Pera i David (Žuta Minuta): “Zajedno smo jači!”

Žuta Minuta

Sa momcima iz benda Žuta Minuta, Perom i Davidom, proćaskali smo malo o budućim planovima, nostalgičnim pogledima unazad, bitnim stvarima u životu, snovima ali i izazovima koje život ponekad pruži. Ovaj sjani beogradski bend, za sobom ima brojne koncerte, festivale i albume. Kako sami kažu, sviraju ono što osećaju, govore o problemima, izražavaju svoje stavove kroz pank koji u tome daje najveću slobodu. Kroz razne savete, realna sagledavanja slika, ovi momci objašnjavaju svoje viđenje raznih prepreka u životu sa kojima su se junački borili, a na pitanje kad bi imali šansu da promene nešto, ne bi, jer danas su ono što jesu zahvaljujući njima. Najteži put je po njima, onaj na kom si stao, i zato svaku prepreku prebacuju u nešto pozitivno. Ovi buntovni pankeri, uvek spremni na borbu za bolje sutra, otkriće iskrene želje, bitne stvari u životu i, kako i sami kažu, oni su i dalje tu, za sebe, za svoje, za druge ljude, za svoj grad.

Veoma zanimljiv, simpatičan intervju prožet je kroz pitanja u kojima se kriju nazivi pesama sa najnovijeg, uspešnog albuma “I… Šta Ćemo Sad?”… a kad smo već kod pesama i albuma, saznali smo od sagovornika i da se nove pobede ostvaruju i novi album već uveliko sprema…

BR: Ponekad ljudima dođe period kad bi rado rekli ono neizgovoreno. Koliko se vi borite sa stvarima danas, i da li postoji neki trenutak ili nešto bilo lepo ili ružno što bi rado da viknete na sav glas?

Pera: Znaš ono kad dva direktora dve firme idu na poslovni ručak, sastanak, pa jedan drugom nose poklone, fini su, vole se kao, a u stvari svako vuče na svoju vodenicu? Eto, jednog bar, primera ćutanja o onome što se zna. E kad ne prećutiš, već kažeš, nekako ti je već lakše, bez obzira da li se nešto menja. Ako promeniš, odlično, deri se opet. Borimo se da kažemo, da sviramo ono što osećamo, ne samo mi već i ostali bendovi koji slično razmišljaju.

David: Šta znam, valjda sam oduvek imao želju da sviram u bendu baš da bi preko tekstova i muzike sve bilo rečeno.

BR: A neki saveti, pouke, misaone celine, citati koje pratite i pamtite rado, vodite se njima…?

Pera: Saveti su uvek dobro došli, ali teško ih je davati jer si iste te reči koje govoriš nekom u stvari osetio na koži sam, bez upozorenja. Kako će neko to prihvatiti i shvatiti to je pitanje. Uglavnom, najteži put je onaj na kom si stao. Dokle god si na njemu i prolaziš prepreke, ići ćeš dalje i više, stići ćeš gde treba.

BR: Koliko ste vi “loša deca” u današnjem sistemu? Šta anarhični klinci iz kraja, danas rade, čime se vode i da li urade nešto buntovno s vremena na vreme?

Pera: Loše dete je etiketa koja se ne pere sa majicom. Loše dete zna da je zid tvrd, da je kiša mokra, da beton ponekad nije hladan, loše dete ima vrelo srce, a hladne komšije. I baš ga briga.

David: Opšte je poznato da smo mi režimski bend, ovakvi tekstovi se pišu radi fore, a ustvari svi imamo članske knjižice SNS, delimo sendviče sirotinji na koncertima i imamo otvorene devizne račune na Kipru. A šta klinci rade, pojma nemam, to moraš njih da pitaš.

BR: Kroz pesmu „Nije mi žao“, govorite o tome da kad bi birali, uradili biste sve isto i ponovo, bez kajanja. Recite nam, šta bi sigurno ponovili opet, i da li ipak postoji nešto što biste menjali da možete?

Pera: Nevolja stvara čoveka, tera ga da se snalazi, mašta, proba nešto.  To nas je sve dovelo negde na istu tačku i na njoj nas drži i dalje. Svako ima svoju muku koju smo zajednički okrenuli u nešto pozitivno i dobro za nas. Ko zna da li bi ikad bilo ičega da nam je sve do sada bilo kako treba.

David: Da se sve restartuje, imao bih želju da sve isto uradim definitivno, možda da odem na koncerte na koje nisam otišao. Posao i obaveze su tu čitav život, a propušten makar jedan koncert na koji nisam, višom silom, mogao otići boli do srži. Jebi ga, ja to tako doživljavam.

BR: Često se svi zapitamo „Ko sam ja“? Hajde ukratko, ko su momci iz Žute Minute i recite nam po tri stavke koje svakog od vas opisuju.

Pera: Cessa je bregasta, klip i karika svega. Produkcija, montaža, snimanje, muzika je Cessa. Sve što čujete i vidite došetalo je do vas u patikama broj pedeset osam. Kad već pominjemo delove motora, to je zbog Darka i mene, pola proba nam prođe u priči o tome, braća bajkeri. Što se Darka tiče, munja, najteži, a najviše skače, plašimo se za rekorde Ivane Španović. Bez zezanja, žaoka koja nas bode u guzice i daje nam energiju i kad je nemamo. David i Miloš kao i svaka ritam sekcija, neopisivo se vole i daju nama ostalima primer kako da se međusobno volimo. Od Miloša očekujemo više devojaka na koncertima.

David: I eto, ispadosmo Miša i ja gejpederi…

BR: „Poznajes li bol“ pesma nam konkretnije govori o usponima i padova u životu. Koliko pank muzika utiče na vas i da li lako odustajete ili se dižete jači posle svakog pada?

David: Mnogo je muzičkih žanrova, ali sa sigurnošću mogu reći da pank daje najveću slobodu po pitanju izražavanja. Još kao klinac sam se nalazio u mnogim tekstovima i kad skapiraš da neko prolazi kroz isto sranje ili sreću kao ti, svet se čini mnogo lepšim mestom za življenje. Definitivno dok se ne lupi više puta o pod, ne možeš nastaviti čvršći i jači kroz život – zato glavu gore i nema predaje bez obzira na sve!

BR: „Svi dok spavaju”, uglavnom sanjaju… Da li vi imate neke snove koje još niste ostvarili i maštate o nečemu da se desi u skorije vreme?

David: Ne, ljudi na ovom prokletom Balkanu bukvalno spavaju, u svakom smislu. Nama je potrebno da se kolektivno osvestimo da bismo krenuli napred. Nije nam kriv ni zapad, ni političari, ni lopovi… Zato smo mi tu da pravimo buku, a ko čuje – shvatio je. Moj san je da imam porodicu koja je srećna, živi u harmoniji i da mogu u pedeset godina da se popenjem na binu i da rokam sa Minutom. A skorije ima neka žurka, ortak se vratio iz inostranstva pa maštam o tome kako će biti brdo alkohola i dobrih ljudi…

BR: „Istresi se” iliti nađi izduvni ventil, kako kažu… Da li vi kao muzički stvaraoci imate neki ventil kojim negativnu energiju točite u stvaranje umetnosti, ili pak nešto što vam predstavlja beg od haosa i pritiska svakodnevnice?

David: Meni su ventil probe i koncerti. Koncerti pogotovo. Kao i dobra priča sa ekipom u parku do jutra uz pivce i pozdravljam ovom prilikom ekipu iz Manježa i drugare iz Sopota sa kojima sam odrastao, znaju oni vrlo dobro o čemu pričam.

BR: „Ukus pobede” je sladak. Da li vi imate neke naznake pobeda u skorije vreme?

Pera: Bend definitivno raste, što nam govori da smo za sad na pravom putu. Album je odlično ispraćen, komentari su pozitivni i spremni smo za dalje. Naredni album se već radi, vibracije medju nama su fantastične, kao deca smo, nestrpljivi da stvaramo. Ne znam kako drugi imaju predstavu o tim stvarima, ali kad nešto radiš i drugi to prate, slušaju, znaju napamet, daćeš sve od sebe da nešto da podeliš sa njima, upravo tu pobedu. Pobede su na vidiku, neke smo ostvarili, neke tek treba.

David: U Srbiji je svaki novi preživljeni dan pobeda. Tako da, svi smo mi pobednici i to oni pravi, samo pozitiva i bravo za sve koji nisu (još uvek) pobegli odavde! A i šta ćete preko koji kurac, zamisli budeš panker u Švedskoj, a ovamo ti je država obezbedila sve. Ovde je sve iskrenije, pa makar to bilo i sranje.

BR:„Put do pobede je uglavnom težak i trnovit“. Kako ste vi uspeli dogurati tako daleko i uspeti u onome što volite? Kako vam je bilo i može neki savet za buduće mlade muzičare?

Pera: Lako ćemo je stav koji se ovde ne zadržava, moraš da prihvatiš da je bend tvoje dete, večito traži, zahteva i moraš da se posvetiš maksimalno. Teško je, ali kad voliš ne pitaš kako je. Voliš to, radiš to, prečice nema, zasuči rukave i udri. Što se tiče mladih bendova, savet, zapitajte se šta bi bili bendovi kojima se divite da nisu radili upravo tako kako rade, autorski. Dajte sve od sebe da stvorite nešto svoje.

David: E, ne znam ni ja, evo rokamo već sedam, osam godina, svaka nam čast! A i svako je od nas pre imao bendove, tako da mu to dođe još duže. Evo, Darko je imao bend još u prošlom milenijumu (al’ si matooor!). Šalim se, kao što rekoh, mi smo režimski bend, premijer, čuj mene – predsednik, ja se izvinjavam – budući patrijarh nas finansira od VAŠIH para sirotinjo i kako da ne opstanemo? Tako da mladi ”muzičari”, nemojte da se trudite i da budete uporni, odustanite kod prve prepreke, koncerta, snimljene pesme, nemojte da pomažete scenu, ne stvarajte kontakte sa istomišljenicima iz celog sveta i pre svega – nemojte ni slučajno da vežbate, koji će vam sve to?

BR: „Za ovaj grad”, dali ste sve… Šta to?

Pera: Dali smo mu neprospavane noći, da vidi naše emocije, ljubavi, strahove, nervoze. Dali smo mu smeh dok svi spavaju, grejali mu klupe da se ne smrznu, neke dobre svirke i šansu da zajedno trajemo još dugo, nismo otišli, tu smo. Na kraju krajeva, dali smo mu pesmu.

David: Pa jedino još ostatak života, ako sam se rodio ovde, trebalo bi i da umrem, je l tako?

BR: „I, šta ćemo sad“?

David: …će biti prva izgovorena rečenica kad se nađeš oči u oči sa (ne)ljudima koji ti zagorčavaju bivstvovanje na ovoj prelepoj planeti.

Ostavite komentar: