Naslovna Autori Objave od Branislav Cvetković

Branislav Cvetković

17 OBJAVE 0 KOMENTARA

The Raconteurs – Help Us Stranger (2019)

 

Jedanaest godina nisu snimili album. Punih osam nisu nigde nastupili. Za to vreme Patrick Keeler je lupao bubanj u bendu Afghan Whigs, Jack Lawrence je basom pomagao City and Colour, dok je Brendan Benson pravio solo album i bavio se produkcijom albuma drugih muzičara. Jack White je uspeo u tom periodu da izda čak tri solo albuma. Neplaniranih osam godina pauze nije ih unervozilo, nisu jurili u studio samo da bi snimali i svirali. Čekali su pogodan, spontani trenutak, nisu forsirali. Razmenjivali su ideje, odbacivali ih, usvajali, dopunjavali, menjali. Od trideset novih ideja dogovorili se oko dvanaest. Osetili su da rade pravu stvar i da je „to, to“, te su otišli su Third Man studio u Nešvilu i zabeležili treće studijsko izdanje sastava The Raconteurs – „Help Us Stranger“.

Bored and Razed“ – pesma za poželeti na otvaranju albuma, donosi nam i malu igru reči. Gitare se dugo prepliću u uvodu, dok ih rastresit bubanj podržava. Bas se uključuje na uvodnu temu i nagoveštava prasak nakon koga gitara počinje da cvili pod Jackovim prstima. Stroga podela voklanih deonica u ovoj pesmi, Jack izvodi brzu strofu, a Brendan pevljiviji refren, nam demonstrira moćno oružje u arsenalu Raconteursa. Dva sjajna i različita vokala koja podjednako učestvuju u pesmama, prožimaju se, dopunjuju, a mogu i samostalno izvesti celu stvar. Retko koji bend može time da se pohvali, te su zato Raconteursi posebni.

Brendanu su, kao glavnom vokalu, pripale laganije, čistije, emotivnije pesme kao što je akustična „Only Child“, u kojoj čujemo prvi put klavir na ploči. Sa druge strane Jack izvodi brže, prljavije, nerazgovetnije pesme poput agresivne „Don’t Bother Me“. Bubanj i bas su sve u ovoj stvari. Ipak, najlepše je kada duo Benson – White napiše zajedno pesmu, ali zajedno je i otpeva, odsvira i uobliči sa ritam sekcijom. Tada se dobije „Help Me Stranger“. Terca tako prija uhu, dok se koža od nje ježi, te je pesmi koja je njome obogaćena dovoljno samo četiri jednostavno odsvirana akorda da bi postala hit.

Eksperimentalni, pinkflojdovski uvod za „Shine The Light On Me“ na koji se nadovezuje klavir daje ovoj pesmi posebnu težinu. Ona je drugačija od ostalih numera sa ovog albuma, a Jack nam je objasnio i zašto. Ovu pesmu je napisao za svoj poslednji solo album. Međutim, konceptualno mu nije odgovarala i našla godinu dana kasnije na „Help Us Stranger“. Na nju se nastavlja akustična, lenja, ali dinamična „Somedays (I Don’t Feel Like Trying)“. Prava američka, južnjačka pesma koja bi se komotno mogla pronaći u repertoaru benda Lynyrd Skynyrd. U outru za ovu pesmu možete steći utisak da se čuje pokojni Tom Petty koji vam veli: „I’m here right now, I’m not dead yet“. Lepo je, makar ovako, setiti ga se.

Na albumu se našlo mesto za obradu pesme „Hey Gyp (Dig the Slowness)“, škotskog kantautora Donovana. Raconteursi su je ubrzali, istakli usnu harmoniku i isprljali je distorzijom zvuka električne gitare.

Naredne dve numere su se pojavile sredinom prošlog decembra i najavile album koji nas je obradovao u junu ove godine. „Sunday Driver“ i „Now That You’re Gone“. Prva, izrazito rokerska, karakterističnog rifa u koji se ušunjao Jackov vrisak koji oživljava. Vrisak je falio jedanaest godina! Druga je posebna. Svaki element ove teške rok balade je dobro poznat. Međutim, svaki je pažljivo uklopljen i vremenski tempiran što celinu čini jako moćnom. Jedina konstanta je bas koji bruji, odzvanja. Jackova bluz minijatura se svaki put posebno pojavljuje naizmenično sa minijaturom na nežičanom instrumentu. Brendanov glas poput melema leže na ovu podlogu, a nju razvodnjava razlaganje akorda koje uvodi u refren. Nakon prvog refrena dobijamo prateće vokale koji upotpunjuju vokalni doživljaj, dok se u podlozi basu priključuje klavir koji ne prestaje. Na kraju balade je razgovor dve gitare. Šta činiti kada se ovakva pesma završi, „What will i do, now that you’re gone?“.

Iako su u prvoj pesmi rekli da su odgajani, ali da im je dojadio Detroit, reklo bi se da im fali Detroit ili makar njegov zvuk. Zato je tu „Live A Lie“. Zanimljivo je što uloga pevača u ovoj stvari pripala Brendanu. Odlično se snašao u brzoj i haotičnoj, garažnoj stvari koja se naglo završava i iz koje se ulazi u pesmu sličnog manira, s tim što je Jack peva – „What’s Yours Is Mine“. Raconteurs ritam sekcija je jako čvrsta, pouzdana, brza, po potrebi, i usvirana.

Za kraj najduža, drugačija, finalna pesma – „Thoughts and Prayers“. Na neki način ona ismeva američke političare koji su tu frazu ponovili bezbroj puta izražavajući svoju zabrinutost za pucnjave u školama. Izlizali su te reči i obesmislili ih, ali i izbegavaju razgovarati o američkom zakonu o nošenju oružja. Pobožni Jack White je ovom pesmom hteo da predstavi šta zapravo jesu misli i molitve običnog čoveka. Misli i molitve kao uzvišene radnje ljudskog uma su u pesmi dočarane mandolinom i violinom. Ko bi rekao da ova dva instrumenta mogu odlično da se uklope u Raconteurs zvuk. Ali mogu. Odličan posao su uradile Scarlett Rische i Lillie Mae.

U četrdesetominutnom, raznovrsnom, drugačijem i dugo čekanom albumu smo čuli sastav za koji se ne bi moglo reći da ih skoro deceniju niko nije video zajedno. Oni su pokazali da je vreme relativna kategorija. Raconteursi zvuče sveže i kad sviraju balade i kad rokaju. Sirovi elemetni rock ’n’ rolla koji čine osnovu, plus dva fantastična vokala omogućuji bendu da se izrazi u svakom stilu, te nas ne treba iznenaditi da na sledećem izdanju čujemo nešto potpuno neočekivano.

Spisak pesama:

  1. Bored and Razed
  2. Help Me Stranger
  3. Only Child
  4. Don’t Bother Me
  5. Shine The Light On Me
  6. Somedays (I Don’Feel Like Trying)
  7. Hey Gyp (Dig The Slowness)
  8. Sunday Driver
  9. Now That You’re Gone
  10. Live A Lie
  11. What’s Yours Is Mine
  12. Thoughts and Prayers

The Black Keys – Let’s Rock (2019)

 

Vidovdan leta gospodnjeg 2019. osim uobičajenih vidovdanskih aktivnosti, dodeljivanja knjižica i prisećanja na neke „istorijske“ događaje, doneo nam je nešto novo i pola decenije čekano. Novitet „Let’s Rock“ – studijski album sastava The Black Keys.

Dvojac iz Akrona, Ohajo, Dan Auerbach i Patrick Carney svoj deveti album u dvanaest nastavaka snimio je u Nešvilu, u Easy Eye Sound studiju. Na prvo slušanje „Let’s Rock“ je muzički življi, razdraganiji i veseliji od tmurnog prethodnog izdanja „Turn Blue“, ali možda kvalitativno „tanji“ od onoga na šta smo navikli u radu Dana i Patricka. Možda.

Najbolja stvar koja se dogodila ovom dvojcu svakako jeste izlazak iz mračne faze „Turn Blue“ i ulazak u svetliju „Shine a Little Light“, što je ujedno i pesma koja otvara album. Moderan zvuk, moderna produkcija na bluz osnovama. Otvaranje albuma zvuči uzbudljivo i ostavlja utisak početka nečeg velikog. To veliko najavljuje uvod i zvuk gitare koji kao da dopire iz slonove surle, diže sve oko sebe, povećava temperaturu, raste i doživljava vrhunac u dvadesetoj sekundi, a onda se spušta i pravi podlogu Danovom glasu. Slušati što glasnije.

Eagle Birds“ je stvar koja se nastavlja na uvod. Zamislite sirov, spor bluz odsviran na akustičnoj gitari početkom pedesetih. Prebacite ga sedamdeset godina unapred i dobićete bluz dvadeset prvog veka – obrađen, ukrašen, ubrzan. To su Black Keys. Bluz tematika je sveprisutna u tekstovima: „Don’t nobody wanna be lonely, everybody oughta be loved sometime“. Jasno i jednostavno.

Pesma „Lo/Hi“ zauzela je treću poziciju na albumu. Višu poziciju je zauzimala na Billboard chartovima čim je objavljena početkom marta. To nam govori da je publici jako nedostajao par zveckajućih Crnih ključeva. Ovom pesmom, kao prvim singlom, najavili su album i pozvali ljude da rokaju. Međutim, ovde se može primetiti neautentično definisanje izraza, otupljeno fuzz zvukom. Ovu pesmu je komotno mogao otpevati, odrecitovati Billy Gibbons i time je staviti na repertoar ZZ Topa.

Sint podloga za šetnju preko vode, ljubavnu stvar koja spušta tempo ploče. „Walk Across The Water“ iako je spora ima sjajnu podlogu, glatku poput piste, a na sekunde prožetu slajdom koji klizi niz metalne žice. Lepotom i milozvučnošću se ističe za favorita albuma, ali pojedini su uočili da opet autentičnost izraza fali. Nemali broj ljudi ova šetnja podseća na pesmu „The Slider“ sastava T. Rex.

Kako se bližimo polovini albuma već možemo uočiti neki ustaljeni kostur pesme. Sporiji ili brži gitarski uvod, ponekad dosta mlak ulazak bubnjeva, blago dizanje pa blago spuštanje u mirniji deo u kom Dan počinje pevati dok žice kači gotovo isključivo odozdo. Dinamika je odlična, lako ulaze i izlaze iz refrena, spuštaju, dižu, održavaju. Danova prepoznatljivost da svoje pevanje isprati frazom na gitari i odlično popuni prostor između stihova, zavrtanjem žice ili njenim podrhtavanjem, prisutna je u svakoj pesmi. „Every Little Thing“, na koju se gotovo neprimetno nastavlja razigrana, vesela „Get Your Self Together“, najbolje svedoči o prethodno rečenom. No, da ne bude da je sve isto i uobličeno svaka pesma ima nešto svoje. Gitarski tremolo je pronašao svoje mestu u „Tell Me Lies“, a kantri prizvuk je sačuvan za „Sit Around And Miss You“, pesmu ispraćenu spotom u kome dva hipika na sebi svojstven način igraju.

Za slušanje pevljive numere „Go“ je od izuzetnog značaja i gledanje kratkog spota koji je prati. Odgovor na spekulacije vezane za odnos Dana i Patricka, kako su se mrzeli, nisu razgovarali, odgovor na pretpostavke kako su se zbog novca vratili zajedničkom sviranju i snimanju, sažete su u petominutnom komičnom spotu u kome su Dan i Patrick na porodičnoj terapiji.

Da nema veoma kartki, ali karakterističan uvod i izvod, stvar „Breaking Down“ bi bilo teško razlikovati od pojedinih stvari na albumu. Nju sledi „Under The Gun“ – rif direktno iz sedamdesetih uz poseban Danov glas. Za kraj je ostavljena „Fire Walk With Me“. Ako je suditi po spotu, ovo je „Lonely Boy“ albuma „Let’s Rock“. Bluz rif, ubedljivog gitarskog zvuka, u refrenima ispraćen pratećim glasovima dve dame – Leisa Hans i Ashley Wilcoxson.

Duž čitav album fali bubnjarske raznovrsnosti, prelaza, upada, kao da je prošlog leta u studiju sedeo tromi Patrick. Ali i pored toga nema sumnje da će se naći jedna, možda dve, ako ne i tri pesme koje će vam ostati u glavi i čije ćete refrene pevušiti. Album na bluz osnovama, podržanim garažnim zvukom uz pevanje i motive soula teško možemo čuti danas. Zato hvala momcima što su ispunili očekivanje i snimili album, o čijem kvalitetu i raznovrsnosti može da se debatuje. U razgovoru sa novinarom časopisa Mojo, Dan je pomenuo da ukoliko ste fan njegove saradnje sa Patrickom kupite kartu ako vidite da nastupaju blizu vas jer se vrlo verovatno više neće vraćati. Zato prepustimo se, bez preteranog zameranja,  rokanju momaka dok crnim ključem ne zatvore vrata svojih muzičkih odaja sa spoljašnje strane i ne puste više nikog unutra. Hajdemo rokati!

Lista pesama:

  1. Shine A Little Light
  2. Eagle Birds
  3. Lo/Hi
  4. Walk Across The Water
  5. Tell Me Lies
  6. Every Little Thing
  7. Get Yourself Together
  8. Sit Around And Miss You
  9. Go
  10. Breaking Down
  11. Under The Gun
  12. Fire Walk With Me

Iggy Pop u Budimpešti: Znojava, neposredna, sirova snaga

Iggy Pop Budapest Park Budimpešta
foto: Bojana Janjić

U okviru ovogodišnjeg Budapest parka na kalendarskom rasporedu predviđenom za jul, 24. 7. 2019. godine bio je ubeležen crvenim slovom. Velika sreda. Posebna i interesantna, ne samo lokalcima, već svim slučajnim i namernim posetiocima glavnog grada Mađarske. Sredu je okupirao Iggy Pop.

Išaran bojama i kulturnim razlikama Budapest park izgleda kao luna park. Samo umesto vožnji ljude je vozilo raspoloženje, potreba za dobrim provodom i bezbroj vrsta okrepljujućeg, hladnog piva.

Neposredno pred nastup zvezde večeri, koja je najavila novi muzički poklon slušaocima, izašao je bend Cruel Hearts Club. Nekoliko je razloga, iako to mnogima nije bilo ni na kraj pameti, zbog kojih će pola sata svirke ovog sastava ostati upamćeni. Prvo, radi se o all girls bendu. Da to ne bude jedini, iako dovoljan, razlog da ih zapamtimo potrudile su se svojim nastupom. Tri razigrane, raspevane lepe i mlade dame čine muzičku postavu, a iza sebe imaju all girls tehničku postavu. Nije li to sjajno? Najpoznatije uhu iz njihovog repertoara bila je prerada pesme „Girls and Boys“ sastava Blur.  Iza dve dame, crnokose i plavokose, na gitarama i vokalima, sedela je smeđokosa bubnjarka u drugom stanju. Da, u drugom stanju. Udarala je ne štedeći se i mnogo ritmičnije nego čudo koje je udaralo nju iznutra. Kakva carica! Cruel Hearts Club, fizički i muzički prelep šlagvort za sirovu snagu.

Iggy Pop Budapest Park BudimpeštaOrganizatori precizni u minut, što je nekad super, a nekad baš i nije, pripremili su sve da Iggy Pop i prateći bend izađu na scenu tačno u 20:25h. I baš tad, među šestoricom u crno odevenih, izdvojio se On. Go do pojasa, tanane, ravne plave kose koja mu je dodirivala gola ramena prekrivena smežuranom kožom ispod koje se na mahove ocrtavala nekada veoma definisana muskulatura. Kriv i iščašen, nestrpljivo je došepao do centra bine i uzeo mikrofon. Euforija se pronela van okvira Budapest parka i sa sobom prolila znoj među ljudima, znoj koji je dodatno podstaklo Sunce želeći i ono da odsluša makar prve četiri pesme. Suncu je to bilo dovoljno, a rekao bih da bi i posetiocima bilo jer su prve četiri pesme bile „I Wanna Be Your Dog“, „Gimme Danger“, „Passenger“ i „Lust for Life“. Au! Skakanje, šutka i zemljotres. Beli i crveni baloni, čaše s pivom, ali i posetioci su poleteli iznad glava nekoliko hiljada ljudi. Za to vreme na sceni čovek star 72 godine skače, vrišti, trči poput neartikulisanog deteta, valja se, bori protiv stalka i peva svojim dubokim glasom koji ga služi veoma dobro. Bend iza njega praši. Dve gitare, povremeno klavir, bas, bubanj i dva prateća vokala/duvača koji su naglašavali najmelodičnije delove grubog zvuka. Dešavanja u publici jedan od dvojica gitarista je morao da zabeleži svoji mobilnim aparatom, dok je šutka posebno zabavljala dvojac na duvačkim instrumentima.

Iggy Pop Budapest Park BudimpeštaNakon furioznog starta na kratko nas iz sedamdesetih prebacuju u dvehiljadite sa pesmom „Skull Ring“, ali vraćaju brzo u najbolje godine sa pesmom koja je nastala kad i „Raw power“, no za nju nije bilo mesta na tom studijskom izdanju – „I’m Sick of You“. Iggy je povremeno između pesama sedao na bubnjarski podijum i zalivao se vodom iz malog pehara. Priču o raznim supstancama koje je konzumirao i zbog kojih je imao velike probleme, ali uz zaključak da „Jebeš sve to, ipak mi treba neki čudni greh“ iskoristio je da najavi „Some Weird Sin“.  Terca u ovoj pesmi u izvedbi dve gitare podigla je na noge one uštogljene koji su sedeli u svojim ušuškanim fun pitovima.

Iggy Pop Budapest Park BudimpeštaZatim se ušlo u set Stooges pesama: „Search and Destroy“, „T.V. Eye“, „1969“, „No Fun“, „Down on the Street“. Tvrdo, tvrđe, najtvrđe, The Stooges. Intenzitet čvrstine muzike pratio je intenzitet šutke. Žutokosi dečak otežalog kretanja i golog torzoa davao je sve od sebe. Jasno se moglo videti kako su mu se stomačni mišići grčili dok je puštao krike i uvodio u i izvodio iz pesama. Spuštao se do ograde gde su ga dočekale ruke obožavaoca. Bacao je koske, mahao i puštao da ga masa upije, a onda se izvlačio iz nje, otimao vodu iz ruku redara, polivao, pio, bacao i uz pomoć gelendera vraćao se svom protivniku – stalku. Roudi ekipa je imala aktivnu ulogu na sceni. Donosila je i odnosila gitare, dodavala zvečke, vodu i vraćala stalak kada god bi ga nestaško šutnuo ili bacio. Miniset Marioneta prekino je „Mass Production“, koji je malo spustio loptu, i „The Jean Genie“ čime je Iggy odao počast svom pokojnom prijatelju Dejvidu Bouviju koji ga je izvadio iz ludnice i mnogo mu pomogao u solo karijeri. Otpevavši „Real Cool Time“, prolivši vodu iz pehara po bini i bacivši mikrofon Iggy je nestao. Iggy out. Ali ne zadugo.

Iggy Pop Budapest Park BudimpeštaBubnjar je ostao na svom mestu i uveo polako publiku u bis sa „Nightclubbing“. Ogrnut  plaštom dečak se vratio, počeo da peva, a publika se počela njihati. Međutim, sedmorka nije davala mnogo oduška publici. Temperatura je rasla ponovo. Pesma „Sixteen“ bila je okidač za novo oduševljenje i ulazak u brzi početak kraja. Zadenuvši mikrofon za pojas Iggy je aplaudirao, masa je pratila. Brzo se potom ušlo u „Five Foot One“ i „Real Wild Child (Wild One)“. Ekipa na bini, ali i publika štedeli su snagu za kraj. Svi su se ponašali kao divljaci, ne samo Iggy. On je ponovo sišao do ograde, pevao, raspitivao se da li su dobro u prvim redovima, grlio, dok su oni njega mazili i na trenutke kidali. Gospodin vidno uzbuđen što se zvezda večeri našla pred njim uspeo je da je zagrli i uhvati gotovo u „kragnu“, a zvezdu onemogućio da započne novu strofu, pa je i obezbeđenje imalo ulogu u ovom znojavom šouu.

Uzbuđenoj, veseloj i zahvalnoj publici Iggy se klanjao i izjavljivao ljubav. Postava iza njega napustila je svoje instrumente i otišla sa scene. Najavivši još jednu pesmu i traživši pomoć publike za njenu izvedbu okrenuo se bendu kojeg nije video. Zbunjeno je postavio pitanje „Gde su svi, dođavola?“, a iz bekstejdža jedan od organizatora je gestikulirao da je vreme isteklo. Izrevoltiran, pustio je uzdah, približio se stalku, iskalio bes na njemu, polomio ga, pobedio i odšepao iz Budapest parka. Dame i gospodo, Iggy Pop!

GALERIJA FOTOGRAFIJA

Iggy Pop Budapest Park Budimpešta

Šta umetnici slušaju: Gordan Kičić

 

Iako je odigrao veliki broj upečatljivih uloga zbog kojih je delu publike ostao u sećanju kao Cole, Sumpor ili, od skoro, Kaluđer, veći deo auditorijuma ga poznaje imenom i prezimenom ‒ Gordan Kičić ‒ glumac, producent, reditelj i televizijski voditelj. Harizmatični beogradski dasa karakterističnog osmeha ne skriva svoju sklonost ka sviranju i pevanju. Ljubav prema muzici pokazao je u predstavi „Brod plovi za Beograd”, u kojoj glumci pozorišta „Atelje 212”, čiji je Gordan stalni član od 2009. godine, pevaju dobro poznate numere. Kao voditelj, bio je deo muzičke emisije „Luda noć”, a svoje gitarsko umeće publici je predstavio u emisiji „Najbolji orkestri Srbije”. Zbog svega navedenog, umetnik Gordan Kičić savršeno odgovara formatu ove rubrike. Iako pretrpan poslom, našao je vremena da odgovori na nekoliko naših pitanja.

BR: Hvala Vam što ste se odazvali pozivu Balkanrocka iako je nedelja, dan za odmor…

Gordan Kičić: Nema veze, matori. Ako je rokenrol u pitanju, uvek imam vremena.

BR: Koliko je muzika kod Vas prisutna u privatnom, a koliko u profesionalnom životu?

GK: Sto posto je prisutna u privatnom životu. Ujutru, preko dana, sve vreme imam neki soundtrack. Celog života sam svirao po nekim bendovima. Sviram gitaru i pevam. Mada to sve držim na ljubavno-privatnoj liniji, nikako nisam tu video mogućnost profesionalnog angažmana. Svoje sviranje i pevanje nikad nisam hteo da komercijalizujem, da pretvorim u posao. Ali imao sam nekoliko profesionalnih angažmana u mjuziklima (npr. „Spamalot Monti Pajton” prim. aut). Svaki profesionalni angažman koji je imao veze sa muzikom sam držao u domenu radosti i velikog zadovoljstva, ali i poštovanja prema muzici, muzičarima i, najpre, rokenrolu.

BR: Kada kažete rokenrol, na koje bendove mislite, šta volite da slušate?

GK: To je ozbiljno i široko pitanje. Imao sam sreće kao klinac, jer su moji imali veliku kolekciju ploča. Slušao sam odmalena Stonse, Bitlse, Kridense, a onda i bluz scenu, BB Kinga, Erika Kleptona, Krim. To je muzika koju je otac slušao dok je bio mlad, a ja sam to odmalena upijao.

BR: Da li biste mogli da izdvojite omiljeni album nekog od muzičara koje ste pomenuli?

GK: Ako pričamo o Stonsima, možda je to album „Let it Bleed”. Što se Bitlsa tiče, možda je ovo iznenađenje, ali izabrao bih poslednji album „Let it Be”. Šta znam, to mi je sad palo na pamet. Ceo život sve to slušam i drljam gitare, imam razne neke gitare kući.

BR: Koje gitare imate i s kim svirate?

GK: Imam Gibsona standarda iz ’78, Fendera strata iz ’90 i jednu vrlo zanimljivu gitaru. Radi se o Fujigen Neo Classic seriji, kopiji Les Paula, ali jako je dobra. Sviram na JCM800 Marshallu. Sviram sa društvom iz osnovne škole. Do skoro smo svirali jako redovno. Sad smo već matori, imamo posla, familije, pa ne stižemo. Ali, ponavljam se, nikad nisam to hteo da popularizujem i vezujem za ovo čime se ja bavim, jer mi je sviranje bilo neka vrsta eskapizma u ono što najiskrenije volim.

BR: Da li ste nastupali u tom sastavu?

GK: Ne. Bilo je puno nekih ponuda, ali nismo nastupali. Žao mi je što ne stižemo da se spremimo. Ali kad se nađem negde, otmem mikrofon i zadovoljim potrebu da otpevam nešto. Tako se dešava da nastupim, ali nema toga u meri kojoj bih voleo, prosto ne mogu da postignem.

gordan kičić
foto: Blagoja Borislav Pešić

BR: Pomenuli ste veliku kolekciju ploča. Da li je ploča Vaš omiljeni nosač zvuka?

GK: Nažalost, nije. Nemam vremena da slušam ploče. Iskreno da ti kažem, pored tolikih ploča, ja nemam gramofon. Imam veliku kolekciju diskova i prilično dobar sound sistem kući. Mada sve slušam preko aplikacije Spotify. Preko te aplikacije mi je dostupna sva muzika, što i nije toliko gotivno. Gubi se taj momenat stavljanja diska ili spuštanja ploče. Na telefonu mi je non-stop upaljena aplikacija i nosim sluške u ušima dok pičim po gradu.

BR: Pretpostavljam da je vremenom prošarana plejlista muzike koja Vam dopire iz slušalica…

GK: Kako da ne. Nakon te prve faze upoznavanja sa rokenrolom išao sam ka tvrđem zvuku sa Led Zeppelinom i Black Sabbathom, a kasnije još tvrđi zvuk ‒ Metallica, Pantera, Guns’n’Roses, Megadeth. Vremenom sam raširio muzički ukus. Moja velika ljubav je Depeche Mode, koji je nespojiv sa ovim što do sam pominjao.

BR: Posećujte koncerte?

GK: Naravno. Bio sam na baš mnogo koncerata. Ne bih mogao da izdvojim neki posebno. Gde god da odem proverim da li ima nešto dobro da se posluša. Tako sam gledao Stroukse u Njujorku. E, to je bilo fenomenalno. Nastupali su u Hammerstien Ballroomu, poznatom koncertnom prostoru. Čini mi se da je u poslednje vreme broj koncerata kod nas opao, svetske zvezde su manje prisutne. Prošle godine sam bio sa ćaletom na Brajanu Feriju u Areni, ali kako bih gledao Pearl Jam, morao sam da odem u Rim.

BR: Imate li nekih neostvarenih koncertnih želja?

GK: Nisam gledao Prinsa i Springstina, to mi je jako krivo.

BR: Pratite li regionalnu muzičku scenu?

GK: Regionalnu ne, a domaću slabo. Malo bendova ovde živi od muzike, ne znam kako ta scena uopšte opstaje. Ali ima dobrih bendova. Meni se dopao Artan Lili. Ana Ćurčin je super. Straight Mickey and the Boyz je dobar bend. Kralj Čačka je odličan, jako mi se dopada. Međutim, nijedan od ovih bendova nisam čuo uživo.

BR: Srednju školu ste u Moskvi završili. Da li ste za to vreme uspeli da ukačite neki dobar ruski bend, da li postoji rokenrol scena na istoku?

GK: Ne znam, nisam to uspeo da ispratim. Ali sam tamo zakačio Henry Rollinsa, to je bilo nenormalno dobro, i teška srca sam otišao da čujem Michaela Jacksona, al’ bio sam u fazonu „to moram da vidim”.

BR: Da li bi od glumaca sa domaće scene mogao da se napravi rok bend i kakva bi mu postava bila?

GK: Boki Milivojević i Đuričko (Dragan Jovanović i Bogdan Diklić takođe, prim. aut) bili su muzički aktivni u Kuguarsima, a Žika je najbolji bubnjar od svih naših glumaca, tako da bi mogao da se napravi jedan solidan rok bend. Mogao bih tu sebe da zamislim na poziciji pevača ili gitarise, mada ima boljih pevača.

BR: U kakvoj se poziciji nalazi rokenrol danas?

GK: Mislim da stvar nije izgubljena. Ima dosta klinaca od po 15-16 godina koji se okreću instrumentima i druženju u bendu. Svako ko je imao priliku da bude u bendu i iskusi taj poseban, a neobjašnjiv osećaj na probi ili koncertu postane navučen i nastavi to da radi. I ja taj osećaj obožavam, gajim ga i prenosim. Deci puštam dobru muziku i tako nastavljam priču.

BR: Je l’ ćerkice imaju svog favorita među bendovima?

GK: Njima puštam sve što ja slušam, a izbor favorita se menjao s njihovim uzrastom. Kad su bile male, volele su mnogo Panteru. (smeh)

Propovednik iz Memfisa – John Paul Keith u KC Gradu

John Paul Keith KC Grad Beograd
foto: Katarina Prica

Davno je zapisano da kada bi muzika bila religija, Memfis bi bio Jerusalim, a Sun Studio njegov najsvetiji deo. Upravo iz takvog, svetog mesta, došao je i održao svoju besedu u KC Gradu, propovednik s telecasterom, John Paul Keith uz pratnju pomoćnika Matthew Wilsona i Danny Banksa.

Dok je čekao razmaženu beogradsku publiku, koja po običaju ne poštuje vreme, John se šetkao, obučen u crnu košulju, upasanu u levis farmerke i prekrivenu tamnim sakoom, s limenkom piva i razmenjvao reči sa onima koji znaju da cene vreme. Kako su minuti odmicali, KC Grad se polako punio, a trojka iz Memfisa se sjatila na šanku. Kada se broj ljudi povećao dovoljno da se može reći da lokal nije prazan, trojka je brzo nazdravila i preselila se na stejdž.

Svetlucavi telecaster prekrio je trbuh propovednika i beseda je počela. Kristalno jasan, iskonski zvuk Sun Studio gitare, kakav samo iz telecastera može dopreti, uobličen u uvod „Never Could Say No“, teško da se nekada tako dobro čuo u Beogradu. Več tad se mogao osetiti značaj događaja: ova beseda će biti za pamćenje. Basista Matthew se otisnuo u svoj svet čim je počeo da plete po žicama. Nije skidao osmeh s lica ni između pesama, ni za vreme „You Devil You“ i stvari sa novog albuma „Something So Wrong“. Na trenutke je delovalo da uopšte, sem fizički, nije prisutan, ali svirao je kao da mu je linija života bila upravo bas linija u svakoj od odsviranih pesama. Matthew je proživljavao svaki momenat.

John Paul Keith KC Grad Beograd

John Paul Keith pokazao je pedantnost sviranja i gitarsko umeće, koje možda prevazilazi vrsne session muzičare. Prsti su mu konstantno klizili niz vrat „telija“ i sa takvom lakćom, okidao žice trzalicom ili ne, svirao je uvode, razrade, solaže i zaključke. Sve je delovalo tako savršeno i na mestu, od vlati kose na glavi Keitha do veoma uglačanih kožnih cipela kojima je igrao pipirevku po paleti pedala ispred sebe. Između pesama, vidno raspložen za priču zahvaljivao se na srpskom i koristio pauzu da ispriča poneku anegdotu. Naime, John Paul Keith je više puta bio u Srbiji nego u Kaliforniji. Iako je publika prasnula u smeh nakon izjave, John se nije šalio. Prilikom poslednjeg povratka iz Srbije kući, inspirisan lepim iskustvom odavde, napisao je i posvetio publici, a onda i izveo, „Everything’s Different Now“. Magičan trenutak u kom su prateći vokali Matthewa i Dannyja dočarali lepotu terce.

Iza prilično jednostavnog bubnjarskog kompleta, dugokose, raščupane frizure sedeo je Danny. Konstanto je s neuspešnim ishodom pokušavao da skloni kosu s lica. Međutim, to mu nije smetalo pri sviranju. Palicama je stvarao neobične ritmove i činio da bubnjevi igraju, što je posebnu doprinelo kvalitetu izvedbe „Ain’t Letting Go of You“. Metthew se jednom u toku svirke vratio iz svog sveta u KC Grad kada je izvadio trzalicu i pobednosno, sa neshvatljivim oduševljenjem, pokazao je Dannyju, pa publici, koja je do tada lepo popunila KC Grad. To je zapravo bio znak da kreće malo tvrđe – „Anyone Can Do It“ i „Afraid To Look“. Dame su se do tada potpuno opustile, đuskale i uživale. Gospoda su mirno stajala, zalivala se pivom, klimala glavama i glasno odobravala svaki potez momaka na sceni.

John Paul Keith KC Grad Beograd

Publika je bila privilegovana da čuje dve lagane numere benda Motel Mirrors, čiji je John član. Tokom „Let Me Be Sweet to You“ Matthew se topio, a par, ponet emocijom i magičnim tonovima pesme, plesao je ispred bine. Bio je to prvi pripadnik jačeg pola koji je zaigrao. Sledeći intermezzo, John je iskoristio da objasni značenje pesme s novog albuma – „901 Number“. Svaki broj u Memfisu počinje sa te tri cifre i na taj način kada se te cifre pomenu, misli se na sam grad, muzički Jerusalim. Potom su je izveli i dočarali tugu koju pesma sadrži.

Za razmrdavanje i onih najdrvenijih i za apsolutno oduševljenje publike bend je imao keca u rukavu – „Baby We’re a Bad Idea“. Od prvog udaraca na bubnju publika je prepoznala stvar i zaplesala, skakala, pevala i u zagrljajima dočekivala refren. Time je i okončan regularni deo. Bend je otpočeo bis bez prevelike pauze. Da je neko kojim slučajem tada stajao okrenut leđima bini, pomislio bi da se Roy Orbison povampiro, jer kao sa ploče izvedena je svima dobro poznata stvar „Pretty Woman“, a vrlo brzo nakon nje još jedan klasik „Lucille“ Little Richarda. Tada se John razotkrio: njegovo pevanje jako liči Orbisonovom. Zato što je John Paul Keith upio esenciju rock ’n’ rolla, preko njega se izražava, priča svoju priču, njegov nastup vas ostavlja pod utiskom nečeg bliskog, dobrog  i kvalitetnog.

Šta na kraju reći za John Paul Keitha? Samo ime autora je toliko rock ’n’roll da reči možda i ne treba trošiti, već ga treba videti na delu i prepustiti se njegovom zvuku, njegovim emocijama i njegovoj harizmi. Došao je u zemlju koja mu se, kako kaže, toliko dopala u svakom pogledu, hrana, piće, ljudi, gde je stekao mnogo prijatelja  i poput povetarca provetrio ustajalost, uneo svežinu i ostavio trajni miris slobode, ljubavi i rock n rolla.

GALERIJA FOTOGRAFIJA

John Paul Keith KC Grad Beograd

Kanda Kodža i Nebojša – Uskoro (2019)

 

Na Sretenje Gospodnje, devet pesama rock ’n’ roll sastava Kanda Kodža i Nebojša našlo se na njihovom sedmom studijskom albumu nazvanom „Uskoro“. Proleća prošle godine pojavile su se, ispraćene spotovima, pesme „Misli dobro“, „Letnji dan“, „Jamajka“, a novogodišnji poklon fanovima bend je podario početkom decembra – u lyric video upakovao je „Tako volim da živim“. Tematski sličan prethodnim, ali gitarski veoma ubedljiv, album „Uskoro“ otpočinje i završava pravim rock zvukom, prekinutim u tri navrata laganijim ritom koji podseća na KKN s početka karijere.

“Priđite bliže, ipak je ovo rock show” – Uriah Heep u Sava Centru

Uriah Heep Sava Centar Beograd

Poslednjeg utorka, pre nego što svi naredni do početka leta budu okupirani naj(ne)važnijom sporednom stvari na svetu, u goste Beogradu došla je britanska rock mašina Uriah Heep kako bi promovisala svoj novi album “Living the Dream”, ali i napravila presek svoje skoro pedeset godina duge karijere. Iz tog razloga su sat, sat i po pre početka nastupa u hol Sava centra pristizali većinski stariji Heepsteri (nemojte pogrešno razumeti) u društvu poneke dame i ponekog mladića. Pred 20:30h stariji su završavali svoje priče o tome kako je Uriah zvučala 1977. u hali Pionir i koliko se taj nastup razlikovao od onog u hali Pinki šest godina kasnije, a mlađi su se prisećali Gitarijade u Zaječaru 2016. i otprilike znali šta ih očekuje u narednih sat i po. Taj generacijski jaz je povezivalo zajedničko ispijanje pića i želja da što pre čuju tvrde, ali i one manje tvrde zvukove Uriah Heepa, te su se polako selili iz hola u salu.

Kralj Čačka – Spusti svetlost na put (2018)

 

Jesen je počela s neizvesnošću i nestrpljenjem oličenom u pitanju: “Kada će se konačno pojaviti drugo studijsko izdanje?”. Međutim, Kralj nas je čačkao. Prvo se pojavio istoimeni singl, koji zatvara album, a onda, mesec dana nakon njega, drugi singl “Mama kupi mi propeler”, da bi 23. novembra čitav album osvanuo na Youtube kanalu benda, iza čega je usledio veliki beogradski koncert. Sada, kada je “hajp”, što bi rekli mladi, prošao možemo mirno, natenane da preslušavamo iznova i iznova ovo studijsko ostvarenje i zaključimo koliko je ovaj album drugačiji od prethodnog, koliko bolji i da li i zašto zaslužuje da bude upamćen kao jedan od “onih” albuma.

Rock n roll scena postoji, živa je – Johnny B, Danga, Paper Animals u Jazz Bar Centru

Danga i Paper Animals Jazz Bar Centar Beograd
Paper Animals; foto: Aleksandar Jovanović

Ukoliko ste dovoljno puta slušali koncertne nastupe Bajage i Instruktora, prvi dan poslednjeg meseca u godini ste mogli iskoristiti da se upoznate sa zajedničkim nastupom tri autorska, žanrovski različita, iznenađujuće zrela, a mlada benda. Na bini Jazz Bar Centra, iza koje se pruža pogled na najskuplju novogodišnju jelku na svetu, smenjivali su se redom Johnny Blunt & The Moontown Troubadours, Danga i Paper Animals.

Nenad Marić (Kralj Čačka): “Mi smo društvo smrti, ne volimo stvaralaštvo”

foto: Damjan Jovanović

Dve godine nakon prvog studijskog albuma, Kralj Čačka je najavio i drugo izdanje, singlovima “Spusti svetlost na put” i “Mama kupi mi propeler“, a od skora je i ceo album dostupan za preslušavanje. Album će biti predstavljen velikim beogradskim koncertom u Domu omladine 30. novembra. Tim povodom smo se dogovorili razgovor s ovim muzičarem u Zaokretu. Tačno u 18h, vrata Zaokreta su se otvorila i kroz njih je prošao Nenad Marić pustivši hladan večernji vazduh za sobom. Prepoznatljive frizure, elegantno obučen sa maramom oko vrata, seo je za sto, naručio piće, zamotao cigaretu i upustio se u razgovor.

Kolja u Beogradu: “Od sada sviramo samo u Domu sindikata”

Kolja Kombank dvorana Beograd
Kolja; foto: Nemanja Đorđević

Rasprodata i prilično lepo uređena Kombank dovarana (nekada Dom sindikata u kom je Kolja imao svoj prvi koncert 2015) je sinoć prvi put, otkad nosi takav naziv, ugostila svestranog Nikolu Pejakovića Kolju i njegov relativno nov, ali maestralan prateći bend. Povod je bio novo albumsko ostvarenje – “Četiri prsta”.

Paul Weller – True Meanings (2018)

 

Iako ga se rado sećaju iz The Jama i The Style Councila, ljubitelji njegove muzike, kao i sam Paul Weller, smatraju da je poslednja dekada najbolja u njegovom stvaralaštvu. Albumom “True Meanings“ Paul nastavlja stvaralački niz od šest albuma za deset godina, dok u ukupnom zbiru beleži svoje 26. studijsko izdanje.

Najčitanije

Izdvajamo!