Yubilej: Karlowy Vary, Bastion, Heroina (30 godina kasnije)

1985Oko činjenice da je jugoslovenska rock scena od polovine sedamdesetih do kraja osamdesetih bila jedna od najrazvijenijih na svetu više nema dileme. Na pravu snagu i šarenolikost te scene možda čak i manje ukazuje veliki broj bendova koji su punili stadione i sportske dvorane i prodavali stotine hiljada ploča, koliko mnogobrojni rock drugoligaši koji su na jugo-rock sceni uspeli da se izbore za svoje mesto pod suncem, te ogroman broj izuzetno kvalitetnih i originalnih izdanja sastava koji, zbog neprijemčivosti njihovih radova za široku publiku i/ili nedostatka mogućnosti, volje ili sreće nisu uspeli da se značajnije afirmišu, barem tokom perioda delovanja.

Ovim tekstom želimo da podsetimo na tri pomalo zaboravljena izdanja; sva tri su predstavljala jedino izdanje sastava koji su ih snimili, sva tri su objavljena pre tačno tri decenije, sva tri za beogradski PGP-RTB. U godini kada trideseti rođendan slave Istina Riblje Čorbe, Sa druge strane jastuka Bajage i Instruktora, 003 Đorđa Balaševića, Šest dana juna Idola, Bolero Haustora, Zlatne godine Prljavog Kazališta, Pokreni se! Parnog Valjka, Dok čekaš sabah sa šejtanom Zabranjenog Pušenja, Signali u noći Filma, Pesmi sprave Pankrta, Laibach Laibacha, Soldatski bal Plavog Orkestra, Partibrejkers I Partibrejkersa, Vatra Divljih Jagoda, Ja sam lažljiva Denis & Denis, Lacrimae Christi Videosexa, Dođe mi da vrisnem tvoje ime Olivera Mandića, Iz inata Vatrenog Poljupca, Mene tjera neki vrag Željka Bebeka, Za tvoje oči Doriana Graya, Da bog da crk’o rock ‘n’ roll Elvisa J. Kurtovića, Kokuzna vremena Merlina, Srce od meda Poslednje Igre Leptira, Striptiz Lakih Pingvina, te Ekatarina Velika, Zana i Alisa istoimenih bendova, vredi prisetiti se i tri izdanja koja takođe proslavljaju ovaj jubilej, ali koja je, iako su su u njihovom stvaranju učestvovala neka veoma zvučna imena kulture ovih prostora, danas pomalo prekrila prašina.

Karlowy Vary – La Femme

la-femmeIme Karlowy Vary dobro je poznato i onima koji radovima benda nisu poklonili naročitu pažnju, jer se kao fusnota javlja u svakoj priči o bendu Ekatarina Velika. Počeci grupe mogu se pratiti od benda Korowa Bar (nazvanom po baru iz romana Paklena pomorandža Anthonya Burgessa), osnovanog u Zagrebu početkom osamdesetih. Prvu postavu grupe činili su pevač  Igor Zambelli Slojmun, gitarista Hrvoje Piletić Pile, basista Dražen Pencel Pink i bubnjar Zdravko Ostojić Mark, a u čitavu priču je jedno vreme bio uključen i Davor Gobac. Kada je Ostojić napustio grupu kako bi osnovao La Fortunjerose, Piletić je pozvao klavijaturistu Toma in der Mühlena da im se pridruži. Tomo je rođen u Nemačkoj, a u Jugoslaviju, domovinu svoje majke, došao je kako bi studirao na zagrebačkom Prirodoslovno-matematičkom fakultetu. Pre nego što je počeo da se bavi muzikom, izrađivao je animacije za popularnu Kviskoteku Televizije Zagreb.

Nakon što je prvi bubnjar nove postave, pre jednog koncerta, trčao bos po travi i povredio se nagazivši na komad stakla, članovi grupe rešili su da bubanj trajno zamene ritam mašinom, a nakon što se Zambelli pokazao nepouzdanim kao pevač, na njegovo mesto došao je Milan Manojlović Mance, multimedijalni umetnik koji će se tokom devedesetih afirmisati i kao kantautor, koji bi na svakom novom nastupu grupe menjao tekstove pesama. Manojlovića je nakon nekog vremena zamenila Varja Orlić, koja je, osim jedinstvenog glasa, u grupu donela i neobičan scenski nastup. Kada Tomo, Pencel i Orlićeva nisu više mogli da izađu na kraj sa Piletićevom zavisnošću od droge, rešili su da osnuju novi bend.

Svoj prvenac grupa je trebalo da objavi 1984, ali taj materijal, koji danas kruži internetom kao nezvanično izdanje pod nazivom Haotika, nikada nije ugledao svetlost dana. Tomo je izneo podatak koji zvuči malo verovatno: po njegovim rečima, šund komisija je materijal označila kao „previše zapadan“, zbog čega je PGP-RTB odbio da ga objavi; znatno je verovatnije da su čelni ljudi PGP-a nalazili da je materijal odviše nekomunikativan – što je uistinu i bio. Kada su članovi grupe Ekatarina Velika boravili u Zagrebu tokom snimanja albuma Ekatarina Velika, došlo je do saradnje, a potom i prijateljstva između članova dva sastava. Nakon snimanja tog albuma, Margita Stefanović i Tomo su počeli da žive zajedno, a Stefanovićeva je postala i zvanična članica Karlowyh Vary. Svoj zvanični prvenac, La Femme, na čijoj se prednjoj strani omota našla fotografija Orlićeve a na zadnjoj fotografija Stefanovićeve, grupa je snimala tokom leta 1985. Za snimanje albuma Orlićevoj, Tomu, Stefanovićevoj i Pencelu su se pridružili i bubnjar Dragan Simonovski (bivši član Patrole i budući član Doriana Graya) i violinista Rista Ibrić (kasnije član Animatora, Plave Trave Zaborava i Barinih Plaćenika).

La Femme je od materijala prvobitno snimljenog za prvi album benda znatno komunikativniji, okrenutiji tradicionalnijem poimanju rocka – ne samo ponovonim uvođenjem bubnjeva u zvuk grupe i obradom „Get It On“ T. Rexa, već i izraženijom ulogom gitara, samom formom naposletku. U alternativnom zvuku okrenutom eksperimentu – gitarski rock sa osloncem u elektronici Karlowyh Vary prošaran je trunčicama gothic, industrial pa čak i world music zvuka – i hermetičnim stihovima – na trenutke („Alice“, „Stranac“, „Sanjam“) visokih poetskih dometa – uočljiv je snažan uticaj Ekatarine Velike. Inventivan, izvrsno odsviran – na albumu La Femme zabeleženi su neki od najbriljantnijih trenutaka u karijeri Stefanovićeve („Zato“, „Sanjam“) – otpevan osobenim, izuzetno upečatljivim glasom Orlićeve, La Femme predstavlja jedno od najznačajnijih dela jugoslovenske rock avangarde.

Grupa je, nakon što je ploča objavljena, održala samo nekoliko koncerata. Raspali su se već 1986. godine. Priča o grupi Karlowy Vary nalikuje priči o njenom sestrinskom bendu, Ekatarini Velikoj; naime, svi članovi poslednje postave grupe, sa izuzetkom Toma – Orlićeva, Stefanovićeva, Simonovski i Pencel – nisu više među živima. Među živima nije ni Piletić, koji je tragično nastradao – ubijen je dok je na odmoru boravio u Amsterdamu. Tomo je nastavio da se bavi muzikom: producirao je album Sexpok Pankrta, svirao u predstavama Ljubiše Ristića, bio DJ u zagrebačkom Kulušiću, u Zagrebu osnovao čuveni SIM studio, a u Dizeldorfu izdavačku kuću i agenciju za plasman muzike u filmovima, komponovao filmsku muziku i sarađivao sa muzičarima iz celog sveta, od Sjedinjenih Država do Japana.

Heroina – Heroina

34. Heroina, Heroina (1985) – Zoran JanjetovGrupu Heroina osnovali su 1982. godine u Novom Sadu gitarista Nebojša Živaljević, ritam gitarista Đorđe Stanković i basista Novica Pavlović. Njih trojica su tokom kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih nastupali pod imenom ŠV 20, ali su, sa dolaskom novog talasa, rešili da se okrenu drugačijem zvuku. Tokom 1983. pridružili su im se bubnjar Stevan Dostan, klavijaturista Dejan Isakov i, kao pevač, Zoran Janjetov. Janjetov, diplomac novosadske Akademije umetnosti, u to vreme već je bio proslavljeni strip autor – u popularnom YU strip magazinu objavljivan je njegov Bernard Panasonik, nastajao pod uticajem radova čuvenog francuskog strip autora Jeana Girauda, poznatijeg pod pseudonimom Moebius, crtača Poručnika Bluberija i Inkala.

Svoj prvenac Heroina je snimala u produkciji Mitra Subotića Sube. Kako su Pavlović i Dostan napustili bend tokom rada na albumu – Pavlović zbog zdrastvenih problema a Dostan zbog problema sa zakonom – bas deonice je snimio Aleksandar-Caki Kravić, bivši član Meta Sekcije i budući član Kanala Tvid i pratećeg benda Đorđa Balaševića, dok je bubnjeve, na nagovor Subotića, zamenila ritam mašina, koju je programirao – Tomo in der Mühlen. Kao gosti, duvačke deonice su odsvirali saksofonista Laboratorije Zvuka, Deže Molnar (koji je i ranije povremeno nastupao sa Heroinom), i mađarski jazz veteran trubač Rudolf Tomsits, a ženske vokale je otpevala Duška Karanov. Album je vizuelno uobličio sam Janjetov; sliku sa omota je, navodno, uradio za samo dva sata.

Zvuk Heroine na tragu na tragu je synth-funka, ali sa korenima u estetici jugoslovenskog novog talasa. Pesme „Mo-mo“, „Ljubav je zagonetka“, „Noć“, „Zaigrajmo“, „Legenda“, sa gitarskim i duvačkim funky deonicama, u osnovi su plesni komadi, ali, eksperimentisanjem sa različitim žanrovima, od jazza („Legenda“, „Vreme može stati“) preko čvršćeg gitarskog zvuka („Ljubav je zagonetka“, „Vidim tvoj san“) do gothic rocka („Vidim tvoj san“), te ljubavnim stihovima na trenutke gotskog senzibiliteta, znatno više naginju ka artizmu. Jedina pesma koja razbija kompaktnost albuma jeste uvodna „Mo-mo“, posvećena prijatelju i menadžeru grupe Momi, čija demo verzija je imala izvesnog radijskog uspeha pre objavljivanja albuma; sa druge strane, ovaj komad izuzetno je zanimljiv zbog elemenata rapa, u to vreme još uvek mladog žanra na jugoslovenskoj sceni, te zbog evidentnog uticaja stripovske estetike. Pomalo nalik na Maske za dvoje Jakarte, ali ipak sa autentičnim senzibilitetom, Heroina predstavlja jedno od najzanimljivijih jugoslovenskih izdanja sredine osamdesetih.

Iako članovi benda nisu bili u potpunosti zadovoljni rezultatima rada, album je naišao na dobar prijem, pa su članovi Heroine bili česti gosti u muzičkim radio i TV emisijama. Nakon objavljivanja, grupa je neko vreme nastupala, promenivši nekoliko ritam sekcija. Sa radom su prestali 1986. godine, iste one u kojoj je Janjetov, na izložbi jugoslovenskog stripa u Parizu, upoznao svog idola, Girauda. Giraud je u Janjetovu prepoznao svog potencijalnog naslednika, i angažovao ga je da oboji njegove crteže za dva albuma Inkala. Tako se Janjetov otisnuo u svet da postane jedan od najpoznatijih strip umetnika sa prostora bivše Jugoslavije. Tokom narednih godina nastaviće Giraudov rad na Inkalu i sarađivati, u radu na stripovima Inkal, Kasta metabarona i Tehnopape, sa enfant terrible-om latinoameričkog filma, čuvenim Alejandrom Jodorowskym. Pa ipak, nalazio je vremena i da radi na omotima albuma; pored omota albuma world music izvođača od Brazila preko Konga do Rumunije, dizajnirao je i omote za albume Viktorije, Oktobra 1864, Mitra Subotića i Angel’s Breatha.

Bastion – Bastion

67. Bastion, Bastion (1984) – Konstantin PetrovićSkopski sastav Bastion osnovali su u proleće 1983. pevačica Ana Kostovska, basista Ljubomir Stojisavljević i klavijaturista Kiril Džajkovski. Kao autori muzike na jedinom albumu grupe potpisani su Džajkovski i Stojisavljević, a tekstove je pisao Milčo Mančevski, koji je u to vreme u Njujorku studirao filmsku režiju i bio dopisnik Džuboksa. (Mančevski će režirati i spot za „Hot Day In Mexico“ Bastiona.)

Poređenje Bastiona i synthpop sastava sa ženskim vokalom koji su svoje prvence objavili godinu dana ranije, Denis & Denis i Videosexa, samo se nameće. Po senzibilitetu – oslanjanju na novi talas, estetizmu i sklonosti ka makabrizmu, prisutnom, doduše, više u atmosferi nego tematici („Deca sunca“, „Mesec u šolji“) – pesme Bastiona bliže su radovima Videosexa; pa ipak, one su svedenije od synthpop komada Videosexa, a naročito od raskošnih kompjuterskih himni Denis & Denis. Uzrok tome nije (samo) manje produckijsko poliranje, već, svakako, intencionalna težnja ka plesnoj muzici minimalističkijeg zvuka. No, pesme „Hollywood“, „A Hot Day In Mexico“, „Mister Kompleks“, „Boja“, te naročito „Deca sunca“ i „Mesec u šolji“, sa sjajnim vokalima Kostovske, bas gitarom Stojisavljevića stavljenom u ulogu ritam gitare i inventivnim sintizajszerskim deonicama Džajkovskog, možda bolje funkcionišu kao larpurlartistični komadi (što ne znači da su stihovi Mančevskog sasvim oslobođeni poruke) no kao muzika za igru, dok izvrsna balada sa orijentalnim motivima „Molitva“ ulazi u red vanserijskih pesama iz onog perioda.

Ubrzo nakon objavljivanja ploče, grupa se raspala. Džajkovski se pridružio bendu Leb i Sol, snimivši sa njima album Kao kakao. Vlada Dilvljan i on su, pod imenom Apartchiks, objavili album Dekada, a svirao je i na Divljanovom albumu Sve laži sveta. Objavio je pet albuma i komponovao muziku za više pozorišnih predstava i filmova, uključujući i film Prašina Mančevskog. Kostovska je pevala prateće vokale na pločama Leba i Sola, Riblje Čorbe (ženski vokal u pesmi „Prokleto sam“), beogradskog Zabranjenog Pušenja (ženski vokal u pesmi „Zoka, ja sam trudna“) i drugih izvođača. Ipak, njena glavna preokupacija bila je gluma; igrala je u više filmova i televizijskih serija, uključujući i Tango je tužna misao koja se pleše Puriše Đorđevića, Besa Srđana Karanovića i Atomski zdesna Srđana Dragojevića. Sa Mančevskim je ponovo sarađivala u njegovom filmu Senki. Što se tiče Mančevskog, on je devedesetih započeo uspešnu režisersku karijeru; njegov dugometražni prvenac, Pre kiše, jedno je od najznačajnijih ostvarenja makedonske kinematografije i jedan od najhvaljenijih i najnagrađivanijih filmova sa ovih prostora.

Godine 2006. objavljen je album Works & Rewworks, na kome su se, uz remasterizovane pesme Bastiona, našle i obrade tih pesama koje su snimili mladi makedonski sastavi.

Ostavite komentar: