Žurka, zaljubljenost i san – Bitipatibi u Elektropioniru

Bitipatibi / foto Nemanja Đorđević

Prošao je minut ili dva posle desetke, svetla se pale i boje zidove u plavo i crveno, zvuk sanjivog popa popunjava hladan prostor i poput prve zaljubljenosti-pogubljenosti sve se brzo pretvorilo u san. Prepun nestvarnih trenutaka koji za ruku vuče i vodi visoko, tamo negde, na neko nestvarno mesto.

Nešto više od pola sata pre početka tog sna, završili su tonsku probu na kojoj su svirali obradu „Ako humrem danas bebo“ od novosadskog sastava Bekfleš i možda upropastili iznenađenje sa kraja koncerta. Mada, već su najavili preko Instagrama da će imati gošće za jednu pesmu i pustili nas da pogađamo koju će to pesmu izvoditi, što naravno nije bilo teško pogoditi. Tako da to iznenađenje, kada govorimo o pesmi koju su izvodili i nije neko, ali način na koji su je odsvirali je definitivno nešto što ću dugo pamtiti. Od pesme tamo nekih klinaca iz Novog Sada, preko zarazne obrade sa festivala “Bez buke” i na kraju pregenijalna stvar iz Elektropionira. Nadam se da je neko snimio celu pesmu, i ovim putem bih zamolio tu osobu da okači snimak negde gde će svi moći da pogledaju. No, čim su završili probu mogli ste da vidite Unu kako jurca do tonca da bi puštala muziku na razglasu i kao da je telom govorila „Ne, ne, ne, nemoj ti, nešto ćeš zeznuti, ja ću da puštam muziku“. Kao neko malo dete sve sa rančićem na leđima, tu odmah pored tonca, kucka po tastaturi i traži na Youtubeu verovatno neku svoju plejlistu. Naravno na toj plejlisti morao je da se nađe Mazzy Star, The Cure i još svašta nešto, što se i moglo čuti preko razglasa pre početka koncerta.

Ovo mi je peti ili šesti put da slušam Bitipatibi uživo i nakon odlaska bivšeg gitariste pre nekih godinu dana, Ivana Skopuloviča nekako su izgubili taj šmek koji je Bitipatibi imao. Nisu bili ništa slabiji niti scenski, niti muzički, samo nije bilo to to. A možda je i do mene, pa sad tu nešto lupetam, tripujem. Ipak, nakon ove večeri skroz sam promenio mišljenje na bolje, štaviše na super, odlično, vrhunski. A siguran sam da su se i svi prisutni oduševili novim zvukom koji Bitipatibi ima. Prosto se zapitaš „Štaimbi?“. Novi zvuk i dva nova člana benda, najpoznatiji tastaturista ovih prostora, Sergio Lounge (Srđan Popov) samo ovog puta na basu i vanvremešni plejboj na saksofonu, Dušan Petrović. Tačnije, možda je baš taj zvuk saksofona bio potreban da ovaj bend sazri i dobije traženi zvuk.

Svakakve mačke i mačori su bili sinoć u Elektropioniru i oni crni i oni beli, crveni, šareni, veliki i mali, poznati i manje poznati. Svi skupa utonuli u magični san koji je svakom pesmom vodio sve više i više, u neslućene visine obojene neprestanim šugejz zvukom. Ta atmosfera preplavila je sva čula terajući na osmehe i mali, ali primetan ples. Dok je petorka sa bine, vodilje ovog sna, kontrolisala svaki momenat nedozvoljavajući publici da se probudi.

U početku su imali malo problema sa zvukom, tačnije Una je imala problema sa njenim slušalicama koje očigledno nisu radile kako treba. Pa posle prvih par pesama je molila tonca da joj to sredi jer bez toga nije mogla da nastavi. Na kraju je odustala i u stilu „drop the mic“ baca sluške na stranu i izgovara „Okej, bacimo sluške“ i svirka je mogla da se nastavi. Plavo-crveno svetlo i dim koji je s vremena na vreme Una puštala sa vrha bine učinili su da atmosfera bude baš kao san ili poput onog sređenog stana i dve zaljubljene osobe iz pesme „Žurka“. Možda bi i ovaj nastup mogao da se opiše baš tom pesmom. Svi smo bili tu dugo dugo i plesali između obojenih zidova.

Tokom koncerta koji je trajao tačno dva sata, publika je mogla da čuje par novih pesama, od kojih je možda najbolji utisak ostavila „Dođi u moj san“ koju objavili samo dan pre koncerta. Ovo je i prva pesma sa tim novim zvukom, iako više vuče na indie pop predlažem svakom ljubitelju šugejza da je posluša. Mada uživo je deset puta bolja, nego studijska verzija. Pored novih pesama, svirali su razne hitove kao što su „Andrija“, „Milutine“, „Teget“ i mnoge druge. Naravno i onu na koju se svi rastope i razneže poput onih „do grla“ zaljubljenih, mislim da znate o kojoj je reč. A ako ću da sudim po rekaciji publike rekao bih da su najbolji utisak ostavili „Mali betmeni“ koju je većina ne tako tiho pevala i „Ako humrem danas bebo“ koju su izveli na kraju koncerta. Tokom ovog zajedničkog sna, draga i šašava Una, malim potezima je zasmejavala prisutne poput onih kada pita „Ej, zna li neko koliko je sati?“ i onda se zahvaljuje svaki put kada joj neko odgovori. Pa onda kada je naručivala osveženje za bend „Jedan šveps, pivo, pivo, pivo, tri piva! I jedna voda.“. Šalu na stranu, bilo je baš divno i nadam se da će svakim sledećim koncertom biti još bolji.

Ostavite komentar: