Svi smo mi različiti. Ako čovek nekog imitira, neće nikada stvoriti nešto originalno. Ako čovek nekog imitira, znači da radi bez emocija. A čega god se prihvatiš, ako u tome nema emocija, nećeš daleko stići.

Billie Holiday (Lady Day) rođena je 7.4.1915. godine u Filadelfiji kao Eleanora Fagan. Njen jedinstveni orkanski vokal, personifikacija tuge i melanholije, i njen besprekoran sluh, učinili su je najvećom ikonom džez muzike. Njen način interpretacije bio je revolucionaran. Brojne pesme koje je otpevala postale su bezvremenski klasici, a kasnije muzičke generacije u njoj su videle uzor, pa čak i nedostižni ideal.

Majka Billie Holiday bila je Sarah Julia „Sadie„ Fagan, a rodila ju je sa samo 19 godina. Iako je u rodnom listu pevačice kao otac bio naveden majčin prijatelj Frank DeVies, ipak je to biološki bio džez muzičar Clarence Halliday. Maloletna Sarah, izbačena je iz kuće svojih roditelja u Baltimoru, i preselila se u Filadelfiju, gde je kao samohrana majka, bila primorana da radi razne degradirajuće poslove. Ćerku je ostavljala rodbini iz Baltimora na čuvanje, međutim ona se nije pokazala kao preterano sposobna ni voljna za to. Godinama je postajalo sve teže, Billie je sve više izostajala iz škole i postajala sve problematičnija, pa je sudski odlučeno da neko vreme provede u prihvatilištu Good Shepherd. Nakon 9 meseci boravka, život je nastavila kod majke u New Yorku. Školu je napustila sa 11 godina, kada joj se dogodio i prvi nemili događaj.- silovanje od strane komšije. Vraćena je u prihvatilište, odakle je opet pobegla nakon dve godine. Često je u intervjuima sa gorčinom pričala o tome:

Ja sam crna, silovana i švorc. Na dan kada sam se rodila, Bog nije davao popust. 

Zbog konstantne nemaštine, Billie je bila primorana da i sama zarađuje. U početku je obavljala manje poslove za vlasnicu jednog bordela, prvo kao čistačica, a zatim i kao prostitutka. Upravo, u jednom bordelu, koji je posedovao gramofon, Billie je prvi put čula pesme Louisa Armstronga i Bessie Smith. Već na prvo slušanje ostavile su je bez daha. Pružale su joj utehu i bile beg od okrutne svakodnevnice.

Od 1929. godine nastavlja život sa majkom u Harlemu. S obzirom da su jedno vreme obe radile kao prostitutke, zajedno su završile u zatvoru. Nakon izlaska iz njega, budući da su potpuno ostale bez novca, Billie je odlučila da se oproba kao igračica. Prijavila se na za posao igračice u lokalu „Pod’s and Jerry’s„. Nakon katastrofalne audicije, pijanista, koji se sažalio na nju, upitao ju je zna li da peva. Zapevala je pesmu „Trav’lin All Alone“ (The Boswell Sisters) i dotakla sve prisutne. Odmah je dobila posao.

Ponavljala sam jedina dva plesna koraka koja sam znala. Pijanista me je gledao sažaljivo, hteli su da me izbace napolje, a ja sam preklinjala da mi daju bilo kakav posao. Čovek koji je svirao klavir konačno se smilovao i upitao me da li umem da pevam:

– Umeš li da pevaš?
Narovno da umem – rekoh – samo šta mi to vredi.

Sve do 1931. godine Billie je u pratnji saksofoniste Kennetha Hollana, nastupala u klubovima Grey Dawn, Pod’s and Jerry’s i Brooklyn Elks’ Club i to pod pseudonimom Billie Holiday (od imena Billie Dove, glumice kojoj se divila, i očevog prezimena, koje je u početku namerno pogrešno izgovarala, da ih ne bi povezivali). U osamnaestoj godini, primetio ju je producent i lovac na talente John Hammond, i ugovorio prva snimanja sa klarinetistom Bennyjem Goodmanom. Bile su to pesme  „Your Mother’s Son-In-Law“ i „Riffin’ the Scotch„. John je bio očaran sa Billie. Njen napeti vokal, ekspresija lica i tela pri pevanju, otkrivali su hipersenzitivnost i nemir koji je nosila u sebi.

Ugovor sa kućom Brunswick Records potpisala je 1935. godine i zajedno sa pijanistom Teddyjem Wilsonom snimila hitove „What a Little Moonlight Can Do“ i „Miss Brown To You„. Iako producenti isprva nisu odobravali improvizaciju i slobodu interpretacije koju je Billie praktikovala, veliki uspeh tih singlova ih je razuverio. Naredni ugovor, Tedddy i ona potpisali su za Vocalion records, za koji su snimili pesme „Billie’s Blues”, „Tell me More„, „Everything Happens for the Best”, „Our Love is Different”, “Long Gone Blues”. U to veme, Billie počinje da živi sa kolegom – saksofonistom Lesterom Youngom, koji joj daje umetničko ime Lady Day.

Tokom 1937. i 1938. godine zajedno su bili u orkestru pijaniste Counta Basieja, ali ga je Billie napustila zbog neslaganja sa članovima orkestra. Ubrzo je prešla kod klarinetiste Artieja Shawa, što je u to vreme bio rasni presedan. Naime, bila je jedna od prvih crnih žena u belačkom orkestru, što je izazvalo brojne kritike i rasističke ispade, pogotovo tokom nastupa na jugu SAD-a. Morala je da ulazi na zadnja vrata hotela u kojima je nastupala, a jednom joj je čak bilo zabranjeno da uđe u lift sa članovima svog orkestra. Ovo, te neprestano šikaniranje i prigovori od strane kolega na način na koji je pevala, doveli su do sve većih frustracija i prekida saradnje sa Artiejem Showom. Počela je da nastupa solistički, prvo u klubu Café Societyu, gde je postala poznata po svom stilu koji je bio oličenje luksuza i glamura. Bio je to svojevrsni „oklop“ sa kojim se branila od napada društva, koje se teško moglo pomiriti sa uspehom tamnopute žene. Omiljena joj je bila bela haljina do poda sa golim ramenima. Neizostavni su bili saten, šljokice, biseri, koktel prstenje, kristalne minđuše i duge rukavice. Glavna dekoracija i njen zaštitni znak bili su cvetovi bele gardenije u kosi. Iako je uvek izgledala luksuzno, osećala se kao žena koja sebi dopušta nedopustivo. Jednom prikom je to ovako objasnila:

Nikakav novac, odeća, talenti i stotine obožavalaca nisu me spasili od rasne diskriminacije. Možete biti u belom satenu, sa gardenijama u kosi ali (u očima drugih) i dalje možete raditi samo na plantaži.

Jedna od najupadljivijih pesama koju je Billie otpevala i snimila za Comodore records, bila je “Strange Fruit”, napisana od strane Abela Meeropola, koja je za temu imala rasizam i linčovanje crnaca na američkom jugu. Ona je sa sobom donela brojne kontroverze, i uprkos tome što je zabranjeno njeno emitovanje na mnogim radio-stanicama, postala je hit 1939. godine. Prilikom izvođenja „Strange fruit“ u Café Societyu, stvarala se posebna atmosfera. Naime, pre početka njenog izvođenja, konobari bi prestali sa radom, utišali publiku, i potom bi se prostorija potpuno zamračila. Kada bi Billie zapevala, mali reflektor bi obasjao samo njeno lice. Na završetku bi se i on ugasio, a pevačica bi u tom trenutku otišla sa scene. FBI je upozoravao pevačicu da prestane da izvodi ovu pesmu, ali ona je to odbila. Za nju je ona imala posebno značenje – bila jre posveta njenom ocu koji je preminuo od raka pluća, pošto mu je u zbog boje kože bilo uskraćeno lečenje u bolnicama. Billie je u to vreme dosta pomagala majku finansijski. Otvorila joj je restoran Mom Holiday’s, i bila beskrajno srećna zbog toga. Međutim, to je bilo kratkog daha. Jednom prilikom, kada je Billie trebao novac, ušla je u restoran i zatražila pozajmicu. Nije dobila ni cent. Upravo ova priča se krije u jednom od najvećih hitova „God Bless the Child„, koji je Billie snimila sa pijanistom Arthurom Herzogom.

Prvi put kad sam je otpevala mislila sam da je to bila greška… nije bilo čak ni blagog aplauza kad sam završila. Onda je jedna osoba počela nervozno da tapše, i odjednom su svi tapšali“

Ugovor sa kompanijom Decca records Billie je potpisala je 1944. godine. Iste godine je snimila pesmu “Lover Man”, koju su posebno za nju napisali Jimmy Davis i Roger „Ram„ Ramirez, a govori o ženi koja nikada nije osetila ljubav i koja uporno traga za pravim čovekom. Ova pesma oborila je sve rekorde slušanosti i postala jedan od njenih najvećih hitova. U to vreme Billiie je snimila i  “T’ain’t Nobody’s Business If I Do”, “My Man”, “That Ole Devil Called Love” …

Nikada nisam povredila nikoga drugoga do sebe, i to je samo moja stvar i ničija više.

Njen ljubavni život bio je nesrećan, dobrim delom i zbog pevačicinih autodestruktivnih težnji. Jedna od malobrojnih dobrih veza koje je imala bila je ona sa Orsonom Wellesom, u to vreme vrlo perspektivnim režiserom, a završila se zbog rasističkih pretnji koje su dobijali. Billie se  zaljubljivala u pogrešne muškarce koji su je tukli, varali i iskorišćavali. Sa prvim mužem Jimmyjem Monroem stupila je u brak 1941. godine. Bio je sitna varalica i uveo ju je u svet heroina, na koji je trošila većinu zarađenog novca. U toku braka, upustila se i u vezu sa trubačem Joem Guyem, koji je bio ujedno i njen diler. Pesma “Fine & Mellow” (1939) upravo je priča o ženi prema kojoj se “njen muškarac” loše ophodi, a jednu od svojih najlepših pesama “Don’t explain” (1946) Billie je napisala kada je saznala za neverstvo prvog supruga, tako što je pronašla trag karmina na njegovoj košulji.

 Ipak, uprkos svim lekarima, bolničarkama i savremenoj opremi, niko nikada ne može da ti zaviri u dušu i da vidi šta te zapravo muči… 

Nakon smrti majke, u oktobru 1945. godine, njena zavisnost od narkotika se pogoršala. Međutim, uprkos njenim ličnim demonima, karijera joj je bila na vrhuncu. Prvi put se obrela na filmskom platnu, snimivši ”New Orleans” zajedno sa svojim idolom Louisom Armstrongom. No, iste godine je uhapšena  zbog posedovanja droge i osuđena na dvadeset četiri meseca zatvora. Po nazivu tog slučaja, nazvan je i film “The United States Vs. Billie Holiday” (2021). Nakon deset meseci puštena je na slobodu, ali joj je bilo zabranjeno da e nastupa. Povratnički koncert održan je 27. marta 1948. godine u dvorani Carnegie Halla. Ponovno hapšenje, dogodilo se već naredne godine u San Franciscou. Svaki novi pad prethodio je uspehu. Ubrzo je snimila pesmu „Crazy He Calls Me„, njeno najveće ostvarenje nakon hita „Lover Man“. Sredinom 1952. godina udala se za svog menadžera Louisa McKaya , sa kojim isto, nažalost, nije pronašla sreću. Bio je član mafije, i koristio se njenim imenom za svoje prljave poslove. Bio je nasilan, i svaki put kad mu nije bilo nešto po volji, tukao ju je.

Boriš se, ali nikako da se izboriš.

Život kakav je vodila uništavao je pevačicu na sve načine, pa joj se tako i u godinama koje su usledile zdravlje znatno pogoršalo. To je dobrim delom uticalo i na njen glas koji je postajao sve grublji. Nakon snimanja za Normana Granza, 1954. godine je odradila izuzetno uspešnu evropsku turneju sa u pratnji pijaniste Leonardom Featherom. Njen poslednji album bio je ”Lady in Satin’’ iz 1956. godine, u pratnji orkestra Raya Ellisa. Iako joj je glas tada potpuno propao, ovaj album predstavlja trijumf emocionalnosti u muzici.  Na njemu su se našli hitovi „Lady Sings the Blues„,“Too Marvelous for Words„, „Willow Weep for Me“ i „I Thought About You„. Iste godine, objavila je svoju autobiografiju „Lady Sings the Blues„, napisanu u saradnji sa Williamom Duftyjem. Po njoj je snimnjen i istoimeni film, 1972. godine. Poslednje televizijsko pojavljivanje Billie je imala u Londonu, u maju 1959. godine na „Granada’s Chelsea at Nine“. Nedugo potom primljena je u bolnicu zbog komplikacija usled ciroze jetre. Dok je ležala na samrtnoj postelji, optužena je za posedovanje narkotika, soba joj je pretesena i policajci su danonoćno dežurali ispred nje. Preminula je 17. jula 1959. u 44. godini. Na računu je imala samo sedamdeset centi, a za nogu joj je bilo zalepljeno 750 dolara kao avans za autobiografske članke. Sahranjena je pokraj svoje majke na Saint Raymond’s Cemetery u New Yorku. Iza sebe je ostavila 12 studijskih albuma, 3 živa albuma i veliki broj singlova.

Čuveni džez trubač i kompozitor Miles Davis pisao je u svojoj autobiografiji:

„Sećam se da je bila veoma topla, draga žena i da je imala onaj glatki, svetlo-smeđi indijanski izgled kože, pre nego što je droga potpuno uništila njeno lice. Kada sam išao da je slušam, uvek sam je molio da mi otpeva pesmu “I Love you Porgy”, jer kad god je počela da peva deo pesme “don’t let him touch me with his hot hands”, mogao sam da razumem to “sranje” koje je osećala. Način na koji je otpevala tu pesmu je bio divan i tužan istovremeno. Svako je voleo Billie.”

Život Billie Holiday bio je iscrpljen tragedijom. On je priča o trijumfu volje, snazi ​​uverenja i hrabrosti da se glas unese u rasnu nepravdu. Bila je beskompromisna, prkosna i smela. Nije se bojala da riizikuje, a to je opipljivo, kako u njenoj muzici, tako i u njenom prepoznatljivom stilu. Billie je bila diva božanstvenog glasa i tužne sudbine, bila je neponovljiva heroina svog i ispred svog vremena.