Prvo, nauči sve što imaš da naučiš o svom instrumentu. Drugo, nauči sve što možeš o muzici. A onda zaboravi sve što si naučio i o instrumentu i o muzici i sviraj dok ti se ne zavrti u glavi.
Majls Dejvis slovi za najvećeg džez muzičara svih vremena. Zahvaljujući svojim besprekornim lirskim tonovima i uvek promenljivom stilu, bio je i ostao inspiracija i uzor mnogih generacija. Rođen je 26. maja 1926. godine u gradiću Olton, Ilinois, SAD. Svirao je sa bezbroj džez velikana, među kojima su pijanisti Čik Korija, Kit Džeret, Bil Evans i Herbi Henkok, saksofonisti Čarli Parker, Džon Koltrejn, Kenonbol Ederli i Vejn Šorter, basista Ron Karter i mnogi drugi. Pored toga što je bio izvrstan trubač, isticala ga je i jedinstvenost muzičkog izraza, kao i izražena sposobnost za improvizaciju. Majls je tokom karijere više puta radikalno menjao svoj muzički i estetski izraz i kroz tu potragu napredio je džez. Njegovi najpoznatiji albumi su: “Kind of Blue”, “Musings of Miles”, “Blue Moods”, “Round About Midnight”, “Milestones”, “Miles”…
Majls je detinjstvo proveo u Istočnom Sent Luisu. Njegova majka je svirala violinu, sestra klavir, a otac je diplomirao na Baptističkom koledžu Arkanzasa i stomatologiju na Severozapadnom univerzitetu. Majls je često isticao kako je kao mladić gledao u te tri diplome na zidu u ordinaciji svoga oca i mislio: Dođavola, nadam se da neće tražiti i od mene to da uradim.
Počeo je da svira trubu sa deset godina, a prvu je na poklon dobio tri godine nakon toga. Odmah se pridružio školskim i lokalnim bendovima, a kao punoletan preselio se u Njujork i od tada počinje da se razvija na umetničkom polju.
Spakovao sam stvari u jesen 1944. godine i uhvatio voz za Njujork, uveren da ću imati nešto za one drkadžije koje su tamo svirale… Imao sam 18 godina i bio sam neiskusan za neke stvari, kao što su žene i droga. Ali, uzdao sam se u sposobnost da sviram muziku, da sviram trubu i nisam se plašio života u Njujorku.
Pohađao je Džulijard, ali se vrlo brzo ispisao. Razlog tome bilo je:
Još na samom početku nije mi se dopalo ono što se dešavalo u Džulijardu. Sve što su tamo govorili bilo je isuviše belačko. Bio sam mnogo zainteresovaniji za ono što se dešavalo na džez sceni, to je bio pravi razlog zbog kog sam želeo da dođem u Njujork.
U svojoj autobiografskoj knjizi pod nazivom “Majls”, pisao je o velikom utisku koji je na njega u to vreme ostavio je Dizi Gilespi:
Najuzbudljivije osećanje koje sam ikad doživeo – sa odećom na sebi – bilo je kada sam 1944. godine prvi put čuo Dizija Gilespija u Sent Luisu… Upitao sam: “Molim? Šta je ovo?” Čoveče, to je bilo toliko dobro da je bilo zastrašujuće.
Majls je profesionalno debitovao kao član bebop kvinteta saksofonista Čarlija Parkera od 1944. do 1948. godine. Ubrzo nakon toga, snimio „Birth of the Cool“ sesije za Kapitol rekords, ključne za razvoj kul džeza. Ranih pedestih je snimio neke od najranijih hard bop muzičkih numera u izdanju Prestiž rekordsa, ali je to radio nasumično zbog zavisnosti od heroina. U svojoj knjizi, on međuostalim govori i o svojim problemima sa drogom i alkoholom u tom periodu, koji su ga znatno usporavali u radu. Govori i o mnogobrojnim ženama i o rasizmu, istričući da je Amerika toliko rasističko mesto da je to žalosno.
Nakon izvrsnog nastupa na Njujorškom džez festivalu 1955. godine, Majls je potpisao dugoročni ugovor sa Columbia records i snimio album „Round About Midnight“. Bilo je to njegovo prvo delo sa saksofonistom Džonom Koltrejnom, basistom Polom Čembersom, bubnjarem Filijem Džoom Džounsem i pijanistom Redom Garlandom. Kvintet je od Majlsa i Trejna stvorio legende u muzičkom svetu.
Muzika koju smo svirali postala je neverovatna. Bila je toliko sjajna da sam se noću ježio od nje, a isto je osećala i publika. Čoveče, stvari koje smo u kratkom roku svirali bile su strahovite, toliko strahovite da sam se štipao da vidim da li sam zaista tu. Gde god smo svirali klubovi su bili puni, redovi su se protezali niz ulicu, sa ljudima koji su stajali na kiši, snegu, hladnoći i vrućini. To je, čoveče, bilo fantastično. Mnogi poznati ljudi su dolazili svake noći da nas slušaju kako sviramo: Frenk Sinatra, Toni Benet, Ava Gardner, Elizabet Tejlor, Marlon Brando, Džejms Din, Ričard Barton, Šugar Rej Robinson.
Godine 1958. godine kvintet je prerastao u sekset, dolaskom saksofoniste Džulijana Adrelija, zvanim Kanonbal. Upravo je ova postava donela najpoznatiji album “Kind of Blue”, nakon koga više ništa nije bilo isto, kako u Majlsovom životu, tako i u džez muzici. “So What” i “All Blues” postale su klasici džeza. Majls je značajne snimke u tom periodu ostvario i sa Džilom Evansom i njegovim orkestrom. “Porgy And Bess” ili “Sketches Of Spain” remek su dela modernog orkestralnog džeza.
Snažan utisak na Majlsa je ostavio boravak u Evropi, posebno u Parizu. Rezultat saradnje sa tamošnjim umetnicima Džulijet Greko i Žan Pol Satr bila je višestruko nagrađena muzika za kultni film “Ascenseur puor l’echafaund” Luisa Malea.
Šezdesete godine donele su promene u postavi. Zbog sve učestalijih razmirica sa Koltrejnom, na albumu Some Day My Prince Will Come” pojavljuje se i drugi tenor saksofonista, Hank Mobli. Na albumu “Seven Steps To Heaven” iz 1963. Miles je svirao sa mladim i nadarenim muzičarima, budućim zvezdama džeza: Herbijem Henkokom, Ronom Karterom, Tonijem Vilijamsom, Hankom Moblijem, Semom Riversom. Kada se sastavu pridružio Wayne Shorter, Majls je od 1965. do 1967. snimio brojne cenjene ploče poput “E.S.P.”, “Miles Smiles”, “Nefertiti” i druge. Zahvaljujući svojoj otvorenosti prema svim uticajima, pokrenuo je novi smer nazvan jazz-rock ili fusion. Ističu se albumi “In A Silent Way” i dvostruki “Bitches Brew”. U svoju muziku Majls je tada inkorporirao rock ritmove, električne gitare i klavijature, a sastav je dopunjavao mladim muzičarima poput Džordža Bensona, Čik Korea, Dejva Holanda…
Majls je dosta vodio raćuna o svom imidžu i scenskom izrazu. Počeo je da se pojavljuje u modernim kožnim jaknama, sa tamnim naočarima, a leđa je sve lešće okretao publici, sa trubom okrenutom prema podu, koju je priključivao na wah-wah pedalu. Vremenom je njegovo zdravstveno stanje postajalo sve lošije. U prvom redu narušilo ga je preterano konzumiranje alkohola i droga, pa onda i posledice saobraćajne nesreće koju je doživeo i ranjavanje prilikom sukoba sa gangsterima. Nakon snimanja zapaženog albuma “Agharta”, 1975. Majls se povukao sa scene. Govorilo se da više nikad neće svirati. Ali, ipak, šest godina kasnije, dogodio se veliki povratak. Tada nastaju albumi: “The Man With The Horn”, “We Want Miles” i druge.
Tokom osamdesetih Majls je sarađivao sa muzičarima koji danas spadaju u sam vrh: Brenford Marsalis, Al Foster, Džon Skofild, Bob Berg, Sting, Džordž Djuk, Markus Miler, Keni Garet i drugi.
Albumi nastali iz tih saradnji koju su ostavili dubok trag u muzici bili su „The Man with the Horn“, “Decoy”, “You’re Under Arrest”, te “Aura” i „Tutu“, sa kojima je prekinuo tridesetogodišnju saradnju s Columbijom i potpisao za Warner Bros. Za njega je snimao do kraja karijere. Bio je zvezda mnogih jazz festivala, a redovno je pravio i turneje i gostovanja po Evropi. Njegova muzila imala je još uvek onaj stari naboj, uzbuđenje i spontanost. Londonski koncert iz 1985. u euforičnoj atmosferi trajao je više od pet sati.
U saradnji sa Džonom Li Huperom, Taj Mahalom i Rojem Rožersom, Majls je snimio i muziku za film za Hoperov film “The Hot Spot”. Pred kraj svoje karijere, tokom 1991. ostvario je i saradnju sa legendarnim Kvinsjijem Džonsom. Posebno zapamćen ostaće njihov nastup na Jazz Festivalu u Montreuxu, što je zabeleženo na albumu “Miles Davis & Quincy Jones Live At Montreux”, kao i za nas vrlo važan, onaj iz Beograda, zabeležen na albumu „Another Bitches Brew – Two Concerts in Belgrade“.
Majls je put večnosti krenuo 28. septembra 1991. godine, a njegov poslednji album „Doo-Bop“ objavljen je posthumno naredne godine. Imao je tri brak, a iza sebe je ostavio četvoro dece.
Kao muzičar i umetnik uvek sam želeo da svojom muzikom, koliko god mogu, doprem do što više ljudi. I nikad se toga nisam stideo. Nikad nisam smatrao da je muzika zvana “džez” namenjena da dopre do samo male grupe ljudi, ili da postane muzejski eksponat zaključan ispod stakla kao sve druge mrtve stvari koje se smatraju umetničkim.
U Kuću slavnih rokenrola Majls je primljen 2006. godine. Časopis Roling stoun opisao ga je kao „najcenjenijeg džez trubača svih vremena, i svakako jednog od najvažnijih muzičara 20. veka“, dok ga je Džerald Erli nazvao nesporno jednim od najuticajnijih i najinovativnijih muzičara tog perioda.
