fbpx

-

Naslovna Autorski članci Album po album Album po album: The Jam - O idejama mladih (1977-1982)

Album po album: The Jam – O idejama mladih (1977-1982)

Za samo deset godina grupa The Jam prošla je put od mladog suburbanog klupskog iliti tezga rok benda do statusa koncertne atrakcije, epiteta jednog od najuzbudljivijih aktova na ondašnjoj britanskoj sceni i, posledično, vrha top-lista. Nastali 1972. u Vokingu, gradiću u blizini Londona (udaljenom od glavnog grada otprilike koliko i Obrenovac od Beograda), polako su se širili po klubovima svog sreza dok uz balast nadolazeće revolucije rokenrola poznatije kao pank nisu dobili priliku da širem auditorijumu predstave svoje ideje.

Za samo pet godina koliko su bili diskografski aktivni izbacili su 18 uzastopnih top 40 singlova i šest prilično dobro prihvaćenih studijskih albuma. Povukli su se sa scene neočekivano, još uvek maltene golobradi i na samom vrhu da bi frontmen grupe Paul Weller nastavio karijeru u malo drugačijem smeru. Basista Bruce Foxton i bubnjar Rick Buckler nikada nisu prežalili raspad grupe i tek kada je svaka mogućnost ponovnog okupljanja propala rešili su da pod imenom From The Jam podsete publiku na svoje bezvremenske hitove.

Iako vrlo tesno povezivani sa pank scenom, a faktički i bili njen deo, u mnogim karakteristikama su odudarali od tipičnih pankera. Umesto pocepane odeće nosili su uštogljena odela po uzoru na modove i britanske bendove šezdesetih, hvatali muzičke uticaje i od žanrova kojih su se drugi gnušali i, ponajbitnije, zaistinu znali da sviraju svoje instrumente. Takve karakteristike su im pomogle da ostvare uspeh praveći pesme pod različitim uticajima, a opet pucajući od autentičnosti i ličnog pečata kojim su jasno definisali zvuk, kojem god žanru i uticaju on naginjao.

In The City (1977)

Kada su potpisali ugovor sa izdavačkom kućom Polydor i izbacili debi singl “In The City” veoma brzo sa njim je došla i prva longplejka pod istim nazivom. Njome su ekspresno manifestovali svoju filozofiju muzičke i liričke tematike. Nosili su eksplozivnost gitara i brz tempo poput ostalih pionira panka, uz razliku što je stil očigledno inspirisan beat rock i R&B muzikom i nastao pod očiglednim uticajem grupe The Who. Pesme su nosile socijalnu i političku tematiku, predstavljajući pogled na svet i aktuelna dešavanja iz ugla starijih adolescenata. Dokačili su se svakoga i svačega što im smeta u ondašnjem društvu – policijske brutalnosti (“In The City”), ekspanzionističkih tendencija u urbanizaciji (“Bricks and Mortar”) pa čak i tadašnjeg premijera Jamesa Callaghana (“Time for Truth”) gde će zbog lamenta nad padom britanske imperije steći reputaciju konzervativaca. Pored njih, izdvajaju se i numere “Art School”, “Away from the Numbers”, “Sounds from the Street”, kao i obrade “Slow Down” (Larry Williams) i čuvenu temu iz Batmana kao standard nasleđen od prethodne generacije rokera.

This Is the Modern World (1977)

Iako se isprva pretpostavljalo da su narednim albumom “This Is the Modern World”, objavljenim ubrzo nakon debija pod pritiskom izdavača, ispoljili simptome sindroma drugog albuma, zakasnelom reakcijom kritike će se ipak ispostaviti da je materijal jednako kvalitetan, ako ne i bolji od hvaljenog prethodnika. Iako tematika tekstova ostaje ista, primetan je optimističniji i svakako manje radikalan pristup rešavanju problema i pitanja koji se u pesmama postavljaju. Ipak, cenu slabije reakcije publike i činjenice da i pored američke turneje gde su nastupali ispred mnogo poznatijih Blue Öyster Cult nisu pospešili prodaju preko bare platio je basista Bruce Foxton koji nakon loših kritika na njegov autorski doprinos albumu (pesme “London Traffic” i “Don’t Tell Them You’re Sane”) u budućnosti uglavnom prepuštao taj zadatak Welleru. Jedini singl sa albuma, “The Modern World”, na listama je značajno podbacio u odnosu na prethodno objavljeni “All Around the World”. B strana albuma je donela malu prevagu uz pesme “In the Street Today” koju su zajedno napisali Paul Weller i njegov otac i menadžer benda John, te simpatična “London Girl” i obrada Wilsona Picketta “In the Midnight Hour”.

All Mod Cons (1978)

Dugo su se The Jam mučili da ispune očekivanja izdavača i izbegnu neželjenu stagnaciju. Weller je doživeo kreativnu blokadu, producent nije bio zadovoljan pesmama koje je doneo Bruce Foxton te je naposletku Polydor odlučio da odloži proces kako bi bend dobio udar svežih ideja. Finalni proizvod je sada već kultni album “All Mod Cons”. Dospeo je na šesto mesto britanske liste albuma i doneo grupi pravi proboj na međunarodnoj sceni. I ovde je primetan direktni uticaj bendova britanske invazije, ponajviše zbog obrade pesme grupe The Kinks, “David Watts”, koja je pritom izašla i kao singl. Na drugoj strani singla je još jedan favorit sa albuma pod nazivom “‘A’ Bomb in Wardour Street” gde ispoljavaju razočarenje u pank scenu i talas anarhije i nasilja koji ju je pratio i ograđuju se od nje kao takve. Pesma “Mr Clean” pogađa širok dijapazon šljakera iz šireg predgrađa Londona koji po vozovima u cik zore kreću na svoje zavidne poslove u centru. Kakva je nevolja kada se u nedoba spušta u metro za put kući i kolika je surovost lokalnih dripaca desne orijentacije objašnjeno je u narednom singlu “Down in the Tube Station at Midnight”. Ta pesma je na nagovor producenta ubačena na album iako Weller to nije hteo, smatrajući da je još uvek nedovršena. I kao takva ostvarila je veliki uspeh i označila prekretnicu u njihovoj karijeri. “To Be Someone (Didn’t We Have a Nice Time)” se bavi društvenim parazitima koji sklapaju prijateljstva isključivo po osnovu sopstvenog interesa. Na albumu su prisutne i druge dobre numere poput “Billy Hunt”, “English Rose” i “In the Crowd”. Čuveni magazin NME ga je proglasio drugim najboljim albumom objavljenim 1978. godine, tik ispod Brucea Springsteena.

Setting Sons (1979)

Uspeh koji su postigli prethodnim albumom i značajnim pomakom u prodaji i na top-listama nastavio se i izvanalbumskim singlovima “Strange Town” i “When You’re Young”, objavljenim u kratkom periodu između ova dva albuma. Ali kada je kao najava za predstojeći album izašao singl “The Eton Rifles” i lansirao The Jam po prvi put među 10 najprodavanijih singlova, na visokoj trećoj poziciji, znalo se da uši sveta željno očekuju izlazak naredne ploče. “Setting Sons” je isprva planiran kao konceptualni album: Weller je hteo da ispriča priču o tri drugara iz detinjstva koje je neimenovani rat razdvojio i o njihovom susretu nakon rata kada su shvatili da ih ništa što je bilo ranije ne veže i da su sada među sobom stranci. Ovakav koncept nije sproveden do kraja, verovatno zbog želje izdavača da se što pre izbaci novi materijal kako jagma za grupom ne bi splasnula. Veruje se da su pesme “Little Boy Soldiers”, “Thick As Thieves”, “Wasteland” i “Burning Sky” okosnica tog koncepta, pogotovo što je kasnije na različitim kompilacijskim i bootleg izdanjima prva od njih podeljena na tri dela, dajući utisak da je mogla predstavljati učestali motiv koncepta. Album prati tvrđa produkcija i sumornije teme o potrošnosti malih života i kao takav predstavlja malu antologiju himni malih ljudi među kojima su, osim gore navedenih, istaknute i “Private Hell” i “Saturday’s Kids”, jedna retka Foxtonova “Smithers-Jones” i “Heat Wave”, obrada čuvenog motown hita po uzoru na The Who.

Sound Affects (1980)

Peti po redu studijski album “Sound Affects” je ujedno i Wellerovo omiljeno izdanje kada je The Jam u pitanju. Gurajući još uvek sopstveni specifičan stil rešili su da nakaleme i muzički uticaj koji su na njih u to vreme imali bendovi kao što su Joy Division, Gang of Four i Wire. Weller navodi kako se “Sound Affects” dosta oslanja na dva albuma – čuveni “Revolver” grupe The Beatles i “Off the Wall” Michaela Jacksona. Malo pre izlaska se po prvi put u karijeri jedan njihov singl obreo na prvom mestu top-liste i to je bio vanalbumski hit “Going Underground”. Polydor je planirao da kao prvi singl izađe pesma “Pretty Green”, ali je Weller bio uporan da progura pesmu “Start!” te je naveo izaslanika izdavača da zatraži mišljenje ljudi bliskih grupi u vreme nastanka pesama i procesa snimanja. Koliko je to dobra odluka pokazao je i istovetan uspeh na listi kao i prethodnog singla. Pesme “Boy About Town” i “Dream Time” su specifične što je po prvi put ubačena i truba. Akustična “That’s Entertainment” je ostala deo repertoara Paula Wellera do dana današnjeg. Istaknute su još i pesme “Monday” i “Set the House Ablaze”, a album je nadmašio prethodni pojavivši se na drugom mestu top-liste uz odlične ocene svih relevantnih kritičara. Takođe, primetan je i proboj na američku Billboard 200 listu dospevši na 72. mesto, kao i na drugim internacionalnim listama.

The Gift (1982)

Najduže sniman, a u procesnom smislu možda i najkomplikovaniji projekat do sada, “The Gift” je objavljen početkom 1982. godine. The Jam su na njemu stilski otišli možda i najdalje od ranih radova sa Wellerovim insistiranjem na implementaciji soul, jazz i R&B motiva čuvenih motown hitova. Upravo je takav i prvi singl sa albuma, “Town Called Malice”, dosta sličan radu grupe The Supremes. Taj No.1 hit je još jedna oda radničkoj klasi koju, osim represivnih metoda premijerke Margaret Thatcher, tlači i sloj srednjekvalifikovanih menadžera opevan u ranijoj pesmi “Mr Clean”. Na nju se kompletno nadovezuje i drugi singl, “Just Who Is the 5 O’Clock Hero?”, identifikujući niži sloj radničke klase kao neopevane heroje na čijim se plećima društvo održava i preko grbače funkcioniše. Trube su se ponovo pojavile u muzici benda, kao i saksofon, što je najprimetnije u pesmama “Precious” i “Trans-Global Express”. Pesma “Carnation” ostavila je jak utisak i na Liama Gallaghera te je on godinama kasnije nju i obradio na tribute albumu. I pored mešovitih impresija kritike, “The Gift” je ostvario najveći mogući uspeh popevši se na sam vrh britanske top-liste.

Takav uspeh, međutim, nije uspeo da odvrati Wellera od ideje o razilaženju benda kako bi osnovao pop/soul duo The Style Council pa je tokom leta nakon izlaska albuma šokirao ritam sekciju Foxton/Buckler svojom odlukom. Tokom jeseni su zvanično najavili razlaz nakon još dva istaknuta singla “The Bitterest Pill (I Ever Had to Swallow)” i “Beat Surrender”, kao i turneje koja se razvukla do sredine decembra uz impresivnih pet uzastopnih koncerata u Wembley Areni za koje su se karte rasprodale u roku od dvadeset minuta. Postoji li impresivniji način da se ode, a da to ne bude ravno sa vrha? Ne, i ako postoji žal što se nikada nije desilo ponovno okupljanje, barem na mrvicu, Weller je ipak u pravu što nije želeo da pretvori bend u parodiju samih sebe.