Yubilej: Presing – Priča o totemu, duhu koji hoda, psu i razočaranoj ženi (20 godina kasnije)

prica_o_totemuPriča o totemu, duhu koji hoda, psu i razočaranoj ženi“ (na slici sa leva ka desnom omoti za hrvatsko i srpsko kasetno izdanje, i CD rezdanje), prvi album jednistvenog naziva beogradske grupe Presing, jedno je od najznačajnijih dostignuća srpske alternativne rock kulture devedestih godina.

Ovim albumom dokumentovana je najranija faza rada benda, u kojoj su, kao deo tadašnje beogradske scene (često nazivane Brzi Bendovi Beograda/Srbije ili NeoBeo), stilski bili domaći pandan talasu fuzije funka sa rock žanrovima kao što su garage, punk i alternative rock, kakav se negovao na svetskoj rock sceni. Objavljen za hrvatskog izdavača, Slušaj Najglasnije, ovaj album i tad, kao i sad, buntovnički pokazuje da je sa obe strane bilo ljudi koji se nisu slagali sa tadašnjom političkom situacijom. Za srpsko tržište album je objavio niški nezavisni izdavač Sorabia Disk, da bi album dobio CD reizdanje 2003, zajedno sa prethodno neobjavljenim materijalom.

Povodom 20 godina od objavljivanja, gitarista Presinga Vladimir Marković Kraka, i pored instrukcije da vam govori o svakoj pesmi na albumu po originalnom redosledu pesama, odlučio se za, ne tako začuđujuće, alternativni pristup: „Prvi album Presinga nije sniman kao jedna celina, u istom studiju i sa istom produkcijom – to je skup najboljih snimaka benda nastalih tokom prve dve godine rada. Zato ću utiske izlagati hronološki, po redosledu nastanka snimaka.

„Faul“ (B1)

„Jednog novembarskog popodneva 1990 u podrumu beogradskog SKC-a, okupila su se tri klinca od po 20-21 godine: basista Kiza Radović, bubnjar Boban Asanović i moja malenkost. Proveli smo sate u neprekidnom sviranju, sa veoma malo razgovora, do duboko u noć. I već na prvoj probi nastalo je nekoliko pesama. Prvu temu koja se izdvojila zasvirao je Kiza na basu, krenula je iz Fis tonaliteta, i imala je u sebi neku neurotičnu harizmu. Počeo sam da štekćem nešto prilično atipično za moj dotadašnji način sviranja, visoko, u 14. poziciji. Kiza je objasnio Bobanu šta da svira, i – rodio se Presing. Bila je to pesma „Faul“, interesantna punk-funk minijatura. Odlučili smo da ćemo nasnimiti Kizino pevanje u studiju, a da ćemo naknadno naći basistu, da bi se Kiza oslobodio sviranja basa i mogao da peva. Na jednu od prvih proba svratio je naš budući izdavač, Nikola Medić (Nova Aleksandrija) i kad je čuo „Faul“, pozvao nas je kod njega kući posle probe, da čujemo nešto. Pustio nam je ploču Urban Dance Squad „Mental Floss for the Globe“, izašlu možda nedelju dana ranije, i rekao nam: „Ovi zvuče isto kao vi“. Nismo ih čuli nikada pre toga, ali bilo je to sjajno osećanje, da imamo sijamske blizance negde na drugom kraju kontinenta.“

„Zabava“ (B4)

„Druga pesma koja se vrlo brzo i lako formirala, gotovo istovremeno sa „Faulom“ bila je „Zabava“. Tu temu doneo sam sa sobom iz mog londonskog podruma. Jedan od drugara s kojima sam svirao u Londonu imao je neko čudnovato gitarsko pojačalo sa ugrađenim kasetofonom, na kojem sam snimio rif te pesme. Kiza je odsvirao neko čudo na basu, ta deonica kretala se od najnižih do najviših tonova na bas gitari uz sveprisutnu otvorenu notu D. Meni je to zvučalo jako inspirativno. Nažalost, kad smo ušli u studio s tim, iako je taj bas bio snimljen na odličnom Orange bas pojačalu, u prostoru kluba Akademija koji je imao neku svoju specifičnu atmosferu, snimatelj, Jovan Popović Pop bio je konzervativan i njemu je to zaparalo uši pa je insistirao na tome da taj Kizin bas izbrišemo i odsviramo bas koji zaista sadrži dovoljno bas frekvencija za pesmu. Pošto je Pop bio kul tip i stariji i iskusniji od nas, poslušali smo ga i ja sam odsvirao „krompire“ na basu (najjednostavnije moguće noseće note) i to je tako otišlo na album. Šteta. Sećam se da su Darkvudi na probama svirali zajebantsku obradu te pesme, sa tekstom koji je karikirao Kizinu preteranu upotrebu reči sa glasom “š”, i stalno su ponavljali “Hašiš pušiš? Ne pušiš?” U toj fazi bili smo jako bliski sa Darkvudima, do te mere da bez Darkvuda ne bi bilo Presinga, ali i obrnuto.“

„Mačo“ (A1), „Oboye“ (A2)

„Sledeći studijski sešn čekali smo oko pola godine. Bilo je to snimanje za kompilacijski album „Želim jahati do ekstaze“, dve pesme, „Mačo“ i „Oboje“. Bend je tih dana održao prvi koncert o kom je pričao celi grad, 15. maja 1991. u SKC-u, Presing i Darkwood Dub, i bili smo jako naloženi i prepuni pozitivne energije i osećanja da nam se dešava nešto veliko i pravo. Nova Aleksandrija je svim bendovima sa kompilacije obezbedila besplatno snimanje u studiju „Fokus“ (od kojeg je kasnije nastao bizarni fenomen zvani Radio Fokus, koji još uvek postoji), ali je Presing diskvalifikovan iz tog dogovora. Vlasnik studija Fokus bio je tonac na našim koncertima. Na koncertu na bazenu „Banjica“, bubnjar Darkvuda, Blaža, napio se i zamalo oborio u bazen pojačalo, pa je tonac skočio da se fizički obračuna s njim. Ja sam se našao u blizini, priskočio u pomoć kolegi iz bratskog benda, i zbog toga je Presingu zabranjen pristup u studio „Fokus“. To je zapravo bilo veoma korisno za nas, iako smo morali sami da platimo snimanje – snimali smo u daleko boljem studiju, Akademija, i pošto smo tada započeli saradnju sa Ljubomirom Jovanovićem Jovecom (ex. Električni Orgazam) kao producentom i Dejanom Škopeljom kao snimateljem, ne samo što su naši snimci imali bolju produkciju i bili tehnički bolji od ostatka materijala na kompilaciji, već smo zahvaljujući Jovecu postigli formulu zvuka koja je opstala do danas. Kada se danas presluša prvi album, te pesme zvuče potpuno netaknute zubom vremena, i to je u velikoj meri Jovecova zasluga.

Muzički, „Mačo“ je nastao tako što je Kiza doneo bas deonicu i objasnio Bobanu šta da svira na bubnjevima. Ja sam dodao refren i bridž, kao i puno parafraza gitare Adriana Belewa sa albuma Talking Heads „Remain in Light“ koje niko nikad nije prepoznao. Tekst govori o Toniju Montanu, s kojim se Kiza tukao oko neke cure – Toni je potegao pištolj na Kizu, a Kiza mu je na to uzvratio ovom pesmom. „Oboje“ je bila moja tema, a Roman Goršek, koji nam se pridružio početkom 1991, odsvirao je taj bas sa uklizavanjima u Flijevom (Flea, RHCP) maniru, i dodao je neki šizoidan solo na violini. Solo u toj pesmi bila je prva ozbiljnija solo deonica koju sam snimio na Kizino navaljivanje – sve do tada izbegavao sam da sviram gitarske solaže smatrajući to za dekadenciju, više su me zanimali gitarski aranžmani – načini da se neka melodija “ispriča” celim harmonskim opsegom instrumenta, ne samo pojedinačnim žicama, Na početku pesme “Mačo”, na Jovecov predlog snimili smo žamor drugarskih glasova pušten unazad, i tu se čuju boje glasova članova praktično svih bendova sa kompilacije koji su sa zanimanjem pratili snimanje i pomagali. Šteta je što nismo i ostatak albuma mogli da snimimo isto tada, krajem maja 1991, na tom istom mestu – imao bi atmosferu i životnu radost tog trenutka. No, interesovanje više potencijalnih izdavača, medija i publike tada su nam najavljivali da ćemo preko leta i jeseni snimiti barem još dva albuma, tako je to delovalo u tom trenutku, i mi smo poverovali da nema razloga da žurimo.“

„Sve zvezde“ (A5), „Disko presing“ (bonus pesma na CD reizdanju)

„Sledeća dva snimka, „Sve zvezde“ i „Disko presing“, dobili smo na poklon sredinom juna od B92 i studija od kog je nekoliko godina kasnije nastao City Records. Producent je bio suvlasnik studija, Mirko Vukomanović. Studio nije imao gluvu sobu, pa su umesto bubnjeva snimljene ritam mašine, a umesto gitarskog pojačala gitare su snimljene kroz neki studijski procesor. Te dve pesme smatrali smo za demo snimke i verovali smo da ćemo ih iznova snimiti u studiju sa živim bubnjevima, što se nažalost nikada nije desilo. Pesma „Sve zvezde“ ipak je i u takvoj verziji zazvučala vrlo blizu pravog zvuka te pesme uživo, pa smo je kasnije uvrstili na album takvu, kad smo shvatili da nemamo sredstava da je iznova snimimo. Pesma „Disko presing“ zvučala je veoma različito i daleko mekše od žive verzije, zato nije ušla na album, već smo je kasnije, oko 2002 ubacili na reizdanje albuma kao bonus. Obe pesme nastale su u najranijoj fazi, tako što je Kiza doneo osnovne bas deonice, a ja sam dodao još neke delove pesme – refrene i bridževe. Muzički, „Sve zvezde“ bile su odraz Kizine ljubavi prema bendu The Meters, kojom je uspeo da zarazi i mene i Romana. Ako je do tada na probama i na snimanjima Kiza morao da me tera da sviram solo deonice, na ovom snimanju sam se opustio znajući da je u pitanju demo i da nam niko ne gleda na sat, pa sam odsvirao toliko solaža da na kraju nisu znali šta da rade s njima, i odmah nakon toga Gordan Paunović sa B92 je počeo da me proziva da sam ono što nikada nisam želeo da budem – gitarski heroj.“

„Šurikeni“ (A3), „Roroh olok onrop“ (A4)

„Umesto da tog leta prema planu snimimo celi album iznova i odemo na zakazane koncerte u Hrvatsku i Sloveniju, gde su nas već sa pažnjom očekivali, na jednom beogradskom koncertu krajem juna gledali smo u bekstejdžu na portabl TV-u kako u Sloveniji počinje rat i raspad naše zemlje. Mesec dana kasnije članovi benda bili su na četiri različita kraja Evrope. Snimanje albuma nastavljeno je tek marta meseca 1992.

Ušli smo ponovo u studio „Akademija“ i snimili dve nove pesme – „Šurikeni“ i „Roroh olok onrop“. Pošto su Roman i Boban bili još uvek u inostranstvu, na ovim snimcima bas je svirao Nikola Rađenović, bivši član slovenačkih bendova Avtomobili i Gastarbajters, i tadašnji bubnjar Darkvuda, Blaža Drecun. Muzički, ponovila se već uhodana formula –Kiza je smislio osnovnu bas deonicu i bubnjeve za “Šurikene”, ja sam dodao refren i bridž. Nikola se nije dugo zadržao u bendu, ali zarazio nas je nekim čudnim bendovima poput Aqsaq Maboul, Material, Red Crayolla i sl. Ja sam u to vreme intenzivno slušao King Crimson i Pere Ubu. To je dosta uticalo na gitarsku deonicu koju sam odsvirao u „Šurikenima“, zasnovanu na disonantnom intervalu – sekundi, pod jakom distorzijom. Ipak mi smo se uvek trudili da zvučimo drugačije od svojih uzora, da pronađemo svoj DNK. „Roroh olok onrop“ je tema koju sam napravio za vreme izbeglištva u Švedskoj, tipičan električni bluz, tu sam prvi put odsvirao i slajd solo. Kizi je do tada već prilično pošlo za rukom da me ubedi da solaže nisu ništa loše i da ih je u redu svirati ako imaju smisla. Ova dva snimka na albumu su raspoređeni odmah nakon „Mačo“ i „Oboje“, ali iako su snimljeni u istom studiju, na istoj opremi i u istom prostoru, pa i sa istim producentom i snimateljem, uvek kad ih čujem, osetim mračnu, teskobnu atmosferu ratnog Beograda kojim šetaju čudni ljudi u maskirnim uniformama. Ova dva snimka i narednih tri sufinansirali su klub Akademija i Biljana Tomić, kustos galerije SKC-a, koja je naše snimke prošvercovala kao muziku za neku izložbu, rizikujući da dobije otkaz zbog toga. Da nije bilo te pomoći, ne bismo uspeli da dovršimo album. Biljana je u pravom smislu reči bila mama Presinga i Darkwood Duba.“

„Ona vreba“ (B2), „Srebrni letač“ (A6), „9 1/2“ (B3)

„Sledeća tri snimka, „Ona vreba“, „Srebrni letač“ i „9 i po“, snimili smo u maju 1992, u istom studiju. Par dana pre našeg snimanja, u istom prostoru je završeno snimanje drugog albuma Obojenog programa, i snimatelj, Škopi, bio je oduševljen pozicijom koju su otkrili za snimanje bubnjeva u klubu, te je na potpuno ista mesta postavio naše bubnjeve, mikrofone i kasnije pojačala. Zahvaljujući tome, ovi snimci imaju odličnu akustiku i dobru atmosferu tog ambijenta. Muzički, „Ona vreba“ je prva čisto funky tema koju sam napravio u životu, a „9 i po“ je druga. U tom trenutku, u bend se vratio Roman, a pošto je Boban trajno ostao u Nemačkoj, pridružio nam se Miško, bubnjar Klajbera i Darkwood Duba. Na snimanje je došao i Dule Petrović, nekadašnji basista benda Duh Nibor, sada u ulozi saksofoniste, i odsvirao je puno sjajnih deonica. „Srebrni letač“ bio je u potpunosti Romanova tema, verovatno i njegova prva funky stvar, zametak Plejboja. Tri učesnika ovog snimanja – Roman Goršek, Miško Radivojević i Dule Petrović nekoliko meseci kasnije osnovali su grupu Plejboj i napustili Presing.“

„Mamutska brda“, „Nevidljiva Godzila“ (bonus pesme na CD reizdanju)

„Poslali smo master završenog albuma izdavaču s kojim smo imali dogovor da objavi LP – Zdenku Franjiću (Slušaj najglasnije). Materijal je otputovao u Zagreb preko Mađarske, pošto tada nije bilo ni saobraćaja ni telefonskih veza između Srbije i Hrvatske. Krajem 1992 iz Zagreba je stiglo izdanje na kaseti. LP nikada nije odštampan, a proizvodnja CD-a je tada još bila jako skupa. Nekoliko meseci kasnije, zaslugom Dragana Ambrozića kao urednika izdanja, isti album objavljen je i u Srbiji, za niški “Sorabia Disk”. Reizdanje je izašlo 2002, izdavač je bio Beograund, i tom prilikom dodali smo pet bonus pesama, koje su takođe spadale u taj period i činile prvi korak ka snimanju nesuđenog drugog albuma Presinga (“Mamutska brda” i “Nevidljiva Godzila”), koji smo započeli 1993 i napustili zbog Kizinog psihičkog stanja.

Pri slušanju tog albuma danas, prvo što pada u oči je koliko smo brzo i kako mladi dostigli punu muzičku i kreativnu zrelost. Drugi utisak je ono što je bilo i ostalo loša karma Presinga – kako se po etapama snimanja može pratiti Kizino padanje u sve lošije stanje, od drčnog i nasmejanog klinca koji komanduje, proziva i svodi račune neuspele mladalačke ljubavi, od “sram te bilo, nije te ni bilo” do “ja sam pobegao”. Srećom, nikada nije potpuno pobegao i uvek se na vreme vraćao.“

Ostavite komentar: