuma predstavljao Aleks Tarner, Koker je u izvesnoj meri bio tokom devedesetih. Pesme koje je ovaj čovek pisao (navodno tik pred izvođenje uživo) perverzne su bez trunke vulgarnosti, ljubav opisuju bez imalo patetike, a uz sve to dovoljno precizne da su uvek pogađale tamo gde treba.

„When you raise your pencil skirt like a veil before my eyes
Like the look upon his face as he’s zipping up his flies.
Oh I know that you’re engaged to him.
Oh but I know that you want something to play with baby.
I’ll be around when he’s not in town, I’ll show you how you’re doing it wrong
I really love it when you tell me to stop.
Oh it’s turning me on.“
(„Pencil Skirt“, Different Class, 1995)

U maniru koji mu 2017. godine nikako ne bi prošao zbog političke korektnosti, Koker u svojim stihovima koristi takozvanu „dramu sudopere“ (eng. Kitchen Sink Drama), u kojoj se kao motivi prožimaju problemi mladih u porodicama radničke klase. Ordiniraju obični ljudi u skoro nadrealnim situacijama koji sa strahom i znatiželjom zalaze u nepoznato – afere, ljubavi, trenuci očaja, izlasci koji traju večno i ljubavne scene između ljudi koji ne bi trebalo da imaju ljubavni odnos. Pored ljubavi, on često koristi gnev prema srednjoj klasi kao inspiraciju („I Spy“, „Mis-shapes“, itd.). Na ovaj način, Koker uspeva da bude preko potrebni trn u oku i stvori nagoveštaj nelagode kod slušaoca poput onog koji se javlja kada prvi put probate nešto novo. Kombinacijom slenga i rečeničnih konstrukcija kojih se ne bi postideo ni Persi Šeli, Džarvis odaje utisak intelektualca koji nije deo konzervativnog sloja i to ga čini možda najkontroverznijom ličnošću britpopa. Teško da postoji pesma iz tog perioda koja po strasti može da se meri sa strofama „F.E.E.L.I.N.G.C.A.L.L.E.D.L.O.V.E.“, a sigurno nećete naći lepše uvijenu pesmu o pornografiji od „This Is Hardcore“, sa istoimenog albuma.

„So what do I do? I’ve got a slightly sick feeling in my stomach
Like I’m standing on top of a very high building oh yeah.
All the stuff they tell you about in the movies
but this isn’t chocolate boxes and roses.
It’s dirtier than that, like some small animal that only comes out at night.
And I see flashes of the shape of your breasts and the curve of your belly
And they make me have to sit down and catch my breath.“
(„F.E.E.L.I.N.G.C.A.L.L.E.D.L.O.V.E.“, Different Class, 1995)

Istančana čula za „pakovanje“ scena u stihovima Džarvisa Kokera jednaka su umeću jednog Kejva da najobičniju životnu scenu pretvori u poetsku celinu. Za razliku od Morisijevog vapaja za svim i svačim, Kokerovi stihovi ni u jednom trenutku ne dozvoljavaju sebi da zvuče utučeno, čak i kada bi autor imao potpuno pravo da se oseća tako. Koker se u svojim pesmama gotovo uvek izdiže iznad situacije. Čak i kada opisuje situaciju koju danas znamo kao „friend zone“ u pesmi „Like a Friend“, Koker je drzak, iako je svestan da će doveka da bude samo drugar devojke koju voli. U „Sorted for E’s & Wizz“ savršeno opisuje situaciju na svakom rejvu ili festivalu, kada vas u zlo doba noći sačeka spoznaja da se nalazite na nekoj livadi daleko od bezbednosti doma. Obožavaoci Arctic Monkeysa mogu da primete izvesne sličnosti u tekstovima, posebno u „Live Bed Show“, koja se može smatrati pretečom „Fluorescent Adolescent“.

Kokerova elegancija u izražavanju ni danas nema dostojnog rivala na britanskoj sceni, mada se da pomenuti Tarner prilično približio toj poziciji. Nakon prestanka rada benda Pulp, Džarvis se okrenuo podjednako kvalitetnoj solo karijeri, koja je trajala nešto kraće. Kada su se 2011. godine okupili za seriju koncerata po svetu, Pulp su zvučali bolje nego ikada, a povratak Kokera su mnogi doživeli kao čudo. Kokerovi tekstovi trajaće koliko i sve one himne koje su pisali drugi britpop bendovi, a koje su Pulpu redovno izmicale. Verovatno je i dobro to što su Koker i ekipa večno ostali po strani. Džarvis Koker i dalje vodi „Sunday Service“ na BBC-evom Radiju 6, a pre neki dan je ugostio nikog drugog do Tomija Šelbija. U međuvremenu se borio za opstanak nezavisnih prodavnica ploča po Engleskoj i pevao u filmu „Hari Poter i Vatreni Pehar“. Pulp se verovatno nikada neće opet okupiti, ali će Džarvisovi tekstovi živeti večno.

„I am not Jesus though I have the same initials –
I am the man who stays home and does the dishes.
And how was your day?“
(„Dishes“, This is Hardcore, 1998)