Zoja Borovčanin i Vladimir Đorđević (Lira Vega): “Sve počinje kada dopustiš mašti da izađe iz već ustaljene forme”

Zoja Borovčanin - Lira Vega

Zoja Borovčanin – Lira Vega / foto: Danilo Krša

Grupa Lira Vega, objavivši novi album Duhovi, u haosu stvaralaštva potvrđuje svoje mesto, a to je beskompromisna alternativa, otpevana i izvedena na jedinstven način uklapanja, čini se suprotnih stvari. Pop, rok, elektronika, maestralna gitara i prepoznatljiv vokal. Evergreen psihodelija. Tim rečima sebe opisuju, kao nešto što će biti lepo slušati i za 20 godina, a u sebi sadrži komponente psihodelije, u njenom najširem smislu. Sa ovim duetom, Zojom Borovčanin i Vladimirom Đorđevićem Vlacom, imali smo jako prijatan i inspirativan razgovor. Pored pitanja “Da li je majansko proročanstvo ipak ispunjeno 2012. godine time što se, zbog internet ere, završava svet kakav je do tada bio? Da li je čovek ispunio viševekovni san o teleportaciji, jednostavnim klikovima na računaru koji mu omogućuju prisustvo u bilo kom delu sveta, u isto vreme?”, kao i o novom albumu, počecima grupe, ličnim doživljajima scene danas i problemima u kojima se našla naša muzika, razgovarali smo sa ova dva izvrsna muzičara i sagovornika.

BR: Povod za naš razgovor je najpre novi album „Duhovi“, koji je izašao pre malo više od mesec dana. Kako je album koncipiran, i ko je sve zaslužan za njegovu realizaciju?

Zoja: Priča sa našim bendom jeste ta da se progresivno smanjujemo. Od četvorke, danas smo duet. Ovaj treći album smo krenuli da stvaramo sa bivšim bubnjarom Nemanjom Aćimovićem, koji je u jednom trenutku otišao. Posle još nekih pokušaja, odlučili smo da pravimo matrice sebi, jer ili smo mogli da prestanemo sa stvaranjem, ili da nekako nađemo način da nastavimo dalje. Pesme su, kada smo počeli sa pravljenjem matrica, već bile na neki način, melodijski, definisane. Onda je usledilo ono najbitnije- pronalaženje „onog“ pravog zvuka, koji zapravo može da obuhvati sve, da uhvati ovaj trenutak. Album se zove „Duhovi“, po jednoj od numera. To nije nemerno napravljeno tako, sve se kasnije simbolično uklopilo u sve što nam se dešavalo u par prethodnih godina.

Album je najvećim delom snimljen u Vrbasu, u studiju Roberta Telčera, koji gostuje na pesmi „Ničiji mesec“. Na singlu koji smo objavili još prošle godine „Novo meksiko“ učestvuju Vuča iz Darkwood Duba i Nebojša Mrđenović, čelo iz grupe Xanax. Boris Mladenović i Vlaca su producirali. Zapravo ni samo produciranje ili snimanje nisu trajali koliko, već spomenuto, traženje zvuka koji nas opisuje i u kome se mi osećamo komotno.

BR: Sada si spomenula da ste imali trunutak vaganja stvari koje vas okružuju… Ili da nađete novu energiju za dalje ili prestanak rada. Kako ste se odlučili za takav izbor kada je sve na kocki?

Vlaca: Nikad nije bilo realno pitanje oko prestanka, već da ne gubimo vreme. Postoje stvari koje stoje godinama, i suočili smo se sa tim da smo oslonjeni sami na sebe.

Zoja: Da, suštinski to nikad nije bilo pitanje, barem za nas dvoje. Trenuto komotno plivamo u onome što je Lira Vega, sa jedne strane i zbog toga što smo nas dvoje najviše uložili u bend. Ili radiš, ili ne radiš.

BR: Da li možemo da istaknemo jednu tematiku čitavog albuma koja bi sinula u prvi plan nakon preslušavanja? Da li postoji jedna univerzalna poruka koju album šalje?

Zoja BorovčaninZoja: Ja volim da takve stvari, kao što su pronalaženje ličnog značenja, ostavim čoveku koji sluša album. Meni konkretno znači splet osećanja koja su mi u tom trenutku bila aktuelna, i sa druge strane na osećanja koja su vezana i za život u ovom trenutku, i za muzički rad, privatne stvari. Desilo se slučajno da je album romantičan. Postojali su komentari za naš prethodni album, koji se zove „Sreća i ljubav“, da nosi neki čudni mrak, kako ga i ja doživljavam. Tako da, ono što je na površini, ne znači da opisuje pravu sliku, niti da će svi isto doživeti. „Duhovi“ predstavljaju borbu sa nama samima, sa stvarima koje nas proganjaju iz prošlosti, sva prelamanja koja čine aktivan unutrašnji život.

BR: Omot albuma je, i na prvi pogled, jako kompleksan. Ko je radio na realizaciji?

Zoja: „Duhove“ smo radili sa timom koji je okupio Marko Ćerketa, naš drugar i fan. On je uvek želeo da nešto napravimo zajedno. Nije bilo akcionog plana, sve se desilo dosta stihijski uz Markovu inspiraciju, usled slušanja naših pesama. Iskorišćena je Markova vizija, od šminke preko pasa koji se nalaze na fotografiji. Ti psi, vipeti, su se sjajno uklopili u čitav koncept koji upotpunjuje i „leš“, tj. figura čovečijeg tela, napravljena od kesa umotanih u beli čaršav, sa čvorom oko vrata. Takođe, fotografija je crno- bela što ukazuje na tu jednu poruku. To sam doživela kao teret iz prošlosti koji se uklapa u ideju „Duhova“.

BR: Pored novog albuma „Duhovi“, imate još dva. Postava se menjala, zvuk se menjao. Šta utiče na promene? Da li vi sazrevate sa muzikom, ili muzika sazreva sa vama?

Zoja: To je sigurno obostrano. Mada ne znam da li je to sazrevanje, tj. ne znam da li je u pitanju pozitivna progresija, ali jeste promena. To se čuje. Mi imamo prepoznatljiv zvuk, pre svega zbog niti koja se pravi između Vlacine gitare i mog vokala, ali je promena uočljiva. Na prvom albumu, mogla bih reći, bili smo rokenrol postava. Na drugom albumu nas je bilo troje i koristili smo kasio mašinu. Sada smo polu elektronski bend. Nikad nije bio problem da napravimo pesmu. Sve drugo je problem, i kako ćemo da isproduciramo, gde i kada ćemo da imamo probu, kako da isfinansiramo… Sve sem stvaranja muzike.

BR: Na koji način se desio upliv elektronske muzike u rokenrol, tako da sve bude smisleno, i kako se to odigralo kod vas?

Vlaca: U jednom trenutku tehnologija se razvila. Pojavili su se analogni sintisajzeri, pojavile su se ritam mašine. A šta god da je novo, automatski ima upliv u trenutne tokove muzike. Generalno sada postoji samo simulacija onoga što je nekada izmišljeno, pomoću digitalizacije, a putem softvera. Po prvi put se pojavilo nešto što nema ni dirke, ni kockice, niti simulira išta poznato, već funkcioniše po sistemu intiutivnog prevlačenja prstom po crnom tač skrin polju…To je prvi novi instrument posle dužeg vremena, i zove se aj ped. To se čuje u današnjoj muzici, npr u dubstepu. Ulaz elektronskog zvuka u rokenrol desio se davno. Kod nas, jer smo ostali bez bubnjara. Imali smo pesme, imali smo izazov. Ako stojiš iza svoje ideje, imaće i smisla. Naše matrice su jednostavne, pravljene tako da podrže pesmu koja je već osmišljena. To smo uradili pomoću TR- 808, Rolandove ritam mašine, koja je tehno klasik, i pomoću sintisajzera Džuno 60.

BR: Po kom principu funkcioniše objavljivanje singlova? Da li birate „najbolju“ pesmu pa je plasirate, ili ona postaje najbolja jer je plasirana?

Zoja BorovčaninZoja: Verujem da je u pitanju intuitivno prepoznavanje šta ima potencijal da bude hit, šta je najviše catchy, i u krajnjem slučaju šta je tebi lično najveći hit. Za prvi singl sa ovog albuma smo konsultovali bivše producente, tako da i u tome imamo pomoć. Danas sve funkcioniše putem singlova. A mi imamo album, u najtradicionalnijem smislu te reči. Sviđa mi se što kada sednete da preslušate album, pratite neku priču od prve do poslednje pesme. Pre neki dan smo puštali album u KC Gradu. Ideja je da pesme procirkulišu. Danas retko ko sedne i odvoji 45 minuta za preslušavanje albuma.

Vlaca: Dešava se taj apsurdan trenutak da pet minuta nakon objavljivanja pesme na Youtubu, imaš 50 lajkova, a tri pregleda. Potrebne su određene veštine kako bi uspešno odradio taj deo marketinga, a danas se od tebe kao muzičara očekuje da budeš sve. Ako hoćeš da imaš bend i da sviraš, tvoje umeće i kvalitet bavljenja advertajzingom, pravom, menadžerstvom postaje podjednako bitno kao i kvalitet muzike, koja s druge strane postaje hobi jer imaš i neko drugo zvanje, i posao kojim se baviš. Muzika je postala dostupna, samim tim i besplatna. Ljudima je u podsvesti da se to ne kupuje. Ne postoje više nosači zvuka, sve na šta pomisliš je na klik od tebe. Danas se mogućnost zarade svodi na broj prodatih karata, što se takođe jako promenilo u poslednjih par godina. Cene su sve manje, a spiskovi sve veći. Čini mi se da je naša scena šampion u spiskovima.

BR: Što znači da je sve teže i teže živeti (u finansijskom smislu) od muzike?

Zoja: Prosto je situacija dovedena do nivoa da te je blam što očekuješ da budeš plaćen. Tragično i suludo je, ali dobila sam pitanje „Pa ti očekuješ da će neko da te plati jer se zezaš?“. Sramota te je što treba da kažeš da neko kod koga ideš da nastupaš, treba da plati putne troškove. Definitivno si prinuđen da se baviš i nečim drugim, što je linija manjeg otpora kojom i ja idem, dok je Vlaca upravo muzičar koji živi od muzike.

Vlaca: Ako to stvarno voliš, onda i nemaš puno izbora. Ne možeš da ideš protiv sebe. To je jedini način za koji znaš.

BR: Sa albuma „Duhovi“ do sada smo imali prilike da vidimo tri spota, za numere: „Novo Meksiko“, „Ja te znam“ i „Ničiji mesec“. Kako je došlo do njihove realizacije?

lira vegaZoja: PGP RTS je uradio jedan spot za numeru sa prvog albuma. Međutim to je bilo van našeg senzibiliteta i koncepta. To je jedini spot koji je finansiran, a najmanje liči na nas. Ova tri koja smo objavili za „Duhove“ su nastajali potpuno spontano. Ali najslađe stvari se nalaze u našem učestvovanju u svemu što predstavljamo, jer to predstavlja nas. Mi nismo našminkani celebrity koji glume. Sve je rađeno uz pomoć i ljubav prijatelja. Spot za „Novo meksiko“ su zapravo snimci koje sam napravila u Kini koje smo poslali prijatelju u Berlinu na montažu. „Ja te znam“ je snimak sa koncertna u Drugstoru. Jedan drugar je iskočio na scenu, on mene obara, ja njega. Ta scena je snimljena sasvim slučajno iz publike, mi nismo ni znali da se snima. Drugar je uključio ajfon, i taj amaterski snimak se odlično uklopio. Treći spot, „Ničiji mesec“, uradio je prijatelj iz Tokija. Bili smo u Bigzu, i u pauzama, izašla sam i počela da đuskam, a on da snima. Tako da, i to se desilo neplanski, što je meni super, jer sve se danas radi po šablonu. Ne znam koji je bend prvi napravio fotku sa jednom nogom podignutom na zid. Posle njih, svi su takvu sliku morali da imaju. Nisi bend ako nemaš to.

Vlaca: Čitava priča oko spotova traje već više od 30 godina. Gluma, režiseri, velika ulaganja. Čini mi se da više nema originalnosti. Dosadna su ta budženja i plejbekovi. To je medijski prostor koji može mnogo bolje da se iskoristi. Ljudi koji se bave filmom ili videom imaju priliku da putem toga podrže i pesmu i da izraze neki svoj senzibilitet i umetnost. Nažalost, to se retko dešava. Obrni okreni, muzika je na poslednjem mestu. Za filmove se odvaja velika suma iz budžeta, a za muziku za sam taj film ništa nije predviđeno ni u predračunu.

BR: Ipak postoje neki kriterijumi koji su vam nametnuti da biste se našli na nekoj televiziji?

Zoja: Da, neki strani bend, koji je spot snimao ajfonom, može da se nađe na MTV-ju, a naš spot, ne ajfonom već HD kamerom… ne može. I nije pitanje kvaliteta izvođača ili numere, već upravo postoje ti vizuelni kriterijumi. Opet, domaći spotovi, koje vidimo na nekoj od naših televizija, su svi snimljeni iz aviona, puni su džipova… Ja stvarno ne znam kako da dođem do džipa i aviona.

Vlaca: Očigledno se održava neki produkcijski privid. Kada gledaš te spotove imaš utisak da je svet strava. Gledamo glamur i raskoš, a u realnosti verovatno pola tih bendova ni ne postoji. Potpuno je suprotno od onoga kako se predstavlja. Sve je u imidžu. Napraviš jedan spot koji dobro izgleda, i već te posmatraju drugačije. Ako dolaziš da se dogovaraš za koncert u džipu i sa nekim rolexom, verovatno nije problem za putne troškove.

Zoja: Da, „Za džip možemo da vam platimo gorivo, za nešto manje, Forda npr., za to već ne možemo.“ Najbitnija stvar je zapravo self- promotion.

Zoja BorovčaninBR: Ko je kriv za taj nivo zastupljenosti nekvalitetnog sadržaja? Da li ljudi upijaju ono što im se plasira, ili je takav sadržaj najviše tražen, pa mediji jednostavno daju ljudima ono što žele?

Zoja: Ne mislim da je neko kriv. A posebno nikad ne bih mogla da kažem da je običan čovek, slušalac ili gledalac, kriv za to. Moraću da citiram rečenicu iz serije „Empire“ : „Na ulici postoji jedan tržišni zakon, a to je ponuda i potražnja“. To je začarani krug. Ljudi žele i imaju potrebu za nekim sadržajima. Taj sadržaj neće da izmišjaju, već da uzmu ono što im se nudi putem medija.

Vlaca: Početak kraja nalazi se u privatizaciji tih medija, kada nastupa tržišni princip. Ne postoji faktor kvaliteta već se sve meri u sekundama- koliko držiš pažnju gledaoca. Umetnost u tim okvirima ne postoji, već komercijalnost.

Zoja: Zbog toga se podilazi nagonu za najužasnijim skandalom i gadošću. Toga, međutim, ima toliko da ti se vremenom podiže prag tolerancije na to, i oguglaš. To postane samo sredstvo kojim ćeš da prodaš svoj proizvod. Ali nisu ni oni krivi, niti odvratni… to su naše kolege, koje znaju da rade svoj posao. Koliko god je izgrađena preferencija široke narodne mase, ne vidim grešku u njima. Tražim grešku u nama, našoj sceni… Zašto nismo uspeli da budemo probojniji, već na dnu lestvice?

Vlaca: Scena na kojoj se mi krećemo je scena manjine. Rokenrol je oduvek to i bio, ali u SFRJ imao si tri emisije o toj sceni. I preko noći 20 miliona ljudi vidi čime si ti baviš. Danas iako ima mnogo više emisija, nisu ispraćene. Mislim da bi država trebalo da se bavi tim pitanjem. Kao, imamo budžet za kulturu, a sam Narodni muzej ne može da se renovira godinama. Kada želiš negde da sviraš, svodi se na zakup sale, iako je to kulturna institucija.

Zoja: Tako funkcioniše svet. Zapravo se novac uzima od siromašnih, ne od bogatih. I to nas vraća na onu priču o džipu. Da na taj način dođemo negde, sve bi nam bilo plaćeno. Svaka čast svakome ko se upusti u pravljenje sopstvene muzike. To je potpuno utopijski. Žao mi je što novi bendovi nisu više zastupljeni, a sve razmahalo i oslobodilo.

Vlaca: Da, scena je nikad bolja. Muzičari su naučili da sviraju. Ali živimo u sistemu u kom „veliki“ preuzimaju stvar, a „mali“ treba da nestanu. Isti ovakav razgovor bi vodila i da si intervjuisala vodoinstalatera ili nekog vlasnika zanatske radnje. Ta ista priča malih protiv velikih je i sa “narodnjačkom industrijom“ kaja teži da preuzme sve.

BR: Pred kraj bi bilo lepo spomenuti i početke. Kao bend ste imali neubičajen početak. Kako je to izgledalo?

Zoja: Sve počinje kada dopustiš mašti da izađe iz već ustaljene forme. Sve je počelo sa igrarijom koja je uticala na stvaralaštvo, koje je nastalo u pozorištu.

Vlaca: Da, to je bila predstava „Zima, snovi, ili putovanje u svim pravcima“, kada se bend još zvao „Pozorište šešira“. Scenografiju, koja se sastojala od stripa koji je išao na video bimu, je radio Zograf. To možete da vidite na Youtubu, to je prva Lira Vega.

Zoja: To je preteča svega. Ljudmila Stratimirović nas je okupila, i iz sezone u sezonu smo nosili šešire koje ona pravi. To nije bila modna revija, jer niko od nas se zapravo nije profesionalno bavio tim. Za muziku su bili zaduženi Nemanja Aćimović, Boris Mladenović i Kraka iz Presinga. To je vremenom postalo sve ozbiljnije, dok nismo postali prava pozorišna trupa, kada i odlučujemo da pravimo našu muziku. Imali smo nastup u Undergroundu, na koji je i Vlaca došao, nakon povratka iz Amsterdama. I tako je sve počelo.

Vlaca: Tako je nastala Lira Vega, kako se i zvao Zojin lik u predstavi.

BR: Kakva su vam trenutna koncertna dešavanja?

Vlaca: Stihijska.

Zoja: Mi smo spremni da svakog trenutka „sednemo u džip, naplatimo gorivo i odsednemo u ekskluzivnom hotelu“. Šalu na stranu, usvirani smo. Jednostavni smo i kompaktni kao ova postava. Trenutno se spremamo da možda snimimo još jedan spot, za pesmu “Duhovi”. Nastupali smo, pre neki dan u parku na Dorćolu, u manifestaciji “Radost Ludost” i to je vrsta događaja koji nedostaju Beogradu – oživljavanje parkova kroz pevanje, igranje, gutanje vatre, dešavanja za klince, DJing, piknike, komšijsku solidarnost, improvizaciju… Komšije iz okolnih zgrada su na kraju organizatorima zatražile da se svakog vikenda dešava nešto slično, što je dokaz da je svima potrebno da se i u gradu osete nesputani betonom. Mi smo imali kratak nastup, prilagođen uslovima, ne idealno ali izuzetno slatko i prijatno.

Ostavite komentar: