Jedanaest godina nisu snimili album. Punih osam nisu nigde nastupili. Za to vreme Patrick Keeler je lupao bubanj u bendu Afghan Whigs, Jack Lawrence je basom pomagao City and Colour, dok je Brendan Benson pravio solo album i bavio se produkcijom albuma drugih muzičara. Jack White je uspeo u tom periodu da izda čak tri solo albuma. Neplaniranih osam godina pauze nije ih unervozilo, nisu jurili u studio samo da bi snimali i svirali. Čekali su pogodan, spontani trenutak, nisu forsirali. Razmenjivali su ideje, odbacivali ih, usvajali, dopunjavali, menjali. Od trideset novih ideja dogovorili se oko dvanaest. Osetili su da rade pravu stvar i da je „to, to“, te su otišli su Third Man studio u Nešvilu i zabeležili treće studijsko izdanje sastava The Raconteurs – „Help Us Stranger“.
„Bored and Razed“ – pesma za poželeti na otvaranju albuma, donosi nam i malu igru reči. Gitare se dugo prepliću u uvodu, dok ih rastresit bubanj podržava. Bas se uključuje na uvodnu temu i nagoveštava prasak nakon koga gitara počinje da cvili pod Jackovim prstima. Stroga podela voklanih deonica u ovoj pesmi, Jack izvodi brzu strofu, a Brendan pevljiviji refren, nam demonstrira moćno oružje u arsenalu Raconteursa. Dva sjajna i različita vokala koja podjednako učestvuju u pesmama, prožimaju se, dopunjuju, a mogu i samostalno izvesti celu stvar. Retko koji bend može time da se pohvali, te su zato Raconteursi posebni.
Brendanu su, kao glavnom vokalu, pripale laganije, čistije, emotivnije pesme kao što je akustična „Only Child“, u kojoj čujemo prvi put klavir na ploči. Sa druge strane Jack izvodi brže, prljavije, nerazgovetnije pesme poput agresivne „Don’t Bother Me“. Bubanj i bas su sve u ovoj stvari. Ipak, najlepše je kada duo Benson – White napiše zajedno pesmu, ali zajedno je i otpeva, odsvira i uobliči sa ritam sekcijom. Tada se dobije „Help Me Stranger“. Terca tako prija uhu, dok se koža od nje ježi, te je pesmi koja je njome obogaćena dovoljno samo četiri jednostavno odsvirana akorda da bi postala hit.
Eksperimentalni, pinkflojdovski uvod za „Shine The Light On Me“ na koji se nadovezuje klavir daje ovoj pesmi posebnu težinu. Ona je drugačija od ostalih numera sa ovog albuma, a Jack nam je objasnio i zašto. Ovu pesmu je napisao za svoj poslednji solo album. Međutim, konceptualno mu nije odgovarala i našla godinu dana kasnije na „Help Us Stranger“. Na nju se nastavlja akustična, lenja, ali dinamična „Somedays (I Don’t Feel Like Trying)“. Prava američka, južnjačka pesma koja bi se komotno mogla pronaći u repertoaru benda Lynyrd Skynyrd. U outru za ovu pesmu možete steći utisak da se čuje pokojni Tom Petty koji vam veli: „I’m here right now, I’m not dead yet“. Lepo je, makar ovako, setiti ga se.
Na albumu se našlo mesto za obradu pesme „Hey Gyp (Dig the Slowness)“, škotskog kantautora Donovana. Raconteursi su je ubrzali, istakli usnu harmoniku i isprljali je distorzijom zvuka električne gitare.
Naredne dve numere su se pojavile sredinom prošlog decembra i najavile album koji nas je obradovao u junu ove godine. „Sunday Driver“ i „Now That You’re Gone“. Prva, izrazito rokerska, karakterističnog rifa u koji se ušunjao Jackov vrisak koji oživljava. Vrisak je falio jedanaest godina! Druga je posebna. Svaki element ove teške rok balade je dobro poznat. Međutim, svaki je pažljivo uklopljen i vremenski tempiran što celinu čini jako moćnom. Jedina konstanta je bas koji bruji, odzvanja. Jackova bluz minijatura se svaki put posebno pojavljuje naizmenično sa minijaturom na nežičanom instrumentu. Brendanov glas poput melema leže na ovu podlogu, a nju razvodnjava razlaganje akorda koje uvodi u refren. Nakon prvog refrena dobijamo prateće vokale koji upotpunjuju vokalni doživljaj, dok se u podlozi basu priključuje klavir koji ne prestaje. Na kraju balade je razgovor dve gitare. Šta činiti kada se ovakva pesma završi, „What will i do, now that you’re gone?“.
Iako su u prvoj pesmi rekli da su odgajani, ali da im je dojadio Detroit, reklo bi se da im fali Detroit ili makar njegov zvuk. Zato je tu „Live A Lie“. Zanimljivo je što uloga pevača u ovoj stvari pripala Brendanu. Odlično se snašao u brzoj i haotičnoj, garažnoj stvari koja se naglo završava i iz koje se ulazi u pesmu sličnog manira, s tim što je Jack peva – „What’s Yours Is Mine“. Raconteurs ritam sekcija je jako čvrsta, pouzdana, brza, po potrebi, i usvirana.
Za kraj najduža, drugačija, finalna pesma – „Thoughts and Prayers“. Na neki način ona ismeva američke političare koji su tu frazu ponovili bezbroj puta izražavajući svoju zabrinutost za pucnjave u školama. Izlizali su te reči i obesmislili ih, ali i izbegavaju razgovarati o američkom zakonu o nošenju oružja. Pobožni Jack White je ovom pesmom hteo da predstavi šta zapravo jesu misli i molitve običnog čoveka. Misli i molitve kao uzvišene radnje ljudskog uma su u pesmi dočarane mandolinom i violinom. Ko bi rekao da ova dva instrumenta mogu odlično da se uklope u Raconteurs zvuk. Ali mogu. Odličan posao su uradile Scarlett Rische i Lillie Mae.
U četrdesetominutnom, raznovrsnom, drugačijem i dugo čekanom albumu smo čuli sastav za koji se ne bi moglo reći da ih skoro deceniju niko nije video zajedno. Oni su pokazali da je vreme relativna kategorija. Raconteursi zvuče sveže i kad sviraju balade i kad rokaju. Sirovi elemetni rock ’n’ rolla koji čine osnovu, plus dva fantastična vokala omogućuji bendu da se izrazi u svakom stilu, te nas ne treba iznenaditi da na sledećem izdanju čujemo nešto potpuno neočekivano.
Spisak pesama:
- Bored and Razed
- Help Me Stranger
- Only Child
- Don’t Bother Me
- Shine The Light On Me
- Somedays (I Don’Feel Like Trying)
- Hey Gyp (Dig The Slowness)
- Sunday Driver
- Now That You’re Gone
- Live A Lie
- What’s Yours Is Mine
- Thoughts and Prayers
Organizatori precizni u minut, što je nekad super, a nekad baš i nije, pripremili su sve da Iggy Pop i prateći bend izađu na scenu tačno u 20:25h. I baš tad, među šestoricom u crno odevenih, izdvojio se On. Go do pojasa, tanane, ravne plave kose koja mu je dodirivala gola ramena prekrivena smežuranom kožom ispod koje se na mahove ocrtavala nekada veoma definisana muskulatura. Kriv i iščašen, nestrpljivo je došepao do centra bine i uzeo mikrofon. Euforija se pronela van okvira Budapest parka i sa sobom prolila znoj među ljudima, znoj koji je dodatno podstaklo Sunce želeći i ono da odsluša makar prve četiri pesme. Suncu je to bilo dovoljno, a rekao bih da bi i posetiocima bilo jer su prve četiri pesme bile „I Wanna Be Your Dog“, „Gimme Danger“, „Passenger“ i „Lust for Life“. Au! Skakanje, šutka i zemljotres. Beli i crveni baloni, čaše s pivom, ali i posetioci su poleteli iznad glava nekoliko hiljada ljudi. Za to vreme na sceni čovek star 72 godine skače, vrišti, trči poput neartikulisanog deteta, valja se, bori protiv stalka i peva svojim dubokim glasom koji ga služi veoma dobro. Bend iza njega praši. Dve gitare, povremeno klavir, bas, bubanj i dva prateća vokala/duvača koji su naglašavali najmelodičnije delove grubog zvuka. Dešavanja u publici jedan od dvojica gitarista je morao da zabeleži svoji mobilnim aparatom, dok je šutka posebno zabavljala dvojac na duvačkim instrumentima.
Nakon furioznog starta na kratko nas iz sedamdesetih prebacuju u dvehiljadite sa pesmom „Skull Ring“, ali vraćaju brzo u najbolje godine sa pesmom koja je nastala kad i „Raw power“, no za nju nije bilo mesta na tom studijskom izdanju – „I’m Sick of You“. Iggy je povremeno između pesama sedao na bubnjarski podijum i zalivao se vodom iz malog pehara. Priču o raznim supstancama koje je konzumirao i zbog kojih je imao velike probleme, ali uz zaključak da „Jebeš sve to, ipak mi treba neki čudni greh“ iskoristio je da najavi „Some Weird Sin“. Terca u ovoj pesmi u izvedbi dve gitare podigla je na noge one uštogljene koji su sedeli u svojim ušuškanim fun pitovima.
Zatim se ušlo u set Stooges pesama: „Search and Destroy“, „T.V. Eye“, „1969“, „No Fun“, „Down on the Street“. Tvrdo, tvrđe, najtvrđe, The Stooges. Intenzitet čvrstine muzike pratio je intenzitet šutke. Žutokosi dečak otežalog kretanja i golog torzoa davao je sve od sebe. Jasno se moglo videti kako su mu se stomačni mišići grčili dok je puštao krike i uvodio u i izvodio iz pesama. Spuštao se do ograde gde su ga dočekale ruke obožavaoca. Bacao je koske, mahao i puštao da ga masa upije, a onda se izvlačio iz nje, otimao vodu iz ruku redara, polivao, pio, bacao i uz pomoć gelendera vraćao se svom protivniku – stalku. Roudi ekipa je imala aktivnu ulogu na sceni. Donosila je i odnosila gitare, dodavala zvečke, vodu i vraćala stalak kada god bi ga nestaško šutnuo ili bacio. Miniset Marioneta prekino je „Mass Production“, koji je malo spustio loptu, i „The Jean Genie“ čime je Iggy odao počast svom pokojnom prijatelju Dejvidu Bouviju koji ga je izvadio iz ludnice i mnogo mu pomogao u solo karijeri. Otpevavši „Real Cool Time“, prolivši vodu iz pehara po bini i bacivši mikrofon Iggy je nestao. Iggy out. Ali ne zadugo.
Bubnjar je ostao na svom mestu i uveo polako publiku u bis sa „Nightclubbing“. Ogrnut plaštom dečak se vratio, počeo da peva, a publika se počela njihati. Međutim, sedmorka nije davala mnogo oduška publici. Temperatura je rasla ponovo. Pesma „Sixteen“ bila je okidač za novo oduševljenje i ulazak u brzi početak kraja. Zadenuvši mikrofon za pojas Iggy je aplaudirao, masa je pratila. Brzo se potom ušlo u „Five Foot One“ i „Real Wild Child (Wild One)“. Ekipa na bini, ali i publika štedeli su snagu za kraj. Svi su se ponašali kao divljaci, ne samo Iggy. On je ponovo sišao do ograde, pevao, raspitivao se da li su dobro u prvim redovima, grlio, dok su oni njega mazili i na trenutke kidali. Gospodin vidno uzbuđen što se zvezda večeri našla pred njim uspeo je da je zagrli i uhvati gotovo u „kragnu“, a zvezdu onemogućio da započne novu strofu, pa je i obezbeđenje imalo ulogu u ovom znojavom šouu.
