-

NaslovnaAutorski članciDvostruko remek-delo: 30 godina "Use Your Illusion“

Dvostruko remek-delo: 30 godina „Use Your Illusion“

Ako je sve i bila poslovična samo iluzija, teško da rokenrol univerzum pamti lepšu obmanu. Pa još (kao u imenu onog trilera) – dvostruku. Nalazeći se u tom trenutku na vrhu sveta, Guns N’Roses su 17. septembra 1991. godine, objavljivanjem ambiciozne, ali svakim minutom svoga trajanja apsolutno opravdane majstorije „Use Your Illusion I & II“, obeležili ono što se kasnije nedvosmisleno pokazalo kao vrhunac njihove karijere. Bio je to jedan od najiščekivanijih albuma i mada u komercijalnom pogledu možda nije sasvim opravdao nade, postavljene (pre)visoko već činjenicom da „Appetite for Destruction“ (1987) nosi titulu najprodavanijeg debija svih vremena, njihovo treće studijsko ostvarenje predstavlja upadljiv kreativni iskorak.

Ova zrela, eklektična „blizanačka“ ploča pojavila se tačno u ponoć, kao izdanje američke diskografske kuće „Geffen“. Neuobičajeno dugo etapno snimanje, koje se proteglo od januara 1990. do avgusta 1991. godine, nije poremetila ni svetska turneja započeta tačno godinu dana od prvog ulaska u gluvu sobu. S obzirom na to da je turneja trajala sve do sredine leta 1993, izvestan broj pesama dovršavali su u različitim studijima duž koncertne putanje.

Uz primetno muzičko sazrevanje, sa sobom donosi krupne personalne promene za Guns-e, ali i naznake nekih budućih. Umesto Stevena Adlera, čija je heroinska zavisnost već ozbiljno remetila rad benda, na poziciju bubnjara dolazi Matt Sorum iz grupe The Cult. Drugo pojačanje bio je klavijaturista Dizzy Reed. Sada šestočlanu postavu činili su, nepromenjeno, još W. Axl Rose (vokal), Saul Hudson „Slash“ (gitara), Duff McKagan (bas) i Izzy Stradlin (ritam gitara), koji će nakon ovog albuma takođe istupiti iz grupe.

Za miks su u početku angažovali producenta Boba Clearmountaina, koji ubrzo biva otpušten zbog namere da autentični zvuk bubnjeva zameni semplovima. Na njegovom mestu našao se Bill Price, prekaljen saradnjom sa The Clash i Sex Pistolsima.

Uz prepoznatljiv hard rock zvuk, ploča sadrži zanimljivu, ali skladnu fuziju bluesa, punk rocka, elemenata heavy metala i klasike. Od ukupno trideset pesama, pojedine traju i do deset minuta ili nešto duže, a mesto za mikrofonom u par navrata od Axla preuzimaju i drugi članovi grupe. Koherentnost dela počinje od vizuelnog plana, sa omotima-dvojnicima; nastavljajući se paralelnim postojanjem po jedne obrade, dve verzije iste pesme i spomenutog primera ustupanja vokala na obe ploče; a zaokružuje je svojevrsna video-trilogija. Nameru da projekat predstavlja nešto zaista posebno, Axl je potvrdio u intervjuu datom časopisu „Rolling Stone“, 1991:

Ljudi uvek žele nešto i to što pre je moguće. Siromašni (bedni) ljudi. I sam sam takav, ali istovremeno hoću da bude kako treba, a ne urađeno preko volje. Otkada smo objavili „Appetite for Destruction“, posmatrao sam mnoge bendove kako izdaju dva do četiri albuma i nikom ništa. Napravili bi veliku turneju, pa neko vreme bili velike rock zvezde. Na to su danas svi navikli, tako nešto diskografske kompanije i forsiraju. Ali, ne bih da budem deo takve priče. Mi ništa ne pravimo samo radi slave. Želeli smo da zajednički stvorimo ono što nam znači sve na svetu.

Guns N’Roses na naslovnici časopisa „Rolling Stone“, 1991.

Od početka su bila neminovna upoređivanja „Jedinice“ sa „Dvojkom“, pri čemu „Use Your Illusion II“ pobira nešto veće simpatije publike. Debitujući na prvom mestu Billboard liste, sa 770 hiljada prodatih kopija samo u toku prve sedmice, „za dlaku“ pobeđuje „Use Your Illusion I“ koji se plasirao odmah iza, dostižući početni tiraž od 685 hiljada primeraka. Za razliku od obožavalaca, muzički kritičari su prednost davali „Jedinici“, zaključujući kako je „Dvojka“ ozbiljnija, ali suviše pretenciozna. Sam Axl je izrazio iznenađenost boljim reakcijama slušalaca na drugu ploču, otkrivajući kako su na prvom delu nastojali da postignu sličnu energiju koja je obeležila „Appetite for Destruction“, što bi im omogućilo da se duže posvete radu na nastavku.

Oba albuma su do danas u nekoliko navrata proglašavana platinastim, zahvaljujući desetinama miliona širom sveta prodatih vinila i diskova, a uprkos tome što su svojevremeno trgovinski lanci poput „K-Mart“-a i „Walmart“-a zbog „profanosti jezika“ odbili da ih stave na svoje police.

Dizajn upečatljivih omota potpisao je vizuelni umetnik Mark Kostabi. U prvom planu se nalazi figura nepoznatog učenika, detalj sa slike „Atinska škola“ renesansnog majstora Rafaela Santija. Međusobno se razlikuju jedino po boji: žuto-crvenoj za prvi, a plavo-ljubičastoj nijansi za drugi.

Prvu ploču otvara besprekorno dinamičan uvod, gde ritam sekcija i vokal nezadrživo napadaju čula. Pesma „Right Next Door to Hell“ je brza, eksplozivna, udara pravo u metu i nikako slučajno. Naime, njen nastanak je inspirisao Axlov konflikt sa susetkom Gabriellom Kantor, koja je uticala na to da ga uhapse, a potom i izvedu pred sud zbog navodnog napada (gađanje vinskom bocom, parčetom piletine i bacanjem ključeva sa dvanaestog sprata). Axl je poricao krivicu, braneći se kako je u pitanju samo „fanatična obožavateljka“ sklona alkoholu, koja ga već duže vreme maltretira. Iako je uspeo da pridobije porotu, medijska hajka se nije tako lako stišala.

Dalje vodi bluzerski šarm druge trake „Dust N’ Bones“, sa istaknutim zvukom klavira i svedenim gitarama, prve u kojoj čujemo glas Izzyja Stradlina. „Live and Let Die“, Bond tema koju su 1973. snimili Paul McCartney i „The Wings“, primer je kako obrada, odajući počast originalu, zadržava vlastitu karakterističnost. Značajno je spomenuti da je spot za ovu pesmu poslednji u kome se pojavljuje Izzy.

Na prvom delu albuma nalazi se i „Don’t Cry“, jedna od velikih, bezvremenih balada sa nezaboravnim solom, koja savršenom izražajnošću plovi kroz protivrečne emocije. Pesma je posvećena izvesnoj Monique Lewis, devojci čije je lice istetovirano na Axlovoj desnoj mišici.

Početnoj dinamici nas munjevito i razuzdano vraća „Perfect Crime“, kao izlivena u jednom potezu. Pomirljiva akustična minijatura „You Ain’t the First“ vokalno združuje Izzyja i Axla, dok potonji svoj celokupni „niskoregistarski“ glasovni alter ego primenjuje u blues rock primeru „Bad Obsession“. Doprinos pesmi je, na usnoj harmonici, dao frontmen Hanoi Rocks-a i njihov veliki uzor, Michael Monroe.

Energetska bomba broja jedan zove se „Back Off Bitch“, numera u najboljem maniru glasovitog debija. Počinje slično kao „Welcome to the Jungle“, što ne predstavlja iznenađenje ako se zna da je napisana još pre debitantske ploče, kada su je i izvodili na svirkama. Razvija se u podjednako samouveren, beskompromisni hard rock obeležen dobrim refrenskim i prelaznim deonicama, a govori o još jednoj od Axlovih bivših devojaka, Gini Siler.

„Double Talkin’ Jive“ ima jedan od najuzbudljivijih uvoda na bubnjevima i potpuno zarazan tempo, sa još malo glasovnog poigravanja. Gitare do kraja dominiraju, podupirane pouzdanim ritmom, dok se sve ne stiša i ne izgubi u Slashovoj flamenko improvizaciji. Nije čak ni potrebno bliže predstavljati  „November Rain“: jedna od raskošnih, višeslojnih kompozicija sa jasnim presekom, svojevrsna je poetska analiza razvoja osećanja, od melanholije i nade do rezigniranosti. Legendarni izdvojeni solo dolazi iza dužeg, ravnomernog postavljanja teme, a pre razobručenog i poprilično pretećeg, još jednom produženog „izlaza“ sa zvukom kiše u kome se gubi električni „vrisak“. Najduža je pesma u istoriji koja se našla među prvih 10 U.S. Billboard singlova, a poznato je i njeno izvođenje na dodeli MTV video muzičkih nagrada, kada im se za klavirom pridružio Elton John.

„The Garden“ sa egzotično-atmosferičnim početkom i ravnomernim tonom premreženim zvucima gitare, sadrži jedno iznenađenje. Članovi su smatrali da Axl na snimku zvuči kao Alice Cooper, pa došli na ideju da iskusnijeg kolegu pozovu kao gosta, što je kum shock rocka oberučke prihvatio. Naprasno uključivanje njegovog specifičnog glasa poslužilo je kao savršen dodatak uoči eksplodiranja u solo deonicu. Tempo se time ne smiruje, jer sledi brzopotezna punk rock stvar „Garden of Eden“, sličnošću imena naizgled produžetak prethodne i simbolična najava za „Bad Apples“. Ni to nije sasvim slučajno, budući da sve tri numere variraju temu naličja slave i hedonističkog životnog stila, ali ovu o lošim jabukama ipak prati interesantan klupski zvuk, sa važnim „začinom“ klavira.

Pre nje, možemo čuti odličnu „Don’t Damn Me“, dok je pretposlednja „Dead Horse“ još jedan primer ležernog kliznuća iz varljivog akustičarskog početka u hard rock standard. Kao megalomansko zatvaranje prvog dela priče, dolazi Coma – sa preko deset minuta trajanja, najduža pesma u njihovoj karijeri. Slash i Axl su njome opisali sopstvena iskustva predoziranja, pa otuda nakon direktnog početka, u kome instrumental i glas bez predaha razvijaju priču, na prvom „stajalištu“ bivaju ubačeni bolnički zvučni efekti poput sirene ambulantnog vozila i defibrilatora.

Druga ploča obuhvata dve kompozicije manje, ali je zato nešto društveno-politički angažovanija. Većina tekstova se bavi temama nasilja, diskutabilnim vidovima sprovođenja zakona, medijskom pristrasnošću i problemima sa drogom. Počinje ubedljivom, moćnom antiratnom numerom „Civil War“, poslednjom na kojoj je svirao Adler. Majstorski su uklopljeni njena protestna tema, potpuni sklad akustike, gitarskih i glasovnih elemenata (I don’t need your civil war, / it feeds the rich, while it buries the poor, / your power hungry sellin’ soldiers in a human grocery store, / ain’t that fresh? I don’t need your civil war), sa završnom frazom: What’s so civil ’bout war anyway ispraćenom, ponovo, znakovitim zvukom kiše.

Vrlo ritmičnu i zaraznu „14 Years“ u strofama peva Izzy, da bi mu se na refrenima pridružio Axl, a navodno je posvećena njihovom protivrečnom prijateljstvu i sukobima. „Yesterdays“ je klasična Guns N’ Roses numera mirnijeg tempa, obojena setom i zrelošću odnosa pojedinca prema (življenju u) prošlosti. Zanimljivo je primetiti kako na „Jedinici“ treća traka predstavlja obradu pesme jednog od članova The Beatles-a, dok se sada naslovom i raspoloženjem pomalo priziva njihov hit sličnog imena. Još jedna obrada „veća od života“, a prema mnogima i od Dylanovog originala, „Knockin’ on Heaven’s Door“ mnogo duguje snazi karakterističnog vokala i energiji koju dodaju gitare. Prethodne, 1990. godine našla se na soundtracku filma „Dani groma“.

„Get In the Ring“ prati još jedna kontroverza, budući da je ciljano namenjena obračunu sa svim zlonamernim kritičarima, urednicima tabloida i medijima uopšte, koji su zloupotrebljavali probleme članova benda i neprijateljski se odnosili prema njima. Svojim ironičnim, skandirajućim okvirima i tonom, predstavlja direktno obraćanje pomalo poput onog u uvodnoj numeri (I don’t need…), iznova usmereno ka predstavnicima javnosti čijih se postupaka gnušaju. Planirani naslov „Why do you look at me when you hate me?“ na kraju je postao uvodni stih.

Iako se zove „Shotgun Blues“, u sledećoj pesmi od prvih taktova je sve brzi punk rock; nadovezuje se raskošna „Breakdown“, za koju Slash tvrdi kako im je bila među najkomplikovanijim kada je o snimanju reč. Iz baladičnog prelazi u razigraniji modus i natrag, duga je, duboko introspektivna, prema završetku potpuno obeležena višezvučjem instrumenata. „Pretty Tied Up“ ima sasvim odgovarajući podnaslov „The Perils of Rock and Roll Decadence“ i uvodni zvuk električnog sitara (oponaša tradicionalni indijski instrument), iza kog sledi još jedan primer raskalašnijeg barskog rocka.

„Locomotive (Complicity)“ je još jedna pesma duža od osam minuta, ali za promenu brza, nešto drugačije promišljanje na temu izdaje, izneverenih iluzija i osećanja obmanutosti. Iz „raspričanosti“ (zaista neuobičajeno gust tekst), izdvaja se naslovni motiv čitavog albuma: You can use your illusion – let it take you where it may, we live and learn and then sometimes it’s best to walk away. Tema (izgubljenih, sačuvanih, veštački stvorenih, umetničkih) iluzija ključna je za ploču, a u ovoj pesmi se drugi put javlja takođe upadljivo, stihovima: I’ve worked too hard for my illusions, just to throw them all away, efektno sumirajući pozadinski kontekst nastajanja većine pesama, međuljudskih odnosa i stvarnosnih iskustava koji su okruživali i usmeravali proces. Vredi skrenuti pažnju i na potpuno neočekivan melodijski obrt u poslednja dva minuta.

Više akustičarski orijentisana „So Fine“ u prvi plan i vokalno izvodi McKagana i Stradlina, po uvodu sasvim udaljeno asocirajući na „Knockin’ on Heaven’s Door“ i kao stvorena za klupske nastupe. Posvećena je punk rock muzičaru Johnnyju Thundersu, članu New York Dolls-a koji je preminuo nešto ranije te godine. Famozna „Estrange“, na preko devet minuta protegnuta završnica video-trilogije, kompleksna je, monološka, ulepšana izuzetnim zvukom gitare. A zatim, još jedna bomba: „You could be mine“. Znamo je po filmu „Terminator 2: Judgment Day“ i spotu u kome Arnold Švarceneger progoni Axla, ali se zapravo nikada nije našla na zvaničnom soundtracku. Posvećena Izzyjevoj propaloj vezi sa Angelom Nicoletti, bez imalo sumnje jedan od zaštitnih znakova grupe, neizostavna je u bilo kom izboru njihovih najvećih hitova i verovatno najpoznatija brza stvar sa ovog muzičkog diptiha. Odličan hard rock ritam od početka do kraja neumorno „vozi“ slušaoca, a pamti se i izvanredan intro sa odbrojavanjem bubnjeva, laganim uključivanjem gitare, građenjem atmosfere….

Članovi sa Arnoldom Švarcenegerom

Alternativna verzija „Don’t Cry“ sadrži drugačiji, nešto mračniji i introspektivniji tekst, koji iziskuje određene sitne, ali upadljive izmene u samoj interpretaciji. Možda je stvar navike, ali, dozvolite li da izrazim lični stav, upravo u tim finesama poput uzdaha kojim je propraćena reč sigh u drugoj strofi, nalazim više dirljive lepote i posredovane osećajnosti ove balade. Naposletku, krajnje netipična odjava „My World“, od svega minut i po, Axlov je malo industrial, malo rap eksperiment za koji, kažu, nije ni bilo predviđeno da se uopšte nađe na ploči, nego se tu greškom ili podvalom „ušunjao“ pri završnim radovima u studiju.

„Don’t Cry“, „November Rain“ i „Estranged“ čine video-trilogiju, delimično zasnovanu na kratkoj priči „Without You“. Njen autor, Axlov prijatelj Del James, pokupio je svoj deo kolača odbijanjem da otkrije uzrok smrti neveste iz spota „November Rain“ (inače, jednog od najskupljih muzičkih videa svih vremena), pozivajući sve zaintrigirane obožavaoce da pročitaju pripovetku i otkriju sami. U spomenutoj ulozi se, kao i u „Don’t Cry“, pojavljuje pevačeva tadašnja devojka, supermodel Stephanie Seymour, a pojedine scene (poput tuče oko pištolja iz „Don’t Cry“) inspirisane su njegovim životom sa bivšom suprugom Erin Everly. Sva tri videa režirao je provereni Andy Morahan.

Nemoguće je ne primetiti izvesne suštinske sličnosti albuma sa par meseci starijim „Slave to the Grind“ njihovih kolega Skid Row, pre svega na planu koncepta, izbora slike za omot, tematske i zvučne šarolikosti, ukupne energije, ali i prelomnog značaja za istorijat benda.

Ploča grupe uhvaćene u neprikosnovenom radnom uzletu ispunjena je tamom, besom, lepotom i kontroverzama, vizionarstvom i revoltom. Baš kao i video spotove, preplavljuju je simboli koji prate konfuzni narativ u raspadanju, ujedno naznačavajući stazu na kojoj su joj se tvorci nalazili.

Guns N’ Roses će još snimiti album obrada „The Spaghetti Incident?“ pre duge pauze i razbijanja jezgra sastava. Pa iako je vreme ispred njih svakako dovelo do gubljenja mnogih iluzija, ovaj album ponosno čuva status svedočanstva jednog razdoblja, postavljenih muzičkih i estetskih standarda, poslednjih primera istinske rokenrol megalomanije: ukratko, svih dvostrukosti koje donose veliki uspeh, popularnost, očekivanja i samokritičnost. Dok su reakcije na nedavni stari-novi singl „Absurd“ prilično podeljene, kada je o „Use Your Illusion“ reč, jedine rasprave se vode oko toga koji nam je deo, ipak, za nijansu draži – i nema pogrešnog odgovora.