fbpx

-

Naslovna Autorski članci Album po album Album po album: Nick Cave & The Bad Seeds – Sjaj iz senke (2003 – 2008)

Album po album: Nick Cave & The Bad Seeds – Sjaj iz senke (2003 – 2008)

Nick Cave & The Bad Seeds INmusic festival Zagreb

Da nije proklete korone, danas bi bio taj dan do kog su obožavaoci Nicka Cavea i njegovih Bad Seedsa nestrpljivo odbrojavali dane. Nažalost, odbrojavanje mora da se produži. Naravno da biste radije vrištali, smejali se, plakali i gubili razum na koncertu, ali pošto to nije moguće, ovaj dan ipak možete obeležiti čitajući novi tekst iz ovog serijala. Svesni smo da i nije baš neka zamena, ali šta je tu je.

Nakon “Murder Ballads“, “The Boatman’s Call” i “No More Shall We Part“, sva tri jako dobro prihvaćena od strane publike i u vrhu omiljenih albuma benda među fanovima, slede tri albuma koji su na neki način ostali u senci. Međutim, to uopšte ne znači da su oni loši. Naprotiv…

Nocturama (2003)

Nocturama Nick Cave and Bad Seeds

Ovaj nesrećni album je od dana kada je izašao među mnogim slušaocima The Bad Seedsa  predmet sprdnje i smatra se najslabijom karikom u diskografiji benda. Čak je i sam Cave jednom prilikom na svom sajtu The Red Hand Files rekao da mu je drago što “Nocturama” postoji i kreće se unaokolo uništavajući stvari, što ako je neko slučajno pusti na žurci može dovesti do toga da svi krenu da povraćaju u piksle, a da mu je posebno drago što u celoj diskografiji benda postoji samo jedna “Nocturama”, dok su nekim bendovima većina albuma “Nocturame”.

Međutim, ima i onih (uključujući i autora teksta) koji smatraju da u diskografiji benda ipak ne postoji ni ta jedna “Nocturama” niti im je jasno zašto bi naziv ovog albuma zaslužio da postane asocijacija za neuspeh. Istina je da su reči pesama nešto manje kompleksne na ovom izdanju u odnosu na ostala, ali u tome i jeste njegova čar. Album se odlikuje nekom veoma zanimljivom elegancijom, sofisticiranošću, a te jednostavnije reči praćene nežnim tonovima odišu posebnom toplinom. Pesme su dosta laganije i oslobođene tereta koji je većinom prisutan u Caveovom radu, što uopšte nije loše. Nisu ipak sve pesme ni tako nežne. “Dead Man in My Bed” i “Babe, I’m on Fire” (koja je, inače, praćena jednim od najduhovitijih spotova ikada) su dosta drčnije od ostatka albuma, a i “Bring It On” je među bržim pesmama na ovoj ploči i zapravo je pogodna za ples.

Zanimljivo je da se proces stvaranja ovog albuma dosta razlikovao u odnosu na način na koji su nastajale pesme sa prethodnog, “No More Shall We Part”. Dok je na prethodnom albumu Cave sam već aranžirao pesme ostavljajući malo prostora bendu da utiče na njihov konačan zvuk, ovde je bendu dao više prostora da se poigra. Na sličan način rađeno je i na predstojeća dva albuma.

Abattoir Blues / The Lyre of Orpheus (2004)

Abattoir Blues The Lyre of Orpheus Nick Cave and Bad Seeds

Radeći na ovom izdanju, The Bad Seeds su snimili dosta pesama, te su odlučili da objave dupli album. Zapravo, dve ploče sa ovog izdanja mogu se posmatrati kao dva odvojena albuma: “Abattoir Blues“, na kom je bubnjeve svirao Jim Sclavunos, brži je i tvrđeg zvuka, dok je “The Lyre of Orpheus” mekši i sporiji, što je uticaj bubnjara Thomasa Wydlera, više orijentisanog ka džezu.

Prva numera sa prve ploče, “Get Ready for Love“, savršeno otvara ovaj album. Divljački udarci bubnja, prateći vokali (koji se provlače kroz ceo album dajući mu gospel zvuk) i Caveov poziv upućen svim devojkama i momcima da se spreme za ljubav čine da u slušaocu nešto eksplodira već na samom početku i budi interesovanje za ono što sledi. Sličnu erupciju izaziva i “There She Goes, My Beautiful World“, kroz koju Cave priziva inspiraciju i koja sadrži veoma duhovite stihove: I look at you and you look at me and / Deep in our hearts know it / That you weren’t much of a muse / But then I weren’t much of a poet. Ovo je i prvi album bez Blixe Bargelda, jednog od omiljenih članova benda među fanovima koji je imao veliki uticaj na Cavea. On je napustio bend posle skoro 20 godina rada u njemu, a na njegovo mesto došao je James Johnston iz Gallon Drunka. Pretpostavlja se da je poslednja pesma na ploči “Abattoir Blues”, pod nazivom “Fable of the Brown Ape“, o njemu, odnosno da lik farmera Emmericha predstavlja njega, pošto se, verovali ili ne, Blixa zapravo zove Christian Emmerich.

Drugu ploču, “The Lyre of Orpheus”, otvara istoimena numera, u kojoj Cave pokazuje svoj iščašeni smisao za humor praveći parodiju mita o Orfeju i Euridici. Dok je u originalnom mitu zvuk Orfejeve lire mogao da očara sve živo što se nalazilo u okolini, u Caveovoj verziji Orfej je svojim sviranjem iritirao i uništavao celu prirodu, Euridici su se od tog zvuka iskolačile oči i rasprsnuo jezik ostavivši je u krvi, a i samog Boga je uspeo da iznervira probudivši ga iz dubokog sna, pa je ovaj Orfeju bacio čekić na glavu. Osim ove izopačeno duhovite pesme, ova ploča sadrži i mnoge nežne numere poput lepršave “Breathless” koju otvara ludačka flauta Warrena Ellisa, a zvuči kao da ju je napisao prvi put zaljubljeni tinejdžer, ili erotične “Babe, You Turn Me On“. U završnoj numeri, “O Children“, gospel zvuk posebno dolazi do izražaja, što pesmu čini zaista čarobnom iako je tema prilično mračna. Iako nije skroz jasno o čemu Cave u njoj govori, pesma svakako aludira na “čistače” iz Gestapoa, a u pesmi se spominje i gulag. Refren, pak, zvuči optimistično: O children / Lift up your voice, lift up your voice / Children / Rejoice, rejoice. Čini se da Cave u ovoj pesmi polaže nade u mlađe generacije izvinjavajući se za greške njihovih predaka sa željom da one budu bolje od njih.

Dig, Lazarus, Dig!!! (2008)

Dig, Lazarus, Dig!!! Nick Cave and Bad Seeds

Objavljeno dve godine nakon prvog albuma Grindermana, benda Cavea, Warrena Ellisa, Martyna P. Caseya i Jima Sclavunosa, koji su svi članovi i Bad Seedsa, ovo izdanje je pod velikim uticajem tog projekta. Čak su i ideje za pojedine pesme nastale tokom snimanja Grindermanovog albuma. Zvuk albuma je nešto siroviji u odnosu na njegove prethodnike, pa su ga mnogi poredili sa The Birthday Party, Caveovim prvim bendom.

Naslovna i prva numera inspirisana je biblijskom pričom o Lazaru kog je Isus izbavio iz mrtvih. Cavea je ta priča, kako kaže, zastrašivala od kad ju je prvi put čuo kao dečak, jer iako govori o najvećem Hristovom čudu, on nije mogao da se ne zapita kako se Lazar u tom trenutku osećao i da li je uopšte želeo da se vrati iz mtvih. Kako bi priču učinio savremenijom, premestio ju je u Njujork, protkavši je humorom na svoj prepoznatljiv način.

Iako tvrđeg zvuka od prethodnih albuma, “Dig, Lazarus, Dig!!!” je ipak mekši od Grindermana i na njemu se mogu naći nežnije pesme. “Jesus of the Moon” se među njima izdvaja, posebno ovi stihovi: Cause people often talk about being scared of change / But for me I’m more afraid of things staying the same / Cause the game is never won by standing in any one place for too long. Ta hrabrost i otvorenost ka promenama se i te kako manifestuje i u Caveovom radu. Upravo ovo i jeste ono što čini Cavea i njegov bend tako posebnim i uvek intrigantnim i zbog čega i dalje stvaraju muziku tako svežu i punu života.