Integritet Nobelove nagrade već dugo je pod znakom pitanja. Ipak, javnost se uzburkala kada je Dilanu dodeljena i mnogi kao da su se nadmetali u izražavanju svog stava o tome. Poezija je sastavni deo popularne muzike i odabir da nagradu za književnost dobije muzičar nije veliko priznanje za rokenrol, već se pre može gledati kao napredak i osavremenjivanje samog pojma Nobelove nagrade za književnost i možda korak ka tome da sama nagrada povrati staru slavu i prestiž. Definitivno je da Dilan, bez ulaganja ikakvog truda, više čini za Nobelovu nagradu no ona za njega. Dodatne nesuglasice izazvala je polemika obožavaoca rokenrola o tome da li je baš Dilan kralj rokenrol poezije ili bi tu titulu trebalo da preuzme neko drugi. Ali, o ukusima ne vredi raspravljati, a jedna od najlepših osobina prave umetnosti je to što u njoj nema takmičenja ili poređenja, pa je svaka diskusija o tome ko je najbolji jednaka trivijalnosti.

Na prvi pogled najupečatljivija Dilanova osobina je specifična boja glasa. Odgovoran je za potpunu promenu popularnog pevanja. U doba tehnički sjajnih pevača, smelo je istupio i otvorio vrata svim muzičarima koji se ne uklapaju u pravila estetike. Prestalo je biti najvažnije da glas zvuči lepo, poenta je postala u iskrenosti i emociji koju neatraktivni glas prenosi. Ta nesavršenost je zaslužna i za Dilanovu bliskost sa slušaocem jer se čovek sa savršenošću  i tačnošću ne može poistovetiti. Savremeni svet ne treba našminkanu muziku, već vapi za umetničkim osvrtom na sirovu i neulepšanu stvarnost kakvu je pružio Endi Vorhol, kakvu pruža Bob Dilan. Umetnost više nije beg od realnosti kojem se prepuštamo u retkim trenucima, već se sa njom prepliće i uz pomoć razvoja tehnologije postaje deo svakodnevnice.

Još kada se pojavio, maskiran u folk pevača sa gitarom i usnom harmonikom, nije se bojao da otvoreno upre prstom u probleme od kojih mnogi okreću glavu. Prva tri albuma i društvena aktivnost su bili dovoljni da stekne vernu publiku i status borca za pravdu. Jedan je od muzičara čiji nastup je prethodio poznatom “Imam san” govoru Martin Luter Kinga. Jakog moralnog kompasa i nekonformista, olako je ulazio u tuđe cipele i činio da se čuje glas slabih i marginalizovanih. Svestan odgovornosti kakvu sloboda donosi, već izgrađenim stilom opevao je apsurd rata i nedostatak slobode i jednakosti, a pesme “Blowing in the Wind”, “Masters of War”, “A Hard Rain’s A-Gonna Fall”, “The Times They Are A-Changing”, načinile su ga glasom generacije. U tekstovima se nije zadržavao na detaljima, već je kombinujući biblijske motive sa problemima savremenog društva stvorio pesme koje će još dugo ostati aktuelne.

U čovečjoj prirodi je da se vremenom razvija. Umetnik se izlaže velikom riziku kada izmeni izraz jer je neizvesno da li će naići na odobravanje i razumevanje obožavalaca. Ipak, promena je sastavni deo života i tvrdoglavo forsiranje oprobane formule je fatalno po umetnost i otužno. Dilana, pak ništa nije gušilo poput monotonije i očekivanja javnosti od kojih nije mogao pobeći. Nakon samo nekoliko godina na sceni postao je živa folk legenda, a onda je razočarao mnoge prešavši na rok zvuk. Snimivši “Bringing It All Back Home”, jedan od svojih najboljih albuma, ujedno i prvi odsviran električnim instrumentima, razljutio je mnoge obožavaoce. Čak su se na nastupima mogli čuti revoltirani povici publike koja ga je nazivala Judom. Bio je dovoljno samouveren i samosvestan da ga to ne pokoleba, već je kroz dugu karijeru nastavio da istražuje mnoge muzičke pravce i upoznaje sebe kroz promenu, zaista živeći poeziju i muziku koju stvara. Nije prezao ni od pesama u kojima bi pokrenuo sasvim drugačije teme no što se od njega očekuje, dovoljno snažan da istrpi sve osude, i dovoljno mudar da umetnosti pristupa iskreno i bez okolišanja, jer pesma je poput gole osobe, a svi likovi u Dilanovim pesmama su on sam. Baš je u numeri sa prvog električnog albuma, “It’s Allright Ma (I’m Only Bleeding)” otpevao Onaj koji nije zauzet rađanjem zauzet je umiranjem i time se uvek vodio.

Retkost je da muzika i tekstovi stvaraju nedeljivu celinu. Dilan im daje istovetnu važnost, te je raznolikost stilova u jednom uvek ispraćena odgovarajućim stilom drugog i nikad ih ne treba razdvajati. Nedeljivost im ne umanjuje vrednost, naprotiv, Dilanov rad je vrhunac rokenrola u smislu neviđene veštine spajanja poetskih tekstova sa kvalitetnom muzikom, stvorenih tako da, iako su dva različita umetnička izraza, odišu uvek jedinstvenom energijom i stvaraju iste slike.

Univerzalnost Dilanovih pesama je jedan od razloga iz kog je baš on muzičar koji je najviše puta prepevan. Vrlo rano je naučio da se ne zadržava na detaljima, već da prenosi ideje. Njegovi politički aktivni tekstovi su uglavnom jednostavni i jasni, ali dovoljno apstraktni da ih vreme ne bi moglo pregaziti. Sloboda i jednakost su vrline kojim svako društvo teži i koje svakom društvu nedostaju. Majstor je spajanja stvarnosti sa legendama u svojim lirskijim pesmama. Vešto koristeći biblijske i paganske motive poigrava se sa maštom slušalaca. Te arhetipske slike se nalaze u podsvesti svakog od nas, te, kada su prizvane rečima pravog majstora, lako manipulišu slušaočevim osećanjima i imaginacijom. Ipak, veći izazov pesniku predstavlja uklapanje tih motiva sa sadašnjošću i aktuelnim problemima, u čemu je Dilan jedinstveni virtuoz. Čitav svemir staje u njegove pesme o svakodnevnici. Uticaj folklora, ukombinovan sa životom običnog čoveka u modernom društvu je najupečatljiviji deo Dilanovog  stvaralaštva, koji nikad nije zazvučao pretenciozno i rogobatno, već kao da je ta mešavina mita i stvarnosti sasvim prirodna i osmišljena sa lakoćom – poput sna. I pored očiglednog uticaj drugih umetnika i tradicionalnih pesama, oduvek je bio dovoljno veliki da je uticaje umeo ukrotiti, te ostati svoj i prepoznatljiv. Potrebna je nesvakidašnja veština ne bi li se stvorio izraz jednostavan, a jedinstven i pun simbola i ideja poput Dilanovog. Pomerivši više puta granice popularne muzike i umetnosti, opravdao je svoje mesto na tronu rok pesnika.

One More Cup Of Coffee – Bob Dylan (lyrics) from Darkk Paradise on Vimeo.

Najviši cilj umetnosti je da inspiriše Dilanove su reči. Jasno je da je u tome uspeo. I čak, za mnoge od nas, “Mr. Tambourine Man” koji nas održava u životu, inspiriše i pokreće je sam gospodin Bob Dilan.