U jednom delu obrazloženja Dilanove Nobelove nagrade stoji i poređenje sa antičkim pesnicima i tvrdnja da su se njihova dela izvodila uz muziku. Iako će mnogi puritanci i konzervativci imati šta da kažu protiv ove izjave, poezija je, ipak, sastavni deo rokenrola. Ruku na srce, rokenrol nije obavezno potpomognut pesničkim nadahnućem, ali kada jeste, taj spoj predstavlja jedno od najvećih dostignuća civilizovanog čoveka. Popularizacija rok i pop muzike iznedrila je mnogo vrhunskih umetnika, još više vrhunskih tekstopisaca, ali broj pesnika među njima nije toliko velik, mada nikako nije zanemarljiv.

Odlazak jednog od najsuptilnijih pesnika XX veka, maskiranog u kantautora, pobudio je mnoge diskusije diljem sveta, polemike o tome šta je ili nije poezija uključile su i Kurtu i Murtu, i kao uvek do sada, završile na istom mestu gde su počele – bez odgovora. Pesništvo u muzici i te kako postoji, a nedavno preminuli Leonard Koen poslužio je kao tragični podsetnik u odsudnom trenutku na tu lako zanemarivu činjenicu.

Ovaj odmereni Kanađanin otišao je sa Zemlje ostavivši nam jedan od najboljih albuma godine, kojim je, skoro kao Dejvid Bouvi, napomenuo da je krenuo na put sa kojeg se ne vraća. Leonard Koen je oduvek bio jedan od onih lafova muzike kojeg su pripadnice lepšeg pola više volele, a usudiću se da kažem, bolje i razumele. Skoro očinski smirenim glasom, Leonard je ušima koja žele da slušaju ispostavljao neke od najprefinjenijih stihova, životnih istina i, jednostavno, neke od najsnažnijih rečenica engleskog jezika.

Možda više od Dilana ili čak Nika Kejva, Leonard Koen je dokaz da u muzici ima vrhunskog pesništva. Kod Koena je muzika isključivo u službi potpore tekstu, nema osvrtanja na deonice, nema rasipanja energije ni na šta što nije sama poezija. Ruku na srce, postoji sviračkih deonica kod Koena koje će podići neke obrve, ali one nisu tema ovog teksta. Tema su, naime, tekstovi. Te umotvorine bez premca i bez ijedne mrlje.

Sasvim nepretenciozno nazvan, Koenov debi album „Songs of Leonard Cohen“ pod vašu kožu uvlači čoveka koji iz sebe izbacuje impresije o životu koji ga okružuje i na bezmalo perfidan način servira to sa suptilnim iskazivanjem stava. Ova suptilnost lajtmotiv je Koenovih pesama, a nešto je što ni Bob Dilan ni Nik Kejv nisu uspeli da izbruse pod pritiskom cinizma u koji umaču svoje pesničko pero. Baš je Nikolas Kejv obradio pesmu koja otvara ovaj opus – „Suzanne“. Ovim šamarom od pesme, nepretenciozni Kanađanin (pleonazam?) stavlja do znanja da je iz prvog puta ubo savršenu meru za pisanje dobre ljubavne pesme/elegije o ženi. Bez trunke patetike opisuje lepotu bića izvesne Suzen, dajući joj dostojanstvo koje će slušalac želeti da sanja. Koketirajući sa biblijskim motivima, Koen svojoj junakinji daje božansku dimenziju i time je večno upisuje u legendu. Mučena Suzen u pesmi može se zamisliti samo kao idealna ona. Čini se kao da je Koen tokom cele karijere žudeo za svojom Suzen. No, sudbina nije korisnički servis za slomljena srca i, uslovno rečeno, hvala joj na tome. Da je sve u životu Leonarda Koena bilo kao po loju, pa ko bi nam pesme pisao? Momački pesnik Leonard Koen sa pomenutog debi albuma vremenom je dobijao slojeve i slojeve gravitasa (jedna od starorimskih vrlina cenjenih u autoritetima, u slobodnom prevodu – dostojanstvo), glas je postajao dublji, a pesme sve bliže razotkrivanju velikih životnih istina. Iako ga cinizam nije zaobišao (kao ni svakog pesnika), Koen nikada nije mogao biti smatran usijanom glavom. Večnim boemom da, ali usijanom arognatnom glavom kakva je svojevremeno bio nobelovac s početka teksta nikada nećemo smatrati Leonarda Koena.

Koenovi stihovi, od leksike do metrike, umiruju i navode na razumevanje, čak i kada pokušava da iskoči u nešto agresivnije vode („First we take Manhattan“, „Jazz Police“, „Everybody Knows“ sa magnum opusa „I’m Your Man“). Ni u jednom trenutku nemir ne izbija iz Leonarda Koena navodeći vas na haotičnost kao kod Kejva ili cinični nadrealizam kao kod ponekad namerno zbunjujućeg Dilana. Ono što je godinama izmicalo Polu Sajmonu dok je sa Artom Garfankelom pevušio po folk festivalima, Koen je doneo čim je stao za mikrofon. Iako uvek staložen, Leonard Koen nije oduvek bio miran. Uslovno rečeno, ova boemčina za rever je mogla da okači i impozantni orden ženskaroša i da ne pogreši. Čovek koji je bio pionir nepatetične ljubavne pesme imao je i staž iz kog je očigledno vukao inspiraciju za sve te žene u pesmama. Iako je poslednjim albumom šokirao mnoge, posebno jer je u glavnom singlu rekao da je spreman „da pali“, iako je prva asocijacija na njegovo stvaralaštvo jedna od najizvikanijih pesama u istoriji (mada je to ne čini lošom pesmom) i, iako nije ni izbliza „lud i uzbudljiv“ kao Kejv ili „pametan i eklektičan“ kao Dilan (konstantno poređenje sa ovom dvojicom potiče od toga što su zajedno sa preminulim Koenom činili sveto trojstvo rok poezije), Leonard Koen bio je laf ustoličen dva koplja više od obojice. Dok su njegovi savremenici izazivali sve aspekte života i preterivali u svemu, Koen je trenirao umerenost. Doduše, u radu i ljubavi nije bio umeren, za sobom je ostavio 14 albuma, dva romana („The Favorite Game“ i „Beautiful Losers“), 13 zbirki pesama i nekoliko naslednika.

Pre samo četiri godine, Koen je izdao jedan od svojih najboljih albuma „Old Ideas“. Ovaj album bio je prvi posle osmogodišnje pauze koja je počela sa „Dear Heather“, a Koen koga smo tu čuli još tada je bio spreman da ode. Kao jedno od najtoplijih izdanja u modernoj istoriji muzike i favorit autora teksta, „Old Ideas“ sadrži sve ono što predstavlja veličinu Leonarda Koena (čak smo i naslov teksta uzeli odatle). Dobijamo Koena koji u dubokoj retrospektivi peva o životu koji je prošao, na takav način da će vam kroz kičmu marširati pozitivna jeza. Ako ne želite da počinjete sa opštim mestima (što i nije tako loše), počnite odavde. Citiranje pojedinačnih stihova u Koenovom slučaju bilo bi kvarenje doživljaja, jer se većina njih upravo doživljava slušanjem. Kada vas Leonardov prodorni glas obavesti o tome da svi znaju da su „dobri momci izgubili“, telom će vam proći zemljotres, a onaj apstraktni deo ličnosti ostaće „oštećen“ zauvek. Poslušajte, na kraju krajeva i njegovo izvođenje čuvene hiljadu puta puštane „Sound of Silence“ i biće vam jasno da je ovaj čovek bio samo poema u ljudskom obliku, kako je jednom, na mnogo lepši način i on sam rekao. Šteta što ta pesma nije potrajala druže.