Dana 17. maja Majkl Trent Reznor je proslavio pola veka svog postojanja, unutar kojeg je polovinu svog života posvetio stvaranju vrlo uticajne muzike, muzike koja je osvežila ne samo svet rokenrola, već i svet elektronskog zvuka, pop kulture itd. Nakon prve dekade delanja sa Nine Inch Nailsom, otuđenog življenja u Nju Orleansu i snimanja tri revolucionarna albuma (među kojima se „The Downward Spiral“ obično izdvaja kao kulminacija Reznorovog kompozitorskog rada) usledila je duga pauza od šest godina, tokom koje je Reznor rešio da „očisti“ svoj život. Nakon „buđenja“, Trent je jedno vreme bio na „staklenim nogama“, nedovoljno siguran da li bi i dalje mogao da stvara muziku i da li zapravo ima šta da kaže. Ipak, korak po korak i Reznor je rešio da ponovo krene sa komponovanjem novog materijala, ovoga puta potpuno čiste glave i drugačije percepcije prema sebi i životu. Ponovno rođenje Nine Inch Nailsa je ozvaničeno 2005. godine, sa povratničkim albumom „With Teeth“.

With Teeth (2005)

Ako je „The Fragile“ bio vrhunac konceptualne eksperimentalne faze sa duplim albumom i dvadeset i tri pesme raznolikog sadržaja, „With Teeth“ je potpuna suprotnost u manje-više svim aspektima. Reznor je želeo da napiše samo običnu formalnu kolekciju pesama, bez želje da se osvrće na kompleksne aranžmane, čudne zvuke, nekonvencionalne ideje i sl. Poznavajući karakteristike svog izraza, iskoristio je priliku da napiše snažan, ali manje haotičan i slušljiviji album u odnosu na mlađe dane. Mnogi su bili zadovoljni povratkom NINa na scenu, sa sjajnim radio hitovima „The Hand That Feeds“ i „Only“. Dave Grohl je potpomogao sa svojim bubnjarskim umećem na albumu, dok je Reznor počeo da piše ekstrovertniji materijal, sa nešto manje želje da kopa po svojim raspoloženjima i osećanjima („The Hand That Feeds“ je među prvim pesmama u kojima se Trent osvrnuo na političko stanje u Americi). Svakako „pozitivniji“ album u odnosu na prethodne, nešto formalniji (možda pomalo nalik na „Pretty Hate Machine“ dane), svakako preporuka za slušanje.

Year Zero (2007)

Postepeno udaljavanje od samorefleksije je vremenom dovelo do albuma „Year Zero“, izdanja koje na metaforičan način kritikuje političko stanje u Americi i američku vladu kroz ne tako blistav prikaz društva i budućnosti uopšte u 2022. godini. Album „Year Zero“ je bio deo mnogo većeg projekta, koji je uključivao remiks album, kao i vid interaktivne igre u realnosti, pored potencijalne ideje o filmu i seriji. Album je nasuprot analognom tretmanu „With Teetha“ komponovan u potpunosti na lap-topu dok je Reznor promovisao „With Teeth“ na turneji. Zanimljivo izdanje, eksperimentalnije pesme sa većim akcentom na industrial elemente, ali i dalje prisutnim „catchy“ refrenima. Nije baš za svakoga, ali se može pronaći dosta interesantnih trenutaka kada se duže sluša. Lični favorit – „In This Twilight“ koja zvuči kao da Trent na anđeoski način najavljuje smak sveta.

Ghosts I-IV (2008)

Naredni korak u evoluciji Reznorovog rada je kolekcija instrumentalne muzike pod imenom „Ghosts“. Ova kolekcija instrumentala je nazvana „soundtrackom za sanjarenje“. Ovo izdanje je prvo koje je Reznor odlučio da objavi kao potpuno nezavisno, nakon razilaženja sa izdavačkom kućom Interscope Records. Album je bio dostupan fanovima preko oficijalnog sajta benda. Instrumentali velikim delom podsećaju na neoklasičan zvuk Erika Satiea, mada je prisutan i uobičajen industrial zvuk, gitarski noise momenti, kao i upotreba raznolikih udaraljki sa određenom tonskom visinom. Interesantno izdanje sa nekoliko sjajnih instrumentala, ali su albumi prožeti sa brojnim muzičkim trenucima koji deluju kao da ne idu nikuda posebno. Reznor je na ovom albumu ponudio mogućnost fanovima da načine video snimke inspirisane instrumentalima. Bilo je govora o mogućem filmskom festivalu na kom bi se našle najbolje vizuelizacije, ali se čini da do toga (još) nije došlo. Preporuka – „Ghost 1“, „Ghost 13“, „Ghost 36“.

The Slip (2008)

Nedugo nakon objave „Ghosts“ albuma, Reznor je kao „poklon“ fanovima najavio još jedan album, koji će biti besplatan. „The Slip“ je ubrzo ugledao svetlost dana, ali možda i nije trebalo da se pojavi tako brzo. U suštini, Trent je hteo da snimi „na brzaka“ zanatski NIN album koji sadrži sve prepoznatljive karakteristike benda, ali bez daška svežine. Nije da album nema povremeno dobrih trenutaka, ali je sve to daleko od vrhunskih dometa Reznorovske kreativnosti. Ipak, „1000000“ ume ponekad da prodrma, dok „Corona Radiata“ svakako može da vas ubaci u neki daleki svet kada ste raspoloženi za takav karakter. Sve u svemu, nije baš među boljim izdanjima, ali eto, možda ponekad za slušanje.

Hesitation Marks (2013)

Pet godina kasnije, nakon raspuštanja benda, ženidbe, rada na soundtrackovima za filmove Davida Finchera, dobijanja po kojeg Oskara, Reznor je smatrao da je vreme da se ponovo uhvati u koštac sa Nine Inch Nails materijalom. „Hesitation Marks“ je pristojan povratak na scenu, sa poznatim izrazom, ali i nekim novinama. Ovoga puta je muzika nalik na „Year Zero“ pristup, mnogo više usmerena na kompjuterski generisane zvuke negoli na rock ‘n’ roll bendovski sirovi udar. Nekoliko ljudi svojevremeno je pomenulo EBM uticaje, tu se svakako mogu čuti stari sint-pop senzibiliteti u numeri poput „Came Back Haunted“. Sa pesmom „All Time Low“ Reznor kao da je poprimio pravi live zvuk Davida Bowiea. „Satellite“ je Trentovo poigravanje sa maltene Justin Timberlake matricama, dok je najveće (za mene i najlepše) iznenađenje pesma „Everything“ koja toliko odskače od svega što je NIN reprezentovao tokom prethodnih četvrt veka da treba aplaudirati Trentu na hrabrosti i smelosti da svojoj publici konačno ponudi pozitivnu, gotovo Depeche Mode atmosferu iz njihovih ranih, nevinih dana. Nije toliko revolucionarno izdanje, ali je vrlo pristojan povratak na scenu. Svakako velika preporuka i za pesmu „Copy of A“, koja ostaje u glavi, koliko god da je tipična za NIN diskografiju.