Album po album

tekstovi o razvoju muzičara i bendova kroz albume

The Rolling Stones: Album po album (1973-1981)

The Rolling StonesNapraviti onolike legendarne albume tokom onako malo vremena je svakako značilo mnogo. Nema tog zeitgesta koji će vas bez kvaliteta tako duboko urezati u spomenik kulture XX veka. Ili bilo kog drugog veka, kad smo već kod toga. Neće sve tako glatko ići tokom sedamdesetih, The Rolling Stones su postali veći od života, ali i od sebe. Zlatni period je gotov, kvalitet je tu, ali polako počinje da se gubi. No, čak i kada se gubi, ima ga više nego što će ostali bendovi ikada moći da zamisle. Mick Jagger je sve više svestan svoje popularnosti, te popularnosti je svestan i Keith, gitaristi se menjaju, Kamenje se kotrlja i kako mu i dolikuje, ne zaustavlja se nigde. Ni kada se penje, ni kada srlja.

The Rolling Stones: Album po Album (1967-1972)

The Rolling StonesAftermath Aftermatha i dalje traje. Malo ređe, iz zdravstvenih razloga verovatno, ali bitno je da se kamenje i dalje kotrlja (ove fraze nikad dosta). Ubrzanje koje su stekli u drugoj polovini šezdesetih ih je bukvalno dovelo do tačke na kojoj se nalaze sada, do te titule najvećeg rock’n’roll benda u istoriji. Šokantni ali ne isprazni, mladi mada mudri, buntovni mada promišljeni, tvrdi mada osećajni – The Rolling Stones polako zauzimaju svetski tron i velikim plamenom odbijaju sve koji pretenduju da ih skinu odatle. Mick ima svašta da nam kaže, a Keith zadužuje ceo gitarski svet svojim riffovima. Legenda konačno poprima svoj poznati oblik, onaj koji prepričavamo kada se punog srca prisećamo nastajanja ovog benda.

Between The Buttons – 20. januar 1967

Betweenthebuttons

Već na početku ovog albuma su trn u oku konzervativcima. Čuvena je priča o tome kako su morali da izmene reč night u Let’s Spend The Night Together sa some time. Kako šok i nije neki šok kad su oni u pitanju, ne bih se osvrtao na to. Zrelost koju oni pokazuju kao kompozitori i tekstopisci ovde predstavlja veći šok od seksualnih referenci. Na genijalnoj Connection se Micku za mikrofonom pridružuje i Keith (kasnije on ovu pesmu izvodi uživo bez Jaggera i po mišljenju vašeg Cvetkovića dominira binom). Tu je i dirljiva balada o Lindi Keith (jednoj od Richardsovih ljubavnica) – Ruby Tuesday. The Rolling Stones pokazuju sve svoje strane, ali u njihovoj najranijoj fazi.

Their Satanic Majesties Request – 8. decembar 1967.

satanicmajestic

Već iste godine, pod uticajem dietilamida lizerginske kiseline (u narodu poznatijih kao LSD) i sličnih opijata bend snima potpuno psihodeličan album (samo je basista Wyman bio koliko-toliko čist). Sve je šareno, razigrano, električno, van ove dimenzije, što se maltene više nije viđalo na radovima ove grupe. Žanrovsko eksperimentisanje počinje ovim albumom ali se njime i završava. Da li je ovo bio pokušaj praćenja The Beatlesa i cele te psihodelične mode s kraja šezdesetih ili samo igranje, ostaje nam da razmišljamo i dan danas. Richards je kasnije izjavio da je osim par pesama (Citadel, She’s A Rainbow, 2000 Light Years From Home) ovaj album pun sranja. Naravno da se ne slažemo.

Beggar’s Banquet – 6. decembar 1968.

BeggarsBanquet

Počinje kranje neobično (u odnosu na ono kako kasnije zvuči) zavodljivim ritmom koji ne prestaje šest minuta i dvadeset pet sekundi. Tokom tog ritma se gradi neverovatna ritam sekcija (kako samo oni to znaju) preko koje ide tekst (koji je takođe svojstven samo Jaggeru) o svim šupljinama našeg društva koje smo vekovima gradili. Svako sranje koje nam se desi smo stavljali na leđa nekom liko koga smo zvali Đavo. Tu, u Sympathy For The Devil, Jagger nam sarkastično ukazuje na našu krivicu. Za razliku od psihodelične zbrke, ovaj album, u koji smo maestralno uvedeni je nepatvoreni bluz. Brian i Keith se prepliću gitarama. Brian pored gitara svira i razne egzotične instrumente. Bend najjače zvuči na Stray Cat Blues, ucrtavajući tom pesmom svoj osnovni stil za narednih nekoliko decenija.

Let It Bleed – 5. decembar 1969.

Letitbleed

Ono što su The Rolling Stones izdali decembra ’69. godine je možda njihovo najbolje izdanje. Svakako je među tri najbolja. Počinje odličnim duetom Gimme Shelter, gde je Mick kao dodatak žestokom vokalu Merry Clayton, a Keith svira svoje najbolje gitarsko delo. Ovaj album je malo mračniji od prethodnih i time najavljuje atmosferu svih sledećih, malo zabave, malo dekadencije, malo mraka, malo bluesa i mnogo rock’n’rolla. Kroz naslovnu Let It Bleed, Gimme Shelter i Monkey Man, Keith pokazuje svoju gitarsku moć, a Jagger svoju mudrost u tekstovima kao što je You Can’t Always Get What You Want. Keith peva You Got The Silver, a ovde se i pojavljuje Country Honk, koja je posle postala Honky Tonk Women. Ovaj album ima glavu, telo i rep. Prvi je takav koji su oni snimili, i početak je niza maestralnih albuma. Na ovom albumu se poslednji put pojavljuje Brian Jones. Koji je leta te godine otplivao u smrt. Na njegovo mesto dolazi Mick Taylor.

Sticky Fingers – 23. april 1971.

stickyfingers

Ono što su The Rolling Stones izdali aprila ’71. godine je možda njihovo najbolje izdanje. Svakako je među tri najbolja. Ovaj album počinje mojim omiljenim Keithovim riffom. Veći je uticaj novog gitariste Micka Taylora koji svojim stilom malo disciplinuje razuzdani bluz bend iz šezdesetih i u Sway ili pak Can’t You Hear Me Knocking vodi The Rolling Stones u vode melodičnosti za koje ni sami nisu verovali da mogu da dosegnu. Definitivno najmarčniji i najtužniji tekstovi su na ovom albumu. Sister Morphine nam pruža jezivu atmosferu zavisničkog života, Moonlight Mile usamljenost turneja, Sway je lament nad dekadencijom života rock zvezde, a Wild Horses, možda najdirljivija ljubavna balada koju je Jagger napisao. Usijanost svoje glave ispoljava u Dead Flowers, Bitch i Brown Sugar, ali pokazuje da rock’n’roll nije za svakoga i da iziskuje neverovatnu snagu.

Exile On Main St. – 12. maj 1972.

exileonmainst

Ono što su The Rolling Stones izdali maja ’72. godine je možda njihovo najbolje izdanje. Svakako je među tri najbolja. Ova zver je dupli album sniman na jugu Francuske jer su samo tamo bili slobodni ljudi. U Americi su ih jurili fanovi, u Britaniji ih je jurila vlast. The Rolling Stones su bukvalno bili izgnani. Neki će reći da ovaj album pati od „hiljadu babica, kilavo dete“ sindroma, ali greše, jer je ovaj album pun pesama koje izvodi bend koji dostigao svoj kreativni vrhunac na u njemu, bar na neko vreme, ostao. Keith je malo unapredio svoje sviranje. Poroci, žene, glamur, sjaj i buđ njihovog sveta su prisutni na ovom albumu. Možda zbog njegove dužine više nego na bilo kom drugom njihovom. Odličnu Shine A Light posvećuju preminulom Jonesu (album je pisan od 1968. godine), Tumbling Dice meša kockanje sa ženama (a dođe mu na isto, priznaćete). Album završava Keith sa pesmom Happy. Ovo delo je grandiozno, ali sa ukusom, najraskošniji album The Rolling Stonesa svakako. Zajedno sa prethodna dva čini svojevrsnu trilogiju najboljih dela ovog benda. Kvaliet će se nastaviti, ali ova tri albuma su temelj The Rolling Stonesa kakve znamo danas. To su upravo The Rolling Stones koji su nastali tada, promene su kasnije bile čisto estetske, oni su i dalje u egzilu. Već 41. godinu.

The Rolling Stones: Album po album (1964-1966)

rolling_stonesDobri bendovi dolaze i odlaze, ali tu i tamo, sastanu se kreativni ljudi čiji pojedinačni kvaliteti zasijaju tek kada se međusobno ukombinuju i nastanu legende. Ko zna kako su se zvezde namestile te 1962. godine, da se dva drugara iz detinjstva, Michael i Keith sretnu na dartfordskoj želežničkoj stanici i još važnije da se u londonskim džez klubovima susretnu sa Brianom Jonesom, Ianom Stewartom i Charliem Wattsom. Sve se namestilo tako da, sasvim slučajno, jedan RnB bend koji svira obrade Chucka Berrya postane najdugovečniji rock’n’roll bend u istoriji. Od tog simbola stalnog pokreta – susreta na železničkoj stanici, krenuo je voz kojim upravljaju Michael Philip Jagger i njegovo visočanstvo, princ tame Keith Richards. Taj voz i dalje ide. Kamenje se kotrlja, a da li skuplja prašinu dok se kotrlja, pokušaću da odgovorim u narednim tekstovima… Dobrodošli na vožnju zvanu The Rolling Stones, spremite se za rusvaj ili odmah odustanite, ako niste dovoljno jaka stena za kotrljanje sa najluđim bendom na svetu. Početna stanica nam je svakako, njihov debi album.

David Bowie: Album po album (1993-2003)

david_bowiePolu-uspešni hard rock bend Tin Machine ima veliki značaj za Bowiea iako ni u kom slučaju ne predstavlja njegov kreativni uspon. Osim što je bio beg od popa osamdesetih, Tin Machine je Bowieu doveo Reevesa Gabrelsa, koji mu je opet uzdrmao sinapse i probudio kreativnog genija u njemu. U periodu koji sledi posle njegovih osamdesetih, kada su gotovo sve zvezde tog (na sreću) minulog perioda nestale, Bowie se pridružuje onima koji su napravili veliko skretanje u devedesetima.

David Bowie: Album po album (1980 – 1991)

david_bowieOnog trenutka kada postaneš gospodar ličnog kreativnog genija, možeš da ga prodaš kome god želiš, kako god želiš i, što je najlepše, po ceni koja ti odgovara. Posle Berlina, posle elektronice, o povratku u čiste glam vode nije bilo govora. David sa producentom i starim prijateljem Tonyem Viscontijem pravi prelaz između svoja dva, u umetničkom smislu potpuno različita perioda. Posle kranje eksperimentalnog perioda i perioda čistog kvaliteta, kao da mu se oslađuje novac, David u dekadi šljokica i šminke oblači odelo, zauzima skoro japijevski stav prema svetu i svoj umetnički pop približava masi, novcu i top listama. Prvi od ovih albuma, ima dosta tragova njegove čudne umetnosti, jer funkcioniše kao prelaz, nostalgija i nagoveštaj.

David Bowie: Album po album (1977-1979) – Berlinska trilogija

david_bowieAko jednom pobegneš u svet umetnosti nikada iz njega ne izlaziš potpuno. Nagoveštavajući nešto zanimljivo maničnim senzibilitetom na Station To Stationu, David Bowie peva o kokainu i ljubavi. Klasično romantičarski reklo bi se. Iz tog novog bunila, kao da želi da spreči da Thin White Duke postane novi Ziggy Stardust, medijski mesija, beži u Zapadni Berlin sa ortakom Iggyem Popom da preporodi svoju karijeru, ni sam ne sluteći koliko. U kolaboraciji sa producentom Brianom Enoom, inače pionirom ambijentalne muzike, Bowie stvara tri svoja do tada najeksperimentalnija albuma.

David Bowie: Album po album (1973-1976)

david_bowieKada napravite kritično dobar album (da se podsetimo, čuveni Ziggy Stardust) posle nekoliko godina provedenih u senci trenutnih dešavanja i samim tim otvorite put celom žanru (glam rock) isprva se čini da su vam na raspolaganju samo dve opcije, da vam sledeći pokušaj bude totalni promašaj ili da stagnirate na stvorenom nivou kvaliteta. Kao što će nam pokazati skoro svakim sledećim izdanjem, David Bowie, sada već držeći u šaci i kritiku i publiku, za ova dva izbora ne zna. Kako mu i dolikuje, on ide svojim putem. Ziggya je poslao u večnu legendu, svetlo je upereno na Aladdina Sanea (ovo je igra rečima A Lad Insane = Lud momak). U ovom periodu zvuk albuma Davida Bowiea evoulira ka bogatstvu instrumenata i aranžmana. Definitivno period iz kojeg izlaze neki od najvećih hitova i favorita publike na koncertima. Upalite reflektore, vratio se, iako je rekao da neće (nije mu poslednji put da to radi).

David Bowie: Album po album (1967-1972)

david_bowie

Da me holivudska treš komedija jednom davno nije navukla na Space Oddity, Bowiev prvi hit singl, danas bih bio sasvim drugačija osoba…duhom siromašniji. Ovaj umetnik, čije sam ekstreme upoznao relativno rano, jedinstven je u kulturi XX veka. Uticaj mu je nemerljiv. Inteligentnim planiranjem i nepogrešivom intuicijom, Bowie je sebi izgradio put na kome svi ostali muzičari mogu da mu zavide. Status koji uvažava danas, ne može se pripojiti nekom drugom, koliko god dugovečnom, umetniku ili bendu. Neverovatna karijera ovog čoveka je umetnički put konstantne evolucije. Svojim, činilo se poslednjim, albumom Reality (2003) Bowie je zaustavio niz albuma u novom milenijumu.

Album po album: Saraya

Kada neki muzički pravac uđe u tokove mejnstrima i postane masovno prihvaćen pojavi se masa onih koji će se o taj pravac očešati i preuzeti od njega nešto – češće imidž, ređe nešto od zvuka. Tako su tokom druge polovine osamdesetih u modi bili čupava kosa do dupeta i glasan zvuk distorzirane gitare. Hard rock i heavy metal su, zahvaljujući njihovoj najkomercijalnijol inkarnaciji, glam metalu, bili na vrhuncu popularnosti – činjenica je da je i „tradicionalni“ heavy metal dobijao svoje parče kolača – no renesansa teškog zvuka se završila već u prvoj polovini decenije, erupcija energije i ideja se utišala, a zavladala je hiperprodukcija kopija. Albumi su se radili šablonski – preko jednostavnih rifova, prštećih bubnjeva i pevljivih refrena nabaciti tekst čija se tematika smeštena negde u magičnom trouglu seks – droga – rock ‘n’ roll, i uspeh bi trebalo da bude zagarantovan – trebalo, jer nije uvek bio.

Album po album: Meat Loaf (1993-2010)

Prošle nedelje objavili smo prvi deo teksta o albumima čuvenog muzičara Meat Loafa. Ove nedeljje priču nastavljamo i završavamo albumima objavljenim od 1993. godine pa sve do danas.

Album po album: Meat Loaf (1971-1987)

Nisam siguran kada sam se tačno susreo sa muzikom korpulentnog rokera, ali znam da je to bilo u Vreme Pre Interneta, vreme od pre samo nekoliko godina, ali vreme koje se čini beskrajno daleko. U sredini u kojoj američki stadionski hard rock uživa vrlo malo popularnosti šanse da se sretnem sa Loafovom muzikom bile su veoma male: njegovih albuma, naravno, nije bilo među pločama mojih roditelja i roditelja mojih drugova i ne sećam se da ga je ijedan stariji roker ikada pomenuo. O Loafu sam znao vrlo malo: da je više nego „elegantno popunjen“ (otud, valjda, i nadimak), da je njegov Bat Out Of Hell jedan od najprodavanijih albuma svih vremena – omotom, koji sam imao prilike da vidim, sam, kao strastveni ljubitnik fatastike i stripa, bio oduševljen – i da je autor pesama na album izvesni Jim Steinman. Samo toliko. Moguće je, doduše, i da sam na radiju čuo „I’d Do Anything For Love“. Jednom prilikom mi je do ruku došla nemačka kompilacija pod imenom Rock Busters (čini mi se), na kojoj se nalazila i numera „Bat Out Of Hell“. Ono što sam osetio nakon samo dvadesetak sekundi slušanja ravno je onome što sam osetio kada sam prvi put čuo „Rock You Like A Hurricane“ ili „Still Of The Night“.

Album po album: Pink Floyd

Pink Flojd (Pink Floyd) je engleska rok grupa koja je svetsku slavu stekla po svojoj psihodeličnoj muzici, filozofskim tekstovima, spektakularnim koncertima i inovativnim omotima albuma. Grupa je osnovana 1965. a prvu postavu su činili osnivač, gitarista i pevač Sid Baret (Syd Barrett), basista Rodžer Voters (Roger Waters), klavijaturista Ričard Vrajt (Richard Wright) i bubnjar Nik Mejson (Nick Mason). 1968. bendu se pridružio gitarista i vokalista Dejvid Gilmor (David Gilmour).

Najčitanije

Izdvajamo!