Tokom devedesetih godina prošlog veka se u svetu rok muzike dešavala turbulentna transformacija identiteta. U početku je mačo metal osamdesetih zamenio introvertni grunge zvuk, nakon kojeg je ubrzo usledila pojava Korna i Deftonesa sa kojima je ta introvertnost dobila i neke agresivnije (a opet i modernije, savremenije) tonove. Takozvana „alternativna“ scena je krenula različitim putevima rok senzibiliteta i tokom vremena pomalo izgubila izvestan identitet.

Krajem decenije je iz ne preterano zanimljive Ajove izronila grupa besnih (neki će reći i potpuno ludih) muzičara koji su odlučili da pokažu svoj brend devetočlanog metal benda uz nošenje kombinezona i karakterističnih maski koje oslikavaju ličnost svakog pojedinačnog člana. Ispostaviće se da vizuelni pristup nije samo jeftin šok, već još jedan važan element uz već dovoljno raznovrstan repertoar multimedijalnog sadržaja koji nosi sa sobom važno značenje za sam sastav. Slipknot je jedan od bendova koji je šutnuo rok scenu iz sna na prelazu u novi milenijum i već petnaest godina ne popušta u svojoj neizdrživoj intenzivnoj energiji koja ih čini među najvećim rok bendovima na svetu.

Slipknot (1999)

Premda je „Mate. Feed. Kill. Repeat.“ prvi demo album koji je bend objavio, zvaničan debi je nastupio sa albumom „Slipknot„. Ukratko, debi je zapalio čitav svet. Album je producirao Ross Robinson, koji je već bio čuven na sceni po radu sa Kornom i Limp Bizkitom. Robinson je poznat po tome da ume da vrši psihološki pritisak na muzičare i ponekad tera ljude do krajnjih granica svojih mogućnosti i psihološke stabilnosti zarad kvalitetnijeg i iskrenijeg izraza. U ovom slučaju Slipknot je objavio kolekciju pesama koje zvuče kao razjarena životinja. Pesme poput „(sic)„. „Eyeless„, „Surfacing„, „Liberate„, „Spit it Out“ i „Eeyore“ su beskompromisno agresivne, sirove i tribalne pesme, a opet i na neki način prijemčive i modernijeg zvuka uz upotrebu semplova i skrečovanja. Naravno, jedan od elemenata koji je posebno zaslužan za veće interesovanje publike su i kvalitetne melodije Coreyja Taylora, koji se nije libio da u sav ovaj haos gitara, bubnjeva, perkusija i elektronike unese i blage pop i rep elemente sa svojim glasom. Najbolji primer (i najuspešniji) jeste singl „Wait & Bleed“ koji je opstao kao možda i glavna tačka benda u ovom periodu.

Iowa (2001)

Ko je mislio da je Slipknot nakon ovog debija odlučio da se opusti, grdno se prevario. Po rečima nekadašnjeg srpskog Metal Hammera, „Iowa“ je album koji je prijateljski nastrojen prema slušaocu koliko i lovac na ljudske glave. Što se tiče samog benda, nakon brutalno iscrpljujuće turneje koja je pratila prvi album, bend se maltene odmah vratio u studio da snimi novi materijal. Ukoliko je prvi album bio na bilo koji način zabava, ovo izdanje je za čitav bend najčešće opisano kao najmračniji period u istoriji benda. Vreme u kom su manje-više svi bili u problemima sa alkoholizmom, opijatima, odnosima, poslovnom stranom muzičke industrije. U tom smislu bend je kanalisao svu tu negativnu energiju u ovaj album, koji u određenim trenucima zvuči toliko agresivno i mračno da to deluje natprirodno. Dovoljno je reći da je uvod albuma „515“ zapravo vrištanje i plakanje DJ-a Sida Wilsona nakon saznanja da mu je deda preminuo. Pored toga, svi znaju za nezaustavljive numere „People = Shit„, „The Heretic Anthem„, „Everything Ends„, kao i uznemirujuću „Gently“ i naslovnu „Iowa„. Produkcija Rossa Robinsona je uzdigla ovaj bend na potpuno novi nivo i svaka pesma je jedno teskobno putovanje kroz depresiju, samoprezir i bol sa kojim se većina članova benda borila. Tokom snimanja vokala za poslednju pesmu „Iowa„, Taylor je u jednom trenutku u potpunosti skinuo svu odeću sa sebe, razbio staklo i počeo da se seče u završnom slomu čitavog albuma. Petnaest godina kasnije, ovo izdanje zvuči jednako teško za čula kao i 2001. godine.

Vol. 3: (The Subliminal Verses) (2004) 

Nakon „Iowe“ bilo je neophodno napraviti pauzu i bend je bio neaktivan tokom tri godine. U toj pauzi, Corey Taylor i gitarista Jim Root su objavili prvi album sa bendom Stone Sour, bubnjar Joey Jordison je osnovao bend Murderdolls, mnogi od članova su se bavili nekim drugim aktivnostima. Uskoro je bilo vreme za novo izdanje, ovoga puta sa producentom Rickom Rubinom koji, nasuprot Rossu Robinsonu, nije bio mnogo prisutan tokom komponovanja novog materijala. Slipknot je sa ovim izdanjem počeo da evoluira i „širi“ svoj zvuk tako da ovo izdanje, premda i dalje agresivno, daje slušaocu mnogo više. Pregršt akustičnih, baladnih trenutaka („Vermilion Pt. 2“ i „Circle„), psihodelične, turobne atmosfere i upotrebe različitih perkusija („Vermilion“ i „Virus of Life„), poigravanja sa metrom, akcentima i neobičnim ritmičkim figurama („The Nameless„, „Welcome“ i „Opium of the People„). Po prvi put možemo čuti i virtuozne solaže i kompleksnije rifove Jima Roota i Micka Thomsona, kao i mnogo raznovrsnije semplove Craiga Jonesa i Sida Wilsona. Ipak, najveći hitovi su pesme „Duality“ i „Before I Forget“ koje pored sjajnih rifova obiluju i sa otrežnjenim Taylorom koji peva neke od najboljih melodija do sada. Do dana današnjeg Taylor je jasan u tome da nije bio preterano oduševljen sa Rubinom kao producentom, ali je karijera benda svakako nastavila uzlaznom putanjom i uskoro je osvojena i prva Gremi nagrada za „Before I Forget“.

All Hope is Gone (2008) 

Ponovo je usledila pauza i Slipknot nije objavljivao novu muziku tokom četiri godine. Kada je došao red za novo okupljanje, bend je ovoga puta odlučio da snima album u Ajovi, u blizini svog doma. Taylor je objasnio da nije bilo lako snimiti ovaj album, jer je bend u tom trenutku bio maltene podeljen na dva dela koja su neprestano bila u sukobu. Gitarista Jim Root je ukazao da tadašnji producent Dave Fortman nije bio sposoban da ujedini devet ljudi zarad boljeg albuma. Po rečima gitariste, Joey Jordison je takođe snimio svoje deonice bez da je prethodno svirao sa nekim, tako da su preostali članovi na neki način osmislili i snimili preostale deonice na već snimljen bubanj. Prilično diskonektovan bend u tom trenutku. Konačni rezultat je bio „All Hope is Gone„, koji definitivno sadrži neke od kvalitetnih Slipknot numera poput „Dead Memories„, „Snuff“ (prva samostalno komponovana pesma Coreyja Taylora koja je prihvaćena od strane ostatka benda kao Slipknot pesma). Lično, glavni singl „Psychosocial“ pomalo je zvučao dosadno, sa refrenom koji nije bio mnogo drugačiji od refrena nekih drugih (metalcore) bendova i čudnim aranžmanom. Ostatak albuma je stvar ukusa, nekako se većina pesama nije našla na koncertima i deluju pomalo zaboravljeno, ali ako se dublje posluša, postoje raznolike ideje koje deluju interesantno (spori, teški delovi uz mnogo više melodičnog pevanja, neobična poigravanja sa ritmom, kompleksniji aranžmani).

.5: The Gray Chapter (2014)

Tokom naredne pauze bend je zahvatila tragedija sa smrću jednog od osnivača benda i basiste Paula Graya 2010. godine. Nije bilo sigurno da li će bend uopšte biti sposoban da nastavi dalje i bilo je potrebno nekoliko godina da neke od rana zacele. Krajem 2013. bubnjar Joey Jordison takođe više nije bio deo benda što je bio još jedan šok, ali Slipknot nije odustao od ideje snimanja svog petog albuma. Nakon višemesečne tišine fanovi su bili u prilici da čuju prvi novi singl „The Negative One“ nakon toliko godina koji je pokazao da je bend rešio da se vrati u neke svoje mlađe dane, a da i dalje eksperimentiše sa svojim zvukom. Većina albuma je posvećena preminulom Grayu, pogotovo pesme kao što su „Goodbye“ i „Skeptic„. „Sarcastrophe“ i „AOV“ su sjajni brutalni trenuci koji pokazuju neke stare elemente benda, a opet i jedan osvrt na neke thrash metal/melodic death metal momente. Album je izuzetno raznovrstan i prepun detalja koje ne treba propustiti. Sa novom postavom i novom energijom, Slipknot već godinu i po dana uništava svet izvodeći mnogobrojne pesme sa ovog albuma. Neki od predloga za slušanje su „Killpop„, „Override“ i „The Burden„.