Može se reći da Darkthrone, od svih bendova iz izvorne ekipe, bliske Euronymousovoj čuvenoj prodavnici ploča, Helvete, ne računajući mali zastoj, praćen izlaskom ne toliko impresivnog Plaguewielder, uživa najveće poštovanje među black metalcima danas. Razlog tome je, nesumnjivo, Nocturno Cultovo, i pre svega, Fenrizovo knjiško poznavanje, kako on sam voli da kaže, „starog metala“, od NWOBHM-a, preko nemačkog thrasha, pa sve do dubokih rezova tadašnje black metal scene u usponu, koje obogaćuje inovaciju tradicijom, i spasava muziku benda od jednoličnih opštih mesta, čije su stvaranje, paradoksalno, i sami pomogli.

Tu se, naravno, misli na formativnu trilogiju albuma, koji čine samu žižu crnog metala – A Blaze in the Northern Sky, i njegova emulacija pyttenovske produkcije; Transilvanian Hunger,  saundtrek dubokog kasetnog podzemlja, i razlog za okean crno-belih omota, aktuelnih koliko postoji i sam žanr; kao i veliki slavljenik,  koji je postavio najznačajnije temelje i danas puni simboličnih 30 godina, time zatvarajući vatreni trougao, Under a Funeral Moon.

Pre nego što će godinu dana kasnije crnu kakofoniju privremeno ugušiti besmislene kontroverze, izazvane ignorantnim stavovima i mladalačkim maksimalizmom, Darkthrone su bili na samom vrhu, što je zaista zapanjujuć napredak, budući da su inicijaciju svoje diskografske karijere otežali uplivom u tada omraženi death metal švedske varijante. Iz ove nezavidne startne pozicije, duo se, na novim crnim krilima, vinuo pravo u vrh metal hijerarhije, pri čemu je Under…, čije je snimanje započeto 1992. u Creative studiju u Kolbotnu, sa namerom da se napravi istinski „hladan“ black metal, predstavljao prelomni momenat kada je bend, a sa njim i žanr, postao mračniji, žešći i siroviji.

Već prvi tonovi „Natassja in Eternal Sleep“  svedoče ovom neukroćenom, novom stilu – rif, zasnovan na čistoj tenziji, koja će svega par godina kasnije definisati „francuski“ zvuk, uleće bez ikakvih atmosferičnih pauza, režući svojim isturenim sečivima, nalik motornoj testeri, dok Nocturno Culto očajnički doziva svoju mrtvu kraljicu tame. Uz obećanje da će njenim bolom napiti kraljevstvo anđela, užasavajuće zapomaganje prekinuto je  jednako brzo koliko je počelo. Ritam sekcija je, u pogledu miksa, ali i karaktera, traljava, ali na najbolji mogući način. Odjekujući, kamerni kvalitet s prethodnog longpleja, bliži tadašnjim standardima, ovde je zamenjen direktnim atakom na sluh, koji, za razliku od death metal kolega, ipak poseduje određenu „lebdeću“, avetinjsku finesu. Ovakav saund, bez pravog pandana i danas, predstavlja solidan argument u korist „loše“ produkcije kao estetskog sredstva – jedne od najistrajnijih tekovina black metala.

Kroz nokturnalni puls „The Dance of Eternal Shadows“, koja zvuči baš kao što fantastično uramljen omot izgleda, kao i nemilosrdni napad „Unholy Black Metal“, često obrađivane 2000-ih, oseća se distinktna punk energija i jednostavnost. Iako titula glavnog black pankera nesumnjivo pripada Ildjarnu, Fenrizova i Nocturno Cultova usresređenost na ponavljajuće fraze i jednosmeran tok pesama, koji zna da ide isključivo napred, dolaze do izražaja, naročito na primalnoj, jedinoj pesmi na norveškom jeziku, Inn i dype skongens favn.

Najbolja i najraznovrsnija, istoimena traka, koja kombinuje sve prethodne uticaje, upotpunjujući ih Cronosovim buldožer-basom i motorhedovskim zanosom u prelazima, počinje popucalim, bolnim urlikom Nocturna Culta postavivši najviši mogući standard za black metal skriming. Suv, istrajan i oštar, njegov glas je umnožen delay efektima, pojačavajući utisak spektralnog, bestežinskog, ali zlobnog prisustva. Istorijski posmatrano, kretanje od ovog mladalačkog, energičnog i nadmenog stila, ka sporijem i umornom dumerskom vokalizovanju, koje praktikuju danas, vredi ispratiti kao meru sazrevanja, koje pak, uvek ima na umu svoje početke.

Ujedno i poslednji doprinos ritam gitariste Zephyrousa, ovaj album je značajan ne samo kao snažan dodatak diskografiji jednog od najvažnijih metal bendova devedesetih, već i toj meri u kojoj ostavlja tamnu mrlju na celokupnoj istoriji popularne muzike. Do tada, black metal nikad nije zvučao tako iskristalizovano, uniformno i, što je najvažnije, true. Trideset  godina kasnije, black metal je siroviji, mračniji, brži, i kompleksniji, ali je sigurno da bi, na tragu beskompromisne, arogantne, i do bola konzervativne navike čuvanja starih tekovina, sve zasluge dao, između ostalog, Under a Funeral Moon.